Čovekova tragedija

U centru zbivanja drame je "sveto trojstvo" koje čine Adam, Eva i Lucifer. Adama glumi Aron Balaž, Evu Agota Ferenc, a Lucifera Emina Elor.

Zanimljivo je da đavola (Lucifer) tumači jedna žena, po izričitoj želji reditelja. Na pitanje zašto je to tako i zašto prvi put u srpskoj postavci Lucifera igra žena reditelj predstave je rekao:

„To je kao razlika između psa i mačke. Muškarac je pas a žena mačka. Mačka je, i kad je verna i odana, svoja, ima tu vrstu nepredvidive odanosti, što je bliže Luciferu nego Hristu".

Ovo je veoma važno jer kako sam reditelj ističe u ovoj tragediji nema Boga.

Glavni junak ovoga dela, Adam, ne predstavlja se kao samostalna jedinka, već kao oličenje čitavog čovečanstva. U „Čovekovoj tragediji" Adam, proteran iz raja, u razgovoru sa Luciferom i po njegovoj sugestiji u snu vidi budućnost, prepoznajući samoga sebe u poznatim ličnostima čovečanstva - u Egiptu je Faraon razočaran zbog ispraznosti slave, u Grčkoj je Milkijad osuđen zbog neshvatanja naroda, u Rimu imućni Sergiol kojem su se smučila orgijanja, te traži utehu u hrišćanstvu; u srednjem veku on je Tankred, kojeg u žudnji za ljubavlju pobeđuje mržnja, dok je potom i Kepler, utemeljivač nove astronomije protiv čijih zakona ustaju brojni nosioci raznih predrasuda.Naravno, čitava priča u osnovnom tekstu prati razvoj izneverenih ideja koje je trebalo da donesu prosperitet čovečanstvu a u stvari ga je unesrećilo i pretvorilo u skup izneverenih očekivanja. ovde se otvara još nekoliko pitanja: dokle je sve čovek spreman da ide da bi mu bilo bolje? I zašto smo na kraju skolni samouništenju. ''Toliko se zla na svetu desilo od Madačeve smrti do ovog trenutka da smo mi dužni da celu strukturu zla prikažemo iz sadašnjeg vremena, tim pre što hijerahija izneverenih očekivanja i zla koji se kod Madača dešavaju u nacionalnom romantiuzmu prethodi velikom zlu koje će tek doći - velikom ratu, klanici naroda, Drugom svetskom ratu, Aušvicu, fašizmu, slomu komunizma, svemu onome što je obeležilo devijacije vremena koje smo relativno skoro preživeli.'' rekao je posle premijere reditelj.

Sve to mora da se pojavi i u ovom Madačevom komadu ali naš ugao gledanja mora biti ovovremenski. Mi iz sadašnje vizure moramo sagledati sve fenomene vremena koji su nas doveli do konfuznog početka 21. veka. Mi to treba da tumačimo iz nas samih, iz našeg sopstvenog razočarenja. A razočarenja uvek ima mnogo. I kod svih su različita.

Reditelj i dramaturg su na ove načine postigli da predstava izgleda veoma savremeno današnjem gledaocu koji delo nikada nije čitao. Za njih nije bitna lokacija na kojoj će se scene odigravati već ono što te scene nose sa sobom. Tako imamo scenu u Egiptu, a ovde se dešava u nekoj kompaniji, Carigrad je zamenjen Vatikanom, jer je danas Vatikan centar moći, baš kao nekad Carigrad. Uspeli su da razvratni Rim pretvore u veliku žurku nekog džet seta.

Ovde Lucifer ne da Adamu da se ubije, jer, mnogo je teže živeti u savremenom svetu nego se ubiti. Najlakše je otići i iz takvog sveta nestati zauvek. Naš Lucifer na specifičan je način zainteresovan za Adama jer Adam očigledno spada u retke ljude koji osećaju krivicu vremena, koji misli da se definitivno upleo u zlo i besmisao i zato oseća krivicu pokušavajući da okonča život. On spada u retko dobre ljude našeg vremena a niko nije zainteresovaniji za dobre ljude od samog đavola. 

Zanimljive su scene u predstavi u kojima se umesto knjiga koriste računari. Posebno zanimljiva scena jeste sa Luciferom, gde se u jednom trenutku Lucifer razapinje na krst kao pop pevačica Madona. Sve ovo nam pokazuje da su problemi oduvek za čoveka bili slični današnjim i da nisu potrebne nikakve nove metode za njihovo rešavanje, jer se i sam čovek, već vekovima ne menja. Menja se samo njegovo shvatanje sveta, možda danas imamo neke nove idole, bogove, vere, nekog novog Adama i Lucifera. Sve ostalo ostaje samo u nama. 

Pisac komada je istovremeno nastojao da oblikuje neki svoj svet komada ne vodeći računa o mogućim značenjima. Njegova estetika podrazumeva večno traganje za suštinom čoveka i sveta. On je i izvan istorije izgradio kult za ideanim i nedostižnim, za nekim novim apstraktnim prostorima gde će živeti čovek i njegov duh.

Čovek je zagonetka u svetu i možda najveća zagonetka. Čovek nije zagonetka kao životinja i kao socijalno biće, ne kao deo prirode i društva, nego kao ličnost, upravo kao ličnost. Ceo svet nije ništa u poređenju sa ličnošću, sa jedinstvenim ljudskim likom, a njegovom jedinstvenom sudbinom. Čovek proživljava agoniju i hoće da zna ko je on, odakle je došao i kuda ide... Ova predstava pokazuje njegov put.

Intervju sa glumicom Eminom Elor, razgovor vodjen 05. septembra 2011.