Yoko Lennon Tito (i žir)

- zanimljiv događaj u Nova Sadu i Beogradu, kreativan i neobičan, a  kao metafora za ogled o radu jednog lucidnog čoveka koji se zove George Lakoff, a koji je na svako pitanje "Kakvo je nešto?" odgovarao sa "Dvotačno je, uvek je dvotačno" - 

U Nova Sadu u martu, a u Beogradu danas otvorena je izložba "Yoko Lennon Tito" čiji su autori Sava Stepanov i Moma Cvijović.

"- Na postavci čiji je puni naziv „Joko, Lenon, Tito - jedna konceptualna akcija“ izlažemo dokumentaciju o akciji „Acorns“ (Žirovi) i o drugim mirovnjačko-umetničkim akcijama Joko Ono i Džona Lenona iz 1969. godine; crteže Joko Ono na temu žira realizovane povodom četrdesetegodišnjice pomenute akcije; fotografije koje je snimio Josip Broz, a koje su bile izložene na njegove dve samostalne izložbe (u Mariboru i Sarajevu) ranih šezdesetih godina prošlog veka - kaže Cvijović."

Koordinatorka izložbe je Vesna Latinović iz Galerije "Bel Art" u Novom Sadu, a postavku je dizajnirao Ljubomir Maksimov iz novosadskog Studija "Maximov".

 Tokom izložbe koja traje do 1. avgusta biće izvedena akcija Joko Ono - Drvo želja (Wish tree) u koju će posetioci imati priliku da se uključe svojim porukama posvećenim miru. Akciju je Joko Ono pokrenula 1981. godine u čast Lenona i do danas je širom sveta prikupljeno 700.000 poruka. Poruke će nakon završetka akcije biti pohranjene u okviru svetlosne instalacije „Imagine Peace Tower“ u Rejkjaviku.

Izložbu u Nova Sadu, u okviru "Art Expo" na novosadskom sajmu 04.03.2010., otvorio je Milorad Đurić rečima:

"Ova izložba nas vraća  u jedno vreme kada su umetnici  brinuli o pitanjim važnim za čovečanstvo, a političari i državnici ih slušali. Iz ovog projekta mogu svi nešto da nauče i umetnici i državnici."

Šta su to umetnici uradili i kako su državnici reagovali?

Drugu Titu su umetnici poslali pismo:

Žirovi koji su, uz pismo,  upućeni na adresu Druga Tita su, prema protokolu, pregledani, ambasadi SFRJ u Londonu poslato je uputstvo da se na poklonu zahvali Joko i Džonu, Titu je upućeno posebno pismo koje objašnjava da je „izvesni gospodin Lenon, član u svetu poznatog ansambla Bitlsi“ poslao neobičan poklon i predlog da se žirovi zasade kao simboli želje da u svetu prestane rat.

Dokumentacija kaže da je Drug Tito video poklon i odobrio njegov prijem. Niko, međutim, ne može da sa sigurnošću potvrditi da su žirevi zasađeni, veruje se da jesu i da se i danas nalaze u parku.(i o tome je reč na izložbi, između ostalog).

Kakve sve to ima veze za čovekom koji se zove George Lakoff, koji se bavi kognitivnom lingvistikom, koji je napisao  nekoliko sjajnih (i veoma uticajnih) knjiga i radova, vodio polemike (bez pobednika, za sada) o svojim idejama i stavovima sa Čomskim i Pinkerom (Noam Chomsky, Steven Pinker) baveći se taman toliko engleskim jezikom koliko i politikom i ljudskim društvom u celini, dakle kakve veze novosadska i beogradska izložba mogu imati s njim?

Direktne veze.

Centralna stvar "Yoko Lennon Tito" događaja je jedna dobra, uvrežena, lako prijemčiva i prepoznatljiva metafora o vezi između svetskog mira i sađenja drveta, o metafori ljudskog društva koje postoji, živi i grana se kao biljka, kao drvo samo ako ima uslove za rast.

Lakoff je poznat po ideji da svaka i svačija lingviistička konstrukcija (da bi bila gramatički održiva), u svom centru, u samoj srži svoje strukture mora imati - metaforu koju on smatra ključnom, jedinstvenom i nezamenjivom za proces mišljenja, za političko i svako društveno ponašanje. U svojoj knjizi "Metafore koje živimo" iz 1980. (napisana zajedno sa Mark Johnson) pokazuje i dokazuje kako je naš svakodnevni jezik ispunjen metaforama kojima mislimo i govorimo, a da i ne opažamo da one postoje i da oblikuju naše ponašanje.I ne opažamo da drugačije ne bismo ni mogli da mislimo, da govorimo ili se ponašamo, svakodnevno. Ljudi su "neuronska bića", kaže Lakoff i pokušava to i da pokaže i da dokaže na primeru - matematike. Sa kolegom, Rafael Nunez, 2000. izdaje knjigu "Odakle nam matematika?", otvarajući polemičko polje i sa matematičarima, (i ova polemika je još  otvorena), a sve sa željom da dokaže da postoji identitet imaginacije i matematike i da bez metafora kojima mislimo postojanje matematike ne bi ni bilo moguće.

Poznat je i po konceptu "otelotvoren, utkan, usađen um", (ne znam ispravan prevod za "embodied mind" ) tvrdeći da "Our brains take their input from the rest of our bodies. What our bodies are like and how they function in the world thus structures the very concepts we can use to think. We cannot think just anything — only what our embodied brains permit."

Stavom da  je mišljenje moguće samo ako je u metaforama, stavom da je jezik moguć samo ako se sporazumevamo metaforama i stavom da je odgovor na pitanje "telo i/ili um" - dvotačan, odnosno da je um utkan neuronskim komunikacijama u naše "razmišljajuće telo", Lakoff je započeo niz provokacija i polemika današnje lingvističke, psihološke, društvene i političke scene (i američke i svetske).

Kao dokaz svojih stavova Lakoff navodi primere našeg metaforičnog govora:

- IDEJE rađaju, proizvode, žive samostalno, zarađuju, imaju očeve i majke, razmnožavaju se i šire...

- LJUBAV je rat, putovanje, bolest, krhka biljka, ludilo, magija, fizička privlačna sila, žrtvovanje, iluzija...

- DIJALOG je bitka, boj,  sagovornik se može unakaziti, uništiti, pobediti, zbrisati, poraziti ...

- ŽIVOT je putovanje, rat, borba, "posuda" koja može biti prazna ili puna, kockarska igra, sudbina, nepravda,...

Na jednom od svojih predavanja na samom početku je rekao studentima "nemojte misliti na slona!" i zatim predavao. Naknadnim ispitivanjem utvrdio je da su svi, ali svi učesnici imali sliku slona svojom imaginacijom stvorenu i anegdota kaže da je tako nastala njegova knjiga "Nemoj misliti na slona! Kreiraj sopstveni vrednosni ram za slike i metafore".

Ideja knjige je da "razobliči" zavodljiv i manipulativni jezik političkih kampanja, jezik medijske scene, jezik stručne scene, jezik bilo kog pojedinca ili društvene grupe koja, obraćajući nam se metaforama, iznosi tvrdnje koje se nedovoljno često dovode u pitanje, koje se retko tematizuju i verbalizuju "suprotstavljenim" metaforama, tako da po njemu u tom trenutku (2004.) društvena scena u USA više liči na prostor neporecivih monologa nego na "livade dijaloga", kakve bi, po njegovom mišljenju, bile mnogo bolje za sve učesnike odnosno "razmišljajuća tela" u društvu i za njihove socijalne veze.

Lakoff u dvotačnost stavlja i pitanje "razlikuje li se naš način razmišljanja i ponašanja privatno i društveno, odnosno da li korisitimo različite modele mišljenja kao pojedinci i kao članovi grupe (bez obzira na broj članova grupe)" i (otprilike) odgovara "i da i ne i oba su odgovora tačna, dvotačno je". Odbir "prihvatljivih metafora" je različit, jedna lista postoji za samog sebe, a druga za grupu, ali je NAČIN na koji razmišljamo i činimo - identičan, naravno.

Poruke koje Lakoff šalje i svojim knjigama i svojim polemikama sa Čomskim, sa Pinkerom, sa uglednim matematičarima, sa uticajnim ljudima američke političke scene, sa najširom publikom obilato koristeći internet, unele su svojevremeno (i još uvek unose) priličnu živost među ljude koji se profesionalno ili laički bave svim onim što i njega zanima. Što se američke političke scene tiče, kruži glas da ga podjednako pomno slušaju i demokrate i republikanci i da se još uvek iščekuju njegove analize i eseji o "Obama effect" na polje kojim se Lakoff bavi.

Meni su lako prihvatljive njegove ideje o metaforama, o neizbežnom "kadrovima slika" kojima mislimo i koje određuju naše ponašanje, kao što mi je bliska ideja o "dvotačnosti" (binarnosti, dvostrukosti) kada je u pitanju naše traganje o tome KAKO mislimo i kako tvorimo sopstvene stavove (vrednosne ili kakvegod). "Utkani um" zvuči sasvim prijemčivo i nakon čitanja radova kojima se celokupna ideja osporava (s mnogo dobrih razloga od strane onih koji to čine). Čitanje njegovih radova omogućava i usvajanje relativno lakih tehnika za "prepoznavanje metafora" u svakodnevnom govoru, u svakodnevnom sporazumevanju sa drugim ljudima, kao i "hvatanje paučine" kad sami sa sobom, kroz metafore, bilo šta promišljamo.

Posebno zanimljiv proces je stvaranje bliskosti između dva ljudska bića (kakvo god i neko drugo ime ta bliskost imala), proces kojim utvrđujemo da su nam metafore i "kadrovi slika" koje nosimo sobom vrlo slične ili sasvim iste i činjenica da to, po pravilu, u nama prozvodi - radost. Kao što nam gnev u nama ume da naraste ako pokušavamo da se sporazumevamo sa nekim sa kim ne delimo skoro nijednu metaforu ni o čemu.

Lakoff je bio u braku sa Robin Lakoff, koja se takođe  bavi lingvistikom i to jednom posebnom oblašću - razlikama muškog i ženskog govora, razlikama (u suštini) u metaforama, jezičkim oblicima i vrstama reči koje u društvu, kao modele koji su im namenjeni, upotrebljavaju žene i muškarci.Robin Lakoff je razvila "Principe učtivosti" koji se (uglavnom) sastoje od tri pravila: ne nameći se sagovorniku, ostavi sagovorniku razne mogućnosti i staraj se da se sagovornik oseća dobro u dijalogu. 

Ne znam da li je njena teorija proverena i važeća, kao što to ne znam (sasvim sigurno) ni za teorije njenog bivšeg muža, ali verujem da je za dijalog neophodno da nam se bar neke metafore o nečemu - poklapaju i da imamo bar malo dobre volje da to utvrdimo. 

Pesnici koji obilato koriste metafore inače kažu da "za onima koji nas zauvek napuste plačemo uglavnom zato što smo propustili da im nešto saopštimo dok su još uvek bili sa nama", a da često dugo posle toga "vodimo žive razgovore" sa njima predstavljenim kao metaforama u nama samima. I da je taj razgovor nešto što doživljavamo kao - utehu, a uteha je stanje zbog kojeg je sve i svašta izmišljeno na ovom svetu.

Ili, što bi rekli Yoko & Lenon in such a handsome metaphor: