WHY

Kako, zašto, zbog čega…iz mog života iščezoše prijatelji, drugarice i drugovi, pa i najbliži, braća, sestre...? Ne, ne mislim, daleko bilo, na smrt koja ih nepovratno i zauvek odvodi iz mog (i njihovih) života, ne, nego na iznenadno, ničim objašnjivo, totalno prekidljivo i neopozivo kidanje svih veza i bilo kakvih kontakata. Muk! Tišina! Neodaziv! Nije to pandemija, nije ni epidemija, tek sporadični slučajevi, nekoliko, a i to je mnogo! I ne dešava se istovremeno, u istom trenutku, danu, mesecu, godini, ne, prvi takav slučaj se desio pre skoro dvadesetpet godina, drugi pre oko dvadeset, treći ima tome šest, sedam godina , četvrti najteži, najbolniji, ma svi su najteži i najbolniji, pre skoro godinu dana. Ni u jednom slučaju nisam skrstio noge i ruke, kao zabole me, ne, pitao sam, hteo da razgovaram, želeo da razjasnim, da saznam razlog…

Za neke slučajeve bilo je potrebno da prođu godine, da bih makar posredno, preko rekla-kazala, samo u jednom slučaju direktno u lice, saznam šta je po sredi, zašto, kako, zbog čega… jedan je i dalje nerazjašnjen, u zoni sumraka!

U prvom slučaju, na sceni je bila totalna iskompleksiranost spram mene, koja se vukla a da je nisam primećivao, skoro četrdeset godina! Potpuno bezrazložna, iracionalna ali koja je na moj pokušaj da se objasnimo, rezultirala strahovitom mržnjom koja je izbijala iz očiju, iz svih delova tela i uma. Dugo sam bio poražen, danonoćno sam preispitivao svaki svoj postupak, delo, prisećao se reči koje sam izgovarao…aja, racio ne pomaže kada je na drugoj strani osoba koja živi u svom svetu, koja je sebe izgradila kao jedinu bezgrešnu osobu na ovom dunjaluku. Džaba što sam svestan i znam da mu je to odbrambeni mehanizam, puževa kućica, kula od slonovače lošeg kvaliteta, lažne slonovače, tu pomoći nije bilo, nema je i neće je biti.

U drugom slučaju, povod je bio bizaran, čak besmislen! Jedna naivna, bezazlena, ni u kom slučaju povređujuća, rečenica, izletela, dobila krila i pretvorila se u aždahu! Prijateljstvo od rane mladosti, raskinuto je očas, puklo je kao mehur od sapunice! Počela je da prolazi pored mene kao pored Turskog groblja, a ulazila je kod nas kao u svoju kuću, vrata nikad zaključana, jednom nas je iznenadila i zatekla u ljubavnom zagrljaju i sad odjednom! Kad utuvi nešto sebi u glavu, drži se toga kao jedine i najistinitije istine, sve okolo je mrak. Gušena i davljena od razvedene majke, gušila je sve oko sebe od kad je znam. Muževe, prijatelje, čak je i rođenu ćerku naterala da pobegne na drugi kraj sveta. Spasila je, odnosno, spasila se, mislim ćerka. Iako sam to sve znao, naše prijateljstvo nije trpelo zbog toga, imali smo hiljade drugih razloga dovoljnih za druženje. Nisam je video sigurno dve godine iako stanujemo zgrada do zgrade. A i kada sam je sreo onomad, posedela, omršavila, priča sama sa sobom, usamljena, bilo mi je žao. Iako sam je odavno preboleo, a nije bilo lako, često mi pred mentalne oči i sad dođu, i sve u boji, slike iz doba našeg prijateljstva i drugarstva.

Treći slučaj, do pre pola godine, bio mi je potpuno nerazumljiv, uostalom kao i prethodna dva, bar u početku! Onda do mene dopre objašnjenje. Voleo sam je kao rod rođeni! Ona kod nas, mi kod nje, nerazdvojni, ona i ja išli zajedno po likovnim kolonijama, vodao je i fotografisao, bila prvi put, ispred Svetog Stefana, Miločera, po Budvi… ona mene u Savincu… za svoj n-ti rođendan, setila se moje priče, sećanja na prabaku, napravila pečenu gusku punjenu suvim šljivama i orasima i pride sos od višanja! Razlog! Trač, ogovaranje. Nije došla i rekla: A zašto ti nisi… a jesam i ne jednom! Poverovala zlima. Nešto mislim, da li je sve među nama bilo laž! Sa moje strane nije, i danas sam tu za nju ako joj budem potreban. A možda sam joj dosadio, dosadio joj je moj sirotinjski, jedva preživljavajući život, iako nikad nikoga nisam time opterećivao, znala ga je do tančina i odrekla me se, bilo joj je tako lakše. Bolelo pa prošlo. Kad se sretnemo, pozdravimo se ili se napravimo da se ne vidimo.

Četvrti slučaj, najsvežiji i verovatno zbog toga a i ne samo zbog toga, do bola nerazumljiv, neobjašnjiv… Do pre godinu dana, svaki dan javljanje, razgovor, sitnice, krupnice, šalili se, ozbiljno razmatrali ovo i ono, ni sa kim toliko intenzivan i skoro svakodnevni kontakt! Imao sam utisak, i obostrano neophodan i potreban! Za nekoliko dana biće godina, desi se kurzschluss! Kao grom iz vedrog neba! Od tada do ovog trenutka, ni reč! Prevrtao sam se i izvrtao kao rukavica, zvao, pisao: Kaži mi o čemu se radi, moraš da čuješ i moj odgovor, moj stav, moje mišljenje, ako je do mene, ako sam grešan, kaži mi, pa makar se nikad više ne čuli ali samo kaži! Posle neodgovora, shvatim da govorim zidu. Doneo odluku. Trajni prekid! Zašto? Ne znam. Da znam, da mi je makar rečenicom odgovorio, znao bih na čemu sam i ne bih se pravdao, posipao pepelom… prihvatio bih, ma i na svoju štetu. Ovako, njegovo ćutanje me kruni, svakog dana s mene, kao sa stare neodržavane kuće malter, otpadaju, mrve se u prašinu delići mene.

Verujem da nisam usamljen u gubicima ove vrste ali me to ni malo ne teši. Nisam ja bezgrešan, bez mana ali! Drugarice, druže, prijateljice, prijatelju, sestro, brate, kaži mi, pljuni mi svoju istinu u oči, suoči me, prebaci mi, zameri mi, izgrdi me, uradi bilo šta samo nemoj da ćutiš! Protiv toga nema leka!

P.S. Konfučije: Voli svoje prijatelje sa svim njihovim manama a mrzi svoje neprijatelje poštujući njihove vrline.