Tokom i nakon posete Berlinu ministar Vučić je dao najkoncizniji ocenu o odnosima Srbije i Nemačke, sublimirajući je u rečenici da je Nemačka naš najvažniji strateški partner i da bez Nemačke ne možemo napred. Verujem da niko razuman nije pomislio da on time umanjuje značaj odnosa sa Rusijom niti da je manji Srbin ili Rusofil, već da je bolje od mnogih razumeo realnost.

  

Uvek sam bio zagovornik da Srbija treba da se osloni na Nemačku kao najpouzdanijeg partnera, najveću ekonomsku i u svakom pogledu  zemlju u Evropi i EU, našeg tradicionalno najvećeg trgovinskog partnera i da se unaprede i intenziviraju odnosi u svim oblastima, posebno vojnoj saradnji.  Pošto sam na tome lično dugo radio, drago mi je da je Vučić to sada započeo, a zameram ostalima što nisu,  a mogli su. Dakle, što bi rekao šef jedne naše stranke, nisam ja menjao niti menjam svoje uverenje, već se neki poklapali sa mojim stavovima a neki ne.

 

Samo lagano i bez nervoze ... prvo noga, pa ruka ... opet ruka, leva noga ... sada udahni, ama kretenu ne zadržavaj taj vazduh, šta si se ukipio, moraš posle i da izdahneš ... osmehni se, veselo, da izgleda optimistički ... dobro, i ako lepo, pažljivo i prilježno slediš moja uputstva i ne pokušavaš na svoju ruku kao do sada, dovešću te ja do jevrope ... i posle ćeš dobiti keks ... 

Ovoj gospođi 

Odeljenje učiteljice Nataše

U moru hoćemo-ovo-nećemo-ono i vesti da ni 20 od 130 fantomskih agenicja za presipanje para partijskim lezilebovićima još uvek neće biti ukinuto, momenat gde vidiš da neko tamo negde svoj posao voli i shvata dovoljno ozbiljno da napravi ovako nešto je upravo razgaljujuć. 

Kako si ti popravio svoj kutak univerzuma danas?

 

Kada bih nekim čudom ili silom prilika bio član(arina)  neke ovdašnje partije, i to baš Demokratske stranke, na neposrednim izborima bih glasao za Gorana Ješića kao novog, svežeg i obećavajućeg predsednika DS.

Zašto baš Ješić? Pa zato što mi se čini da jedini od trenutno pominjanih kandidata za naslednika Borisa Tadića ima znanje, veštinu, umeće, iskustvo i elementarnu hrabrost da DS izvuče iz gliba u koji su je uterali politikanti, šićardžije, karijeristi, tajkunski agenti i kameleoni.

Za razliku od normalnih država , Srbija je na rang listi vrlo nisko po svemu što je normalno, civilizacijsko i dobro , a vrlo visoko po onome što nije dobro, čak je stigla dotle da je skoro po svemu iza država u regionu.

Dovoljno je samo pogledati rangiranja po raznim parametrima da se čovek deprimira kad vidi gde smo i kako nas i drugi vide.

I dok se DS pita zašto je izgubila izbore dovoljno je da pogleda dokle je njenim činjenjem i nečinjenjem država dovedena. Dakle, Srbija je država u kojoj očito ne vlada vlada već vladine agencije, neki tvrde da ih ima čak oko 170, u kojima su smešteni stranački kadrovi da bi uzimali, narodnim jezikom rečeno pljačkali. To kako se radi u Srbiji ne bi izdržala ni jedna država i da joj je dati Nemačku za godinu dana bi je doveli na ivicu siromaštva.

One i oni vladaju u ime njih, svojih stranaka koje su ih tamo postavile da uzmu za sebe ali i Šarcu daju.

Nemačka kao vodeća privredna sila sveta ima svega 6 takvih agencija,

 

  Uživanje je gledati tu našu dvosmernu komunikaciju sa jevropom, dvosmerna ali u mimoilaženju, zaobilaženju i gde svako čuje ono što mu se dopada a posle priča šta mu odgovara ... more mani priču onog drugog, i onako se zna tekst unapred ... 

Čitave sedmice sa nestrpljenjem sam očekivao konferenciju za štampu zakazanu za petak, 7. septembar 2012. u 12 sati u beogradskom Medija centru.

TEMA:Učešće ministara Milutina Mrkonjića, Olivera Dulića, Dušana Petrovića i Tomice Milosavljevića u korupciji i kriminalu, tvrde predstavnici Međunarodnog instituta za bezbednost.

Na

Bitno je da u ovoj teškoj situaciji (sic!) ne preovladaju neki tvrdokorni tradicionalisti uparloženi u svoje stereotipe i spreče da na scenu stupi nova misao koja vodi do zelene grane ... (1)

Moda za poneti, brza hrana koja se nosi u kesi i jede u hodu, muzika u hodu sa sluškama na ušima, brzi kursevi zarad sticanja nekih znanja odmah, digest knjige pa „Rat i mir“ na tri strane, sve to kao predlošci nastajanja nove civilizacije. U svetu već podosta odmakle. Ovde u Beogradu ima od toga, u nekim detaljima se i prednjači (ili preteruje a to se čini kad je skraćeno uverenje da je ok to što se čini) ne bi li se pokazalo da i tu pored ušća, ispod Pobednika živi jedno od od mesta gde se napredak generiše. Ipak, izgleda da urbanizam kasni, blokiran stereotipnim, naviknutim pravilima i metodama struke, nije uvek u stanju da spreči uticaj na gradsku sliku i priliku onih bržih koji su prihvatili stvari za poneti kao način mišljenja i delanja pa menjaju i vršljaju po urbanoj matrici koja preti da takođe postane medij za poneti.

gost autor: Pat Condell

prevod: AleXandar Lambros

Danas je uobičajena stvar čuti - „mene to vređa". Kao da to ljudima daje nekakva posebna prava. Zapravo je to ništa drugo do obična kuknjava. Gunđanje. „Mene to vređa" ne znači ništa i nema nikakvu svrhu. Ne postoji razlog da se ovoj frazi ukazuje poštovanje. „Mene to vređa" ... pa, koga zabole?

Stephen Fry

povodom uvođenja inkvizicije i šerijata u srpski pravosudni sistem

Mnogo se zla desilo na Balkanu u poslednjih dvadeset i kusur godina. Dovoljno za ceo jedan vek. Umesto da iz poraza i nesreća koje su nas zadesile izvučemo pouke i krenemo dalje, mi kao narod postajemo sve više ksenofobični. Očekujemo da nas svet poštuje, a na svakom koraku sve više pokazujemo mržnju, pravdajući je bombardovanjem, priznavanjem Kosova i ko zna čime još. Zaboravljamo da za mržnju ne sme biti opravdanja. Jer tom mržnjom uništavamo sami sebe.

Videli smo devedesetih kako jedno zlo vuče drugo, po pravilu gore i strašnije. Nismo ništa uradili da jednom podvučemo crtu i prvi pružimo ruku pomirenja. Iskreno, bez foliranja. Da pružimo ruku pre svega Albancima, ali i drugima.