Stogodišnja dama..

zastavica i grb do 1995.

U toku svoje burne istorije, NK "Dinara" je pregrmila tri krvava rata i egzistirala u osam državnih tvorevina. Ratovi su dolazili i prolazili, države nastajale i propadale, a stara dama je ostajala podno tvrđave, živeći na staroj adresi, mestu tik do ušća  Orašnice u Krku.

Bila je u velikoj opasnosti, nakon "Oluje", 1995. godine, kad su praktično iz Knina proterani svi njegovi građani,svi "Dinarini" navijači, ukupna uprava i igrači prvoga tima, juniori, pioniri i petlići, sve što je činilo život.

Stigli su tamo neki drugi ljudi i iz klupskih prostorija uklonili svaki trag postojanja onih što su morali otići. Sve pehare, fotografije, dokumentaciju, suvenire, uspomene, sve što je od 1913. marljivo sakupljano i ostajalo kao prirodna posledica trajanja. Srećom, u Knin su se vratili i bivši igrači "Dinare", ljudi hrvatske nacionalsti koji su u izbeglištvo morali 1991. godine i spasili su što se spasiti dalo. Zadržali su ime kluba, produžili kontinuitet i u opštoj navali destrukcije uradili ono što su maksimalno mogli. Ipak nisu mogli sve sačuvati. Promjenjene su vizuelne oznake kluba, promjenjene klupske boje, u klupski grb ugrađene državne oznake, a ispred imena kluba dodato ono obavezno "H", kako neko ne bi slučajno pomislio da je NK "Dinara" iz Luksemburga.

"Dinara" je uvek bila gradski klub i nikada nije bila vezana za nacionalne simbole. Na njenim utakmicama, bar onima koje je igrala u Kninu ne pamti se neki nacionalistički ispad. Njenu istoriju su zajedno gradili i Srbi i Hrvati. Bili su joj uvek lojalni svi građani Knina, bez obzira na naciju, veru,socijalni položaj, ideološko opredelenje ili stepen obrazovanja. Nikada u životu nisam sreo nekoga iz Knina a da ne navija za "Dinaru" niti je tamo ikada odrastao dečak a da nije imao želju da u "Dinari" zaigra. Bila je ona istinska ljubimica grada, opšte dobro koje je svima pripadalo.

NK "Dinara" nije postizala neke značajne sportske rezultate. Igrala je standardno u Dalmatinskoj ligi ili Hrvatskoj ligi. Dolazila je nekoliko puta do kvalifikacija za savezni rang takmičenja ili do 1/16 kup takmičenja i tu zastajala. Prosto, ambicije nisu dalje dosezale, jer je Knin bio mali grad gde je uvek svega bilo više nego novca. Osim toga najveći broj "Dinarinih" igrača igrao je u klubu do studija, a onda se odlazilo u veće gradove. Neki bi se iza toga vraćali i nastavljali ponovo igrati "držeći vatru, ali "gro" tima su redovno činili mladi igrači.Mnogo je asova izraslo u "Dinari". Nabrojaću samo neke - Ilija Petković, Radomir Vukčević, Nikša Đujić, Momir Mileta, Dalibor Škorić, Arsen Marijan. Veliki golman, Vladimir Beara bio je nekoliko sezona trener Dinare. Značajan broj igrača igrao je u saveznim ligama i različitim reprezentativnim, amaterskim selekcijama Hrvatske i Jugoslavije. Đorđe Bjegović je početkom šezdesetih igrao za studentsku reprezentaciju Jugoslavije, a Petar Polak i Željko Sanković, osamdesetih za amatersku reprezentaciju Hrvatske.

Poseban pomen zaslužuje Ante Bralić,gradski momak i sjajan igrač iz perioda pred drugi svetski rat. Bežeći od rata, zajedno sa bratom,dospeo je u Čile i zaigrao u Santijagu za "Colo - Colo". Nakon uspešne karijere u tom klubu, svetskoga imena, Bralić je kao sposoban poslovan čovek dospeo do predsedniče fotelje u "Colo - Colo". "Dinari" je bio toliko lojalan da je 1957. godine doputovao iz hiljadama kilometara dalekog Santijaga, brodom, jer tada nije bilo avionskih letova, noseći poklone. Doneo je čitave sanduke kompleta nove fudbalske opreme, žute kožne lopte, mreže, sve što je jednom klubu trebalo. Tadašnji igrači su bili naročito oduševljeni štitnicima od aluminija, jer su do tada imali samo drvene štitnike.Put od Santijaga do Knina prevalio je zbog "Dinare", dečijih uspomena i prijatelja, jer mu porodica tamo nije više živela.

Ima jedan trenutak koji treba posebno opisati. U leto, 1972. godine, od fudbala se opraštao njegov "kralj". Edson De Nasimento Pele, sigurno najbolji igrač koji je ikada obuo kopačke.  Za oproštaj je odabrao da reprzentacija Brazila igra utakmicu sa Jugoslavijom. U Rio de Ženeiru, na Marakani, tom činu je prisustovalo preko dvesta hiljada gledalaca,a stotine miliona ljudi po svetu su mogli gledati TV prenos.U startnoj postavi reprezentacije Jugoslavije igrala su dva momka, rođena u Kninu i fudbalski odrasla u NK "Dinari". Ilija Petković i Radomir Vukčević. To je bio "zvezdani" trenutak za jedan mali grad i jedan mali klub. Na oproštaju velikog Pelea, jednu petinu reprezentacije koju je on odabrao za protivnika, činili su Kninjani i "Dinaraši".

Ako, nastavim ovim tempom, mogao bih vam otkriti ukupan sadržaj monografije koji radim povodom stogodišnjice "Dinarinog" postojanja pa ću zato ovde stati. Još samo da kažem, da sam uspeo precizno identifikovati oko 700 igrača koji su za "Dinaru" igrali od 1913. pa do 1995. godine i složiti ih po abecednom redu. Ove od 1995. ću popisati narednih dana, jer i oni su "Dinarina" istorija.

Osim monografije, uradićemo dokumentarni film i otvoriti "Dinarin" internet portal. Prijatelji "Dinare" širom sveta, moći će tako učestovati u obeležavanju jubileja i borbi protiv zaborava i brisanja prošlosti. To je najmanje što za stogodišnju damu,koju volimo ma gde bili, mi Kninjani možemo i moramo uraditi.

Eto...