Koliko ste kulturno dignuti?

Pišem iz pozicije pozorišne publike.

Moje interno istraživanje među mlađom, tzv. urbanom populacijom izvedeno je uz razočarenje na svakom koraku. Anketa je sadržala jedno jedino - inicijalno pitanje koje nudi mogućnost nadovezivanja na druga pitanja iz želje da se u odgovor ima što potpuniji uvid.

Voleo bih da čujem i odgovore odavde. To glavno pitanje je: Koliko često idete u pozorište?

Naredno je: Kada ste poslednji put bili u pozorištu? Šta ste gledali? Kako Vam se dopalo to što ste videli? Kada planirate da opet pogledate neku predstavu, koju i zašto?

Moje nevešto istraživanje (izvedeno u krugu prijatelja, poznanika i slučajnih prolaznika) dalo je, kažem, razočaravajuće rezultate. Ogromna većina ispitanih nije bila nijednom u pozorištu prethode sezone niti ijednom u proteklom delu sezone 2007/2008.

Opravdanja su (uglavnom): nepristupačnost cena ulaznica, obaveze ne dozvoljavaju i tako to i tome slično. Što su sve - izgovori. Nije da je odlazak u pozorište neka ustanovljena obaveza, pa se sad od nje «izvlačimo», već bi to trebalo da izraz ljubavi prema umetnosti, posebno pozorišnoj.

Koliko te ljubavi među nama ima?

Pozorišni kritičari i teoretičari mahom su nezadovoljni postojećim repertoarima beogradskih pozorišta. Mnogi od njih, optužuju uprave pozorišta da pokušavaju spojiti kasu sa repertoarom, te da se beogradska scena odlikuje deficitom kvalitetnih predstava na štetu onih koje spadaju pre u domen komercijalnog, nego li umetničkog. Ja se sa njima delimično slažem. Nisam ekspert, ali sam prethodnih sezona viđao jako zanimljive predstave koje se izdvajaju od drugih po tome što nisu samo reklama i prodavanje magle sa panoa i bilborda.

Kultura jednog grada može da se učita i na toj skali. Koliko je bogata i raznovrsna ponuda scenskih interpretacija dramskih dela u gradskim pozorištima. Mišljenja sam da u ponudi beogradskih pozorišta nema šta mnogo da se vidi, što već nije viđeno ili što nije, pa - u najmanju ruku - dosadno. Međutim, to je deo rasprave za one koji uopšte idu u pozorište. Koliko je takvih ovde, videćemo.

Televizija, kao dominatni medij našeg vremena (ali ne samo našeg) potpuno obezvređuje svaki pokušaj da se odlazak u pozorište, kao svojevrstan lični, kulturni doživljaj, popularizuje. To se najčešće realizuje kroz industrijsku proizvodnju treš serija, filmova ili «vodiću te u» tj. «poznati o» emisija. Često imamo prilike da od poznatih, tzv. javnih ličnosti čujemo kako i oni sami idu u pozorište kako bi se «kulturno uzdizali».

To uzdizanje duboko pada u sferu kiča, u domen puke ganutosti, oduševljenja i hvalisanja, što je posebno popularno - što više posećuješ kulturna dešavanja (najčešće bez ikakve stvarne želje, ljubavi ili interesovanja) to si više cool, tj. više si kulturno dignut. Mada, ako nekoga zanima, za to se slabo ko i interesuje. Danas su važne neke druge stvari, ne to da li uopšte i koliko često ideš u pozorište. To se pitanje u razgovorima ne postavlja.

Često se u našoj javnosti govori o skoroj propasti srpske kinematografije i o problemima sa kojima se filmski umetnici suočavaju kad i u najluđem snu pomisle da snime film. Ne tako često se, međutim, govori o problemima koje ima srpsko pozorište. Sem toga da se tu «hleba niko najeo nije» mi o problemima pozorišnih radnika pojma nemamo. A problema ima. Najveći problem, po mom shvatanju, je tendencija potpunog potiskivanja pozorišta kao institucije u zaborav pred masom novih sadržaja iz oblasti televizije, interneta i drugih multimedijalnih, 999 in 1 sadržaja. U mnogočemu tome doprinosi i pozorište samo, tj. repertoari pojedinačnih pozorišnih kuća.

Nije tajna da beogradsku pozorišnu scenu čine mahom isti ljudi, mahom isti (živi i mrtvi) pisci, isti uticaji, isti komadi, isti reditelji - i to godinama unazad. Takođe, nije tajna da su vrata beogradskih pozorišnih kuća mahom zatvorena za mlade umetnike bilo da su oni dramaturzi, glumci, reditelji ili scenografi. Isto tako, nije tajna da ljudi koji se pozorištem bave, retko u njega odlaze kao publika. Dalje, tajna je (negde spada u domen jeresi) najveća i predstavlja posebnu vrstu hrabrosti reći - Beograd je pozorišno siromašan grad ili većina predstava u beogradskim pozorištima je dosadna i predstavlja potpuno gubljenje vremena. Uz retke izuzetke, kojih hvala Bogu, uz krvav rad i tešku muku, a na radost publike -- ima.

I to kažem na osnovu toga što odlazim u pozorište i slušam utiske ljudi koji koliko - toliko redovno posećuju pozorište. Verujem da i ovde ima ljudi koji imaju 22, 23, 24 i više godina i koji su zadnji put bili u pozorištu, ono - grupno sa odeljenjem iz srednje škole.

Koliko je to važno, za svakog od vas pojedinačno - ne znam. Ono što znam, to je da je kvalitetnih predstava sve manje, a da publika svakako u pozorište sve ređe ide. O lokalnim pozorištima po Srbiji ne bih ni da mislim, jer se pojam lokalnog umetnika negde u međuvremenu izgubio, lokalni umetnici više ne postoje, svi hrle u Beograd tražeći šansu - koju ne pronalaze.

Na kraju, kao i na početku, koliko često idete u pozorište i zašto? Idem po olovku i tabelu. Nisam baš ovladao Excel-om, pa moram ovako.