"Što treba da se zna"

Hteo bih sa vama da podelim jedan odlomak iz knjige "Što treba da se zna", Stjepana Roce iz 1936. godine.

Jesu li Hrvati u ovoj državi zapostavljeni?

Govori se: „Hrvati su zapostavljani u ovoj državi.“ I neupućeni, usled nesavesne i razorne agitacije, uvereni su, da je hrvatski deo našega naroda iskorišćen, iscrpljen i da su se sve nepravde survale na njegova leđa.

Polazeći sa takvog pogrešnog stanovišta, stvorilo se raspoloženje o neučestvovanju u zajedničkom radu, o apstinenciji, a što je najgore, o neprijateljskom stavu prema zajedničkoj državi.

Slovenski deo našega naroda, u tom pogledu, nije išao tim putem. Slovenci su praktični i radini. Oni su uvereni da je dolaskom Jugoslavije rešeno slovensko pitanje i da će svojim radom i spremom, kao i potporom celine, unaprediti i osnažiti slovenske krajeve.

Srpski deo našega naroda, koji je najviše dao za ostvarenje ove države, srećan je što su se njegove dve nezavisne i šasne države: Kraljevina Srbija i Crna Gora, prisajedinile i stopile sa ostalim našim krajevima, da stvore novu zajedničku državu: Kraljevinu Jugoslaviju. Srpski deo našega naroda, bio je tako uveren da će ujedinjen sa istokrvnom braćom, lakše rešiti sva zajednička privredno-kulturna pitanja i da će se svi zajedno uspešnije moći odbraniti od eventualnih napada drugih naroda. I sa poznatom svešću i odanošću, vole svoju državu, iako su dobili od nove zajednice isto toliko, koliko i ostali naši krajevi.

Kada sam 1928. godine poveo 100 kaštelanskih težaka do Kosova, u Leskovcu, industrijskom i naprednom mestu, za vreme banketa davanog u našu počast, pozdravi nas je i g. Sreten Dinić, književnik, novinar i neumorni narodni prosvetitelj.

Između ostalog, rekao je u svom govoru: „Vi ste braćo, obišli sada i ove krajeve. Videste li negde hegemoniju o kojoj toliko govore političari? Mi imamo hegemoniju ovde na reci Veternici, koja prolazi kroz Leskovac. Ono ruglo, što se zove ćuprija, to je naša hegemonija. Jedina građevina koju nam je država dala. Sve ostalo smo sami stvorili.“

„Ono ruglo“ o kojem je govorio g. Dinić, posle je opština porušila i sagradila o svome trošku novu i pristojniju ćupriju.

Greši se, što se hrvatski deo našega naroda ne odgaja u ljubavi prema bratu svome, prema zajedničkoj otadžbini, već mu se govori i piše o „slobodnoj i neodvisnoj hrvatskoj drzavi.“ Ta ona je slobodna jer Hrvati ni za vreme kralja Tomislava nisu bili slobodniji i časniji, nego što su u svojoj državi, Kraljevini svih Srba, svih Hrvata i svih Slovenaca.

„Prah vaših dedova znao bi vam pripovedati samo o mukama, o ropstvu i sužanjstvu, a ni o kakvoj slavi“, pisao je u svome „Domu“, dr Ante Radić.

U interesu delova i celine, treba poći drugim putem: pozitivnijim i pametnijim. Treba probuditi osećaj za sve naše krajeve; da je naše Skoplje i Bitolj, kao što su Ljubljana i Zagreb; da nam je jedini spas i sreća u jugoslovenskoj jedinstvenoj državi. „I kad Srbi, Hrvati i Slovenci ne bi bili sinovi jednaoga naroda“, rekao je jedan naš političar, „trebalo bi da budu zajedno radi svojih interesa.“

Da bolje rasvetlimo pitanje: da li su Hrvati zapostavljani u ovoj državi, poslužićemo se dokumentovanom knjižicom „Hrvatsko pitanje i brojke“, koju je napisao dr Bogdan Prica, a koja je izašla iz štampe pred Božić prošle godine.

Pre toga, ispričaću razgovor sa četvoricom seljaka, mojih znanaca, iz splitske okolice.

Prvi seljak: „Eto vam najbolji primer, da se nama Hrvatima nanosi nepravda, što su našu banovinu poplavili činovnici iz Srbije!“

Tako mu rekoše njegovi partijski poglavari i on je to primio za čistu i nepobitnu istinu. Uya sve to što me pozna ko sam i šta sam, teškom mukom mi je uspelo da ga razuverim i da mu dokažem da u Splitu i na Primorju nema ni jedan od sto činovnika Srbijanaca, a da u srpskim krajevima ima mnogo više činovnika Hrvata i Slovenaca i niko o tome ne vodi računa, niti ih pita odakle su, ni u kojoj se crkvi Bogu mole.

Drugom prilikom, sastao sam se sa seljakom, sa najbližeg otoka prema Splitu u čijem je siromašnom selu naša država izgradila lučko pristanište i modernu čatrnju. U mestu postoji osnovna škola sa dva odeljenja.

„Naš znoj i naše trude pojedoše Srbijanci“, bile su mu prve reči posle izmenjivanja pozdrava.

Ej, moj prijatelju, barem tvome selu Srbijanci nisu našao učinili, jer državna zajednica, osim onog što vam je izgradila, mnogo više troši za dve učiteljske sile i za vašeg župnika, nego što čitavo selo plaća godišnje poreza državi. Osim toga, vaše mesto ima dnevnu parobrodsku vezu sa Splitom koju suvencionira država. Ta veza nije postojala za vreme Austro-Ugarske Monarhije.

Zapamti i pričaj drugima da prihodi Finansijske direkcije u Splitu, iznose jedva oko 50 miliona dinara godišnje, dok rashodi prelaze 150 miliona dinara.

Treći seljak, koji voli da čita novine, pod utiskom novinarske kampanje i agitacije protiv uređenja beogradskog pristaništa, reče mi: „Je li pravo i pošteno da će se za beogradsko pristanjište utrošiti više nego što se utrošilo za sva pristaništa na Jadrnau?“

Poslušaj prijatelju, da o tom i ja kažem svoju. Beograd je naš prestoni grad i naše središte. Svaki se narod ponosi svojim gradom. Što je lepši i ponosniji, to je i on ponosniji. A beogradsko pristanište, najgore je i najzapuštenije u našoj državi i u Evropi. Sramota je prestonice, sramota je svih nas.

Beograd je po količini i jačini prometa 1935. godine imao veći robni promet nego naša najveća jadranska luka Split. Od oslobođenja do kraja budžetska 1935/36. godine država je potrošila:

Za gradnju novih pristaništa na Jadranu 54.268.906 dinara.

Za popravak starih pristaništa na Jadranu 30.788.227 dinara.

Što ukupno čini 85.057133 dinara.

U Beogradu, međutim, nije potrošeno ni za gradnju, ni za popravak, ni jedan dinar za sve ovo vreme. I kad je prošle godine, prvi put posle oslobođenja, predviđena veća suma za podizanje i keja i pristaništa u Beogradu, smučilo se kojekakvim partijskim agitatorima i udariše na Beograd i državu.

Nemoj misliti, dragi prijatelju, da ja odobravam pomorsku politiku naših režima koji su se do danas izmenjali, ali moram ti priznati da sam ponosan što će Beograd dobiti dostojno pristanište. On to zaslužuje radi svojeg položaja i značenja. Zaslužuje, jer je bio rastrzan i mučen, jer je stradao i goreote propao u velikom ratu, jer nam je dao teške i najveće žrtve koje se moglo dati, za naše zajedničko oslobođenje.

Četvrti težak sa hvarskog otoka, bistar i vredan domaćin, utešio me svojim zdravim i širokim pogledom na naše prilike.

„Slušao sam, gospodine, što gradski političari i strančari govore narodu. Ne valja im posao. Sve grde i ruše, ništa im nije sveto. Ja sam čovek iz puka, radio sam više godina u Americi. Znam da smo bili robovi, a da smo sada slobodni. Amerikaanci su jedino znali odakle sam, kada bih rekao da sam „Austijako“. A danas, Amerikanci i ostali narodi znadu za Jugoslaviju i Jugoslovene. Danas smo narod i svoj na svojemu.

„Pa još nešto da vam kažem“, nastavio je moj znanac težak, „Bili smo kmetovi, sad smo gospodari, a da nismo za to ni pare dali. Štiti nas država od lihvara, oprašta nam dugove. U nerodnim i sušnim godinama na hiljade i hiljade vagona hrane unosi se u narod, u sela. A kako čujem, uradilo se više puteva, čatrnja, škola, mostova, bolnica i drugih ustanova u našoj Primorskoj banovini, nego što se uradilo kroz 100 godina dok smo bili u tuđoj državi.“

„Zato krivo čine Bogu i narodu oni koji napadaju državu. Neka napadaju i kritiziraju pojedine režime. Neka upiru prstom na pojedince ako su što skrivili i nepravedno učinili, ali državu treba poštovati i čuvati. Ona je naša svetinja“, završio je težak otočanin.

A sada, da popabirčimo po spomenutoj knjižici Dr B. Price: „Hrvatsko pitanje i brojke (Jesu li Hrvati stvarno zapostavljeni od strane države?)“.

U Savskoj i Primorskoj banovini Hrvati sačinjavaju apsolutnu većinu.

Prilikom popisa stanovništva od 31. januara 1921. u hrvatskim banovinama bilo je nešto više Srba, nego na drugoj strani Hrvata (576.098 Srba prema 440.489 Hrvata).

Država je, srazmerno, u Primorskoj i Savskoj banovini podigla više novih gimnazija no što bi odgovaralo broju stanovnika, mada su te banovine u tome bile kudikamo obezbeđenije od ostalih.

U pogledu samoga broja škola, Zagreb uživa prvenstvo pred Beogradom.

Da napomenem i to, uzgred, da je 1932. godine  državu koštao jedan student u Zagrebu 7000 dinara godišnje, a u Beogradu 4100 dinara, mada je broj visokoškolaca u Beogradu bio znatno veći no u Zagrebu.

Najveći državni izdaci upotrebljeni su za izgradnju železničkih pruga.

Kad smo, po oslobođenju i ujedinjenju, progledali geografsku kartu naše države, opazili smo gustu železničku mrežu u Vojvodini, Hrvatskoj i Sloveniji. Dok u srpskim krajevima, uz neznatne manje lokalne pruge, crnio se jedino železnički krak Beograd-Skoplje-Kosovska Mitrovica. A u Crnoj Gori jedva je i zabeležena neznatna pruga Bar-Virpazar, koju je izgradio talijanski kapital za vreme Kralja Nikole. Zato se ne može zameriti državnoj upravi što je nešto više utrošila u izgradnju novih železničkih pruga u onim našim krajevima gde ih nije bilo i gde su strategijski razlozi tražili da se izgrade.

Osim toga treba istaći, da su železničke pruge u Srbiji obnovljene i izgrađene prihodima od ratnih reparacija, tj. iz onih sredstava koje su pobeđene države morale dati u novcu ili materijalu, za porušene pruge, stanice, mostove i druge objekte.

Još ima i danas srpskih krajeva (kao Sandžak i Crna Gora), prema kojima se u pogledu građenja železničkih pruga, maćehinski postupa.

Posle oslobođenja, Split se spojio sa Zagrebom, dogradnjom pruge Knin-Gračac, a Dubrovnik sa Beogradom, dogradnjom uskotračne pruge Vardište-Užice.

Sad je u gradnji unska pruga, normalnog koloseka, koja će biti od velike koristi naročito Kninu, Šibeniku i Splitu.

Za izgradnju državnih cesta, pošumljavanje i za narodno zdravlje u Primorskoj i Savskoj banovini, učinjeno je više nego u drugim banovinama.

Na pričanja, nabačena bez ikakovih dokaza, da srbijanski krajevi plaćaju manje poreza nego što bi trebalo, odgovara g. B. Prica: „Međutim, onaj, ko ima pregled o državnim prihodima iz sviju strana Jugoslavije i onaj ko može na osnovu brojaka sebi da stvori sliku o relativnoj privrednoj snazi pojedinih krajeva, taj može da konstatuje da se u hrvatskim banovinama porez razrezuje i plaća ne samo manje nego što  bi odgovaralo privrednoj snazi ovih krajeva i državnim izdacima na njih, nego i manje u proseku i od onog što bi odgovaralo broju glava.“

Ko se upozna sa svim ovde iznesenim podacima (te podatke izneo je u brojkama g. Prica), taj više neće smeti optuživati Beograd da iskorišćuje i pljačka hrvatske krajeve. „Takvo tvrđenje bilo bi zlonamerno klevetanje“, kazao je uvaženi pisac knjižice „Hrvatsko pitanje i brojke“.

Kaže se: „Vojska je u srpskim rukama. Nema sumnje da viši oficirski kor kopnene vojske, gotovo ceo, sačinjavaju Srbijanci“, kaže dr Prica, „a mornarički oficirski kor gotovo isključivo Prečani, i tome niko ništa ne prigovara. Što se pak tiče oficira koji su započeli svoje vojno školovanje od osnivanja ove države na ovamo, to se može i bez konkretnih podataka ustvrditi, da je on upravo idealno pravedan u plemenskome pogledu.“

Na temelju iznesenih podataka u brojkama, g. Prica na svršetku svoje dokumentirane knjizice zaključuje:

„Iz iznesenih podataka jasno sledi da država troši na hrvatske banovine (Savsku i Primorsku) više no što bi odgovaralo njihovom broju stanovništva i njihovoj površini. Isto tako ima više Hrvata aktivnih i penzionisanih državnih službenika no što bi odgovaralo kvoti hrvatskog plemena od ukupnog stanovništva. Isti je slučaj sa Slovencima. Prema tome, ne može biti zapostavljenost u materijalnim pitanjima stvarni razlog hrvatskog nezadovoljstva. Te razloge treba drugde tražiti“, završio je dr B. Prica.