GOVOR O RASI: BARAK OBAMA

sjajan prevod ovog govora, mnogo bolji od mog, od danas možete naći i na sledećem linku, peščanik.net

intro:

Pre nedelju dana, Barak Obama je održao, po mnogima istorijski, govor u vezi sa optužbama kojima su ga danima pre toga zasipali politički portivnici kroz američke medije, a sve u vezi sa govorom Obaminog bivšeg pastora, prečasnog Wright – a.

Ovaj sveštenik, odnedavno u penziji, izjavio je, između ostalog, da su septembarski napadi na Svetski trgovački centar kazna za način vođenja američke inostrane politike, potom je prozvao vladu izvorom AIDS-a i izrazio bes nad rasističkom Amerikom. Sve ovo imalo je velikog uticaja na aktuelnu kamapnju za izbor demokratskog kandidata za nominaciju na predsedničkim izborima u SAD, 4. novembra ove godine.

Gledajući Obamino obraćanje i kasnije čitajući njegov govor, došao sam do zaključka da je to najupečatljiviji govor koji sam ikada čuo. U našim medijima nisam čuo gotovo ništa o tome.

O eventualnoj verziji na srpski jezik i da ne govorim.

Nije me mrzelo, preveo sam ceo govor.

Ukoliko imate primedbi na prevod, budite slobodni da sugerišete, pa da promenim. Ovaj govor je, po mom shvatanju, jako važan za dalji tok izbora u Americi, mislim da će imati ogromnog uticaja na dalji tok kampanje, ali i na diskusije u vezi sa rasizmom u Americi. Neki ga već imenuju kao najuspešniji govor o rasizmu u Americi. Mišljenja sam takođe da nas ovaj govor može mnogo čemu naučiti.

Dakle, evo budućeg udžbeničkog primera za sjajan politički govor.

Dame i gospodo, Barack Obama.

18. mart 2008. godine

Constitution Center, Philadelphia

Barack Obama's speech on race

„Mi, narod, u nameri da stvorimo savršeniju zajednicu“

Pre 221 godinu, u zgradi koja i danas stoji u ulici prekoputa, grupa ljudi okupila se i ovim prostim rečima, otpočela neverovatni američki demokratski eksperiment. Farmeri i učenici, državnici i patriote koji su putovali preko okeana kako bi izbegli progon i tiraniju, konačno su ostvarili svoju deklaraciju o nezavisnosti na konvenciji u Filadelfiji, koja je trajala od proleća 1787. godine.

Dokument koji su stvorili bio je potpisan, ali nedovršen. Bio je ukaljan prvobitnim grehom nacije – ropstvom, pitanjem koje je podelilo kolonije i dovelo konvenciju u pat poziciju, sve dok osnivači države nisu izabrali da dozvole trgovinu robljem bar narednih dvadeset godina, i da time ostave budućim generacijama zadatak da stvore konačnu verziju rezolucije.

Naravno, odgovor na pitanje ropstva već je bio ugrađen u naš Ustav koji je u samoj svojoj srži imao ideal jednakosti građana pred zakonom, Ustav koji je obećao ljudima slobodu, pravdu, ali i zajednicu koja može i koja će biti usavršavana kroz dolazeće godine.

Ali ipak, reči na pergamentu nisu bile dovoljne da potlačene oslobode ropstva ili da ženama i muškarcima svih boja kože i veroispovesti omoguće njihova puna prava i obaveze kao građana SAD. Šta je bilo potrebno za ostvarenje ovih ideala jesu upravo uzastopne generacije Amerikanaca koje su bile voljne da odrade svoj deo posla – kroz proteste i borbe, na ulicama i sudovima, kroz građanski rat i građansku neposlušnost i uvek uz veliki rizik – da smanje jaz između ideala obećanja i realnosti njihovog vremena.

Ovo je bio jedan od zadataka koje smo postavili pred sebe na početku ove kampanje – da nastavimo dugački marš onih koji su došli pre nas, marš za više pravde, veću jednakost, veću slobodu, marš za brižniju i prosperitetniju Ameriku.

Odabrao sam baš ovaj trenutak u američkoj istoriji da se kandidujem za Predsednika zato što duboko verujem da mi ne možemo rešiti ove izazove našeg vremena ukoliko ih ne rešavamo zajedno – ukoliko ne napravimo našu naciju boljom kroz razumevanje činjenice da možemo imati različite životne priče, ali da delimo zajedničke nade; da možemo različito izgledati ili da možemo dolaziti sa različitih mesta, ali da se moramo kretati u istom pravcu – napred, u bolju budućnost za našu decu i unuke.

Ovo uverenje dolazi iz moje nepopustljive vere u pristojnost i velikodušnost američkog naroda. Ali takođe dolazi iz moje sopstvene američke priče.

Ja sam sin crnca iz Kenije i belkinje iz Kanzasa. Odrastao sam uz pomoć dede belca, koji je preživeo Depresiju i koji je služio u Patonovoj jedinici za vreme II svetskog rata i bake belkinje, koja je radila u Fort Levenvortu. Pohađao sam neke od najboljih škola u Americi i živeo u jednoj od najsiromašnijih svetskih nacija. Oženjen sam crnkinjom, Amerikankom, koja u sebi nosi krv robova i robovlasnika – nasleđe koje prenosimo na naše dve dragocene kćeri. Imam braću, sestre, nećake, sestriće, ujake i rođake, raznih rasa i boja, rasejane na tri kontinenta, i dok god živim, nikada neću zaboraviti da je jedino u ovoj državi na svetu, moja priča uopšte moguća.

Moja priča ne čini me najuobičajenijim kandidatom za predsedničku nominaciju. Ali je ta priča utkala u moj genetski kod ideju da je ova nacija više od zbira svojih delova – da kroz nas mnoge, mi smo zapravo jedno.

Kroz prvu godinu ove kampanje, uprkos svim predviđanjima, videli smo koliko su Amerikanci gladni ove poruke o jedinstvu. Uprkos iskušenjima da moja kandidatura bude viđena kroz čiste rasne objektive, uspeli smo da ostvarujemo pobede u državama sa pretežno belim stanovništvom. U Južnoj Karolini, gde se zastava Konfederacije i dalje viori, napravili smo snažnu koaliciju afričkih Amerikanaca i belih Amerikanaca.

Ovo ne govori da pitanje rase nije do sada bilo tema u ovoj kampanji. U različitim fazama kampanje, neki komentatori su me smatrali ili „previše crncem“ ili „nedovoljno crncem“. Prisustvovali smo rasnim tenzijama nedelju dana pre izbora u Južnoj Karolini. Mediji su studiozno ispitivali svaku anketu izlaznosti među biračima, kako bi pronašli poslednji dokaz o rasnoj polarizaciji građana, i to ne samo u odnosu crnci – belci, već čak i crnci – polucrnci.

Ali ipak, tek je u poslednjim nedeljama ove kampanje diskusija o rasi poprimila razdoran obrt.

Na jednoj strani spektruma, čuli smo da je moja kandidatura nekakva vežba u afirmitivnoj akciji; da je moja kandidatura bazirana jedino na želji onih liberala koji su želeli da ostvare jeftino rasno izmirenje. Na drugoj strani, čuli smo mog bivšeg pastora, Prečasnog Džeremaju Rajta, kako se koristi zapaljivim rečnikom u izražavanju onih pogleda koji imaju potencijal ne samo da prošire rasnu podeljenost, već i da ocrne dostojanstvo i dobrotu naše nacije; pogleda koji, s pravom, vređaju crnce i belce jednako.

Ja sam već na nedvosmislen način osudio izjave Prečasnog Rajta koji su proizveli ovu kontroverznost. Neki, ipak, nastavljaju sa zakerajućim pitanjima. Da li sam znao da je on povremeno žestoko kritikovao američku unutrašnju i spoljnu politiku? Naravno da jesam. Da li sam ga ikada, sedeći u njegovoj crkvi, čuo kako iznosi kontroverzne primedbe i opažanja? Da, čuo sam ga. Da li sam iskazao svoje odlučno nesalganje sa mnogim njegovim političkim izjavama? Apsolutno – kao što sam siguran da se mnogi od vas nisu složili sa izjavama vaših pastora, sveštenika ili rabina.

Međutim, primedbe koje su proizvele ovu otvorenu paljbu nisu prosto kontroverzne. One nisu napor verskog vođe da govori protiv uočene nepravde. Umesto toga, one su izrazile potpuno deformisano viđenje ove zemlje – viđenje koje smatra beli rasizam endemičnim, koje uzdiže ono što je pogrešno iznad onoga što svi znamo da je ispravno u Americi; viđenje koje shvata konflikte na Bliskom Istoku kao ukorenjene u akcije naših odlučnih saveznika kao što je to Izrael, umesto shvatanja da ti konflikti proizilaze iz izopačenih i mrziteljskih ideologija radikalnog Islama.

Kao takvi, komentari Prečasnog Rajta nisu samo pogrešni i razjedinjujući, razjedinjujući u trenutku kada nam treba jedinstvo; rasno obojeni u vremenu kada se moramo okupiti da rešimo skup ogromnih problema – dva rata, pretnju od terorizma, propadanje ekonomije, hroničnu krizu zdravstvene zaštite i potencijano razarajuće promene klime; probleme koji nisu ni crni ni beli ili Latino ili problemi Azijata, već problemi koji se suprotstavljaju svima nama.

Uz moju prošlost, moj politički program, moje iskazane ideale i uverenja, ipak će, bez sumnje, biti onih za koje moje osude ovakvih izjava neće biti zadovoljavajuće. Zašto se onda povezivati sa Prečasnim Rajtom na prvom mestu, možda će pitati? Zašto se ne pridružiti nekoj drugoj Crkvi? I priznajem da, ako bi sve što bih znao o Prečasnom Rajtu bili samo delovi tih beseda koje su se u nedogled prikazivali na televiziji i YouTube-u, ako bi se Crkva Svetog Trojstva povinovala karikaturama nekih komentatora, nema sumnje da bih odreagovao na isti način.

Ali istina je da to nije jedino što ja znam o ovom čoveku. Čovek koga sam upoznao pre dvadeset godina je čovek koji me je uveo u hrišćansku veru, čovek koji mi je govorio o našoj obavezi da volimo jedni druge; da brinemo o bolesnima i podržimo siromašne. On je čovek koji je služio svojoj otadžbini kao marinac; koji je studirao i predavao na najprestižnijim univerzitetima u zemlji, čovek koji je preko trideset godina vodio Crkvu koja je služila svojoj zajednici radeći Božiji posao na Zemlji – udomnjavajući beskućnike, pomažući siromašnima, pružajući usluge dnevne nege bolesnima, školarine i zatvorske službe, kao i pružajući pomoć obolelima od HIV-a i AIDS-a.

U svojoj prvoj knjizi „Snovi mog oca“, opisao sam svoje prvo iskustvo u Crkvi Sv. Trojstva:

„ Ljudi su počeli da viču, da ustaju sa svojih mesta, tapšu i plaču, snažan vetar nosio je glas propovednika sve do krovnih greda Crkve... I u toj jedinoj poruci – nada! – čuo sam nešto drugačije; u podnožju tog krsta, unutar jedne od hiljadu crkvi u gradu, zamišljao sam priče običnih crnaca kako se spajaju sa pričama o Davidu i Golijatu, Mojsiju i Faraonu, hrišćanima u lavljoj jazbini, Ezekilovom proročanstvu. Ove priče o opstanku i slobodi, o nadi – postale su naše priče, moja priča; prosuta krv bila je naša krv, prolivene suze – naše suze; ova crnačka crkva, u ovom svetlom danu, činila mi se više jedrenjakom koji nosi priču ljudi budućim generacijama u većem svetu. Naša iskušenja i pobede smesta su postale univerzalne i jedinstvene, crnačke i više od crnačkih; u određivanju našeg putovanja, priče i pesme dale su nam razloge da potvrdimo sećanja u vezi sa kojima se nismo imali čega stideti... sećanja koja svi ljudi mogu deliti – i od kojih možemo započeti obnovu.“

Takvo je bilo moje iskustvo u Crkvi. Kao i sve druge dominatno crnačke crkve širom zemlje, Crkva Sv. Trojstva, okupljala je u sebe crnačku zajednicu u potpunosti – doktora i domaćicu, studenta i bivšeg izgrednika. Kao i druge crnačke crkve, i propovedi u ovoj pune su promuklog smeha i kadkad skaradnog humora. Pune su igranja, tapšanja, vrištanja i uzvikivanja koji mogu zvučati neskladno neuvežbanom uhu. Crkva sadrži u potpunosti dobrotu i okrutnost, svirepu inteligenciju i šokantno neznanje, teškoće i uspehe, ljubav i da, gorčinu i predrasude, koji su sastavni deo američkog crnačkog iskustva.

Ovo možda može da pomogne u razumevanju mog odnosa sa Prečasnim Rajtom. Nesavršen kakav jeste, bio mi je kao deo porodice. Ojačao je moju veru, venčao me sa suprugom, krstio moju decu. Niti jednom ga u našim razgovorima nisam čuo da o bilo kojoj etničkoj grupi govori na ovakav način, ili da tretira belce drugačije do sa učtivošću i poštovanjem.

Ne mogu ga se više odreći nego što se mogu odreći crnačke zajednice. Ne mogu ga se više odreći nego što se mogu odreći svoje bake belkinje – žene koja je pomogla mom odgajanju, žene koja se toliko puta žrtvovala za mene, žene koja me voli onoliko koliko voli sve na ovom svetu, ali žene koja je takođe priznala svoj strah od crnca pored koga je na ulici prošla, i koja je više no jednom izustila rasne ili etničke stereotipe koji su me zaprepastili.

Ti ljudi su deo mene. Oni su takođe deo Amerike, ove zemlje koju volim.

Neki će ovo shvatiti kao moj pokušaj da opravdam ove komentare koji su nedopustivi. Uveravam vas da to nije istina. Pretpostavljam da bi politički najsigurniji potez bio da nastavim napred u kampanju, neobazirući se na ovu epizodu, jedino se nadajući da će ona ubrzo izbledeti. Možemo odbaciti Prečasnog Rajta kao osobenjaka ili demagoga, baš kako su neki odbacili Džeraldin Feraro i njene skorašnje izjave koje su štitile neke dubokoukorenjene rasne predrasude.

Rasa je, međutim, pitanje ove nacije, za koje ja ne verujem da se sada može ignorisati. Napravili bismo istu grešku kakvu je napravio Prečasni Rajt u njegovim uvredljivim propovedima o Americi – pojednostavili bismo i proširili ove negativne stereotipe do tačke kada bi oni izobličili realnost.

Činjenica je da date izjave i pitanja koja su isplivala na površinu u prethodnih nekoliko nedelja odražavaju složenost pitanja u vezi sa rasom koja mi zapravo nikada nismo stvarno rešili u ovoj zemlji – deo naše zajednice koju tek moramo usavršiti. Ako sada odustanemo, ako se jednostavno pred ovim povučemo, nikada nećemo moći da se ujedinimo i suočimo sa izazovima poput zdravstvene zaštite ili obrazovanja, ili potrebe za pronalaženjem dobrog radnog mesta za svakog građanina SAD.

Razumevanje naše realnosti zahteva podsećanje na to kako smo uopšte stigli do ove tačke. Kao što je Vilijam Folkner pisao „Prošlost nije mrtva i sahranjena. U suštini, ona nije ni prošlost.“ Nije nam potrebno da ovde deklamujemo istoriju rasne nepravde u ovoj zemlji. Ali se moramo podsetiti da brojne raznolikosti koje danas postoje u afričko-američkoj zajednici mogu biti direktno povezane sa nejednakostima nasleđenih od ranijih generacija koje su patile pod brutalnom zaostavštinom ropstva i Džima Kroua.

Škole u kojima važi princip segregacije, bile su i ostale neravnopravne škole; još uvek ih nismo sredili, pedeset godina nakon slučaja Braun, uspostavljeni neravnospravni sistem obrazovanja, tada i danas, pomaže u objašnjenju prožimajućeg jaza između današnjih crnih i belih studenata.

Legalizovana diskriminacija – gde su crnci osujećeni, često kroz nasilje, od posedovanja imovine ili gde su afričkim-amerikancima biznismenima onemogućeni zajmovi, ili pristup FHA hipotekama, gde su crnci isključeni iz radničkih unija, iz policijskih snaga ili vatrogasnih brigada – mnjenje koje obeležava crnačke porodice kao one koje nisu u stanju da zarade bogatstvo i zaveštaju ga budućim generacijama. Ova istorija pomaže u objašnjenju jaza između bogatstva i visine prihoda crnaca i belaca, i koncentrisanju siromaštva koje opstaje u tako mnogo današnjih urbanih i ruralnih zajednica.

Manjak ekonomskih mogućnosti među crncima, kao i stid i frustracija koji dolaze iz činjenice da ne možete nahraniti svoju porodicu, povezane sa erozijom crnačkih porodica – problemi su koje je godinama pogoršavala politika socijalne zaštite. Manjak osnovnih usluga u mnogim urbanim crnačkim naseljima – parkovi za decu ili redovno skupljanje smeća, zatim policijska batinanja – doprineli su stvaranju kruga nasilja, razdoru i zapostavljanju koje nastavlja da nas progoni.

U ovoj i ovakvoj realnosti, odrastao je Prečasni Rajt i pripadnici njegove generacije. Došli su iz perioda kasnih pedesetih i ranih šezdesetih, iz vremena kada je segregacija još uvek bila zakon, a mogućnosti sistematski sužene. Ono što je vredno pažnje nije to što su mnogi izgubili bitku sa diskriminacijom, već koliko ju je žena i muškaraca nadvladalo; koliko njih je bilo u stanju da prokrči put za one, poput mene, koji će doći posle njih.

Među svima onima koji su puzeći grebali put ka ostvarenju svog Američkog sna, postoje i mnogi koji nisu u tome uspeli – oni koji su pobeđeni, na ovaj ili onaj način, preko diskriminacije. Zaostavština tog poraza prosleđena je narednim generacijama – onim mladim muškarcima i rastućem broju žena koje vidimo kako stoje na uglovima ulica ili kako venu u našim zatvorima, bez nade ili izgleda za budućnost. Čak i za one crnce koji su uspeli u ovim nastojanjima, pitanja rase i rasizma, nastavljaju da definišu njihov pogled na svet. Za žene i muškarce iz generacije Prečasnog Rajta, ponižavajuća sećanja, sumnje i strahovi nisu nestali; kao ni bes ni gorčina tih godina. Ta ljutnja možda neće biti saopštena javno pred kolegama belcima na poslu ili pred prijateljima belcima. Ali ta ljutnja pronalazi svoj glas u berbernicama ili za kuhinjskim stolom. Povremeno, ta ljutnja je eksploatisana od strane političara, koji njome osvajaju glasove po rasnoj osnovi.

Povremeno, ta ljutnja pronađe svoj glas u Crkvi u nedeljno jutro, za crkvenom govornicom ili u crkvenoj klupi. Činjenica da je tako mnogo ljudi iznenađeno što čuje taj bes u nekim od propovedi Prečasnog Rajta jednostavno nas podseća na staru izreku da se najsegregisaniji sat u Američkom životu javlja nedeljom ujutro. Ta ljutnja nije uvek produktivna, najčešće ona odvraća pažnju od rešavanja pravih problema; ta nas ljutnja udaljava od polovičnog suočavanja sa sopstvenim položajem i sprečava afričko-američku zajednicu od stvaranja neophodnih saveza kako bi se ostvarila realna promena. Ljutnja je stvarna, ona je moćna; jednostavna želja za njenim nestankom, njeno osuđivanje bez razumevanja njenih uzroka služi jedino širenju ponora u razumevanju koje postoji između dve rase.

U suštini, slična ljutnja postoji i u delovima belačke zajednice. Najradniji i srednji sloj belih Amerikanaca ne oseća se posebno privilegovanim zbog svoje rase. Njihovo iskustvo je iskustvo imigranta – niko im ništa nije poklonio, sve što imaju stvorili su od nule. Oni su takođe zabrinuti za svoju budućnost, oni takođe osećaju kako im snovi propadaju; u eri smanjivanja nadnica i globalne konkurencije, mogućnost je shvaćena kao zero-sum igra. Pa tako kada im je rečeno da svoju decu šalju autobusom u školu kroz grad; kada čuju da je neki afrički Amerikanac u prednosti pri nalaženju posla ili mesta na dobrom koledžu zbog nepravdi koje oni sami nikada nisu načinili; kada im je rečeno da njihova strahovanja od kriminala u urbanim krajevima su nekako više predrasuda nego stvarnost, njihova ozlojeđenost naraste s vremenom.

Kao i ljutnja unutar crnačke zajednice, ove ozlojeđenosti se uvek izražavaju na pristojan način. One su, međutim pomogle u stvaranju političkog okruženja za najmanje jednu generaciju. Ozlojeđenost u vezi sa socijalnom pomoći i afirmitivna akcija koja je usledila, skovale su Reganovu koaliciju. Političari su najčešće iskorišćavali ove strahove za svoje elektorske potrebe tokom izbora. Televizijske emisije i konzervativni komentatori napravili su čitave karijere demaskirajući prividne rasističke tvrdnje odbacujući pritom, legitimne rasprave rasne nepravde i nejednakosti kao puku političku korektnost.

Kao što je crnačka ljutnja često bila kontraproduktivna tako su i ove belačke ozlojeđenosti odvraćale pažnju sa pravih vinovnika krize srednje klase – korporativne kulture obilne unutrašnjim dilovima, sumnjivom praksom i pohlepom; Vašingtona kome dominiraju lobističke grupe i specijalni interesi; ekonomske politike koja favorizuje manjinu nasuprot većini.

Ovo su okolnosti u kojima smo sada. Zaglavljeni smo u rasnoj pat poziciji već godinama. Nasuprot nekim uverenjima mojih kritičara, crnaca i belaca, nikada nisam bio toliko naivan da verujem da se možemo postaviti iznad ovih rasnih podela u jednom jedninom izbornom ciklusu, ili u jednoj jedinoj kandidaturi – posebno tako nesavršenoj kandidaturi, kakva je moja.

Ali sam isticao svoje nepokolebljivo ubeđenje – ubeđenje zasnovano na mojoj veri u Boga i na mojoj veri u američki narod – da se radeći zajedno, možemo izdići iznad starih rasnih rana i da u suštini nemamo drugog izbora no da nastavimo put ka usavršavanju naše zajednice.

Za afričke Amerikance, ovaj put znači prihvatanje bremena prošlosti bez postanka žrtvom te prošlosti. Znači dalje insistiranje na punoj meri pravde u svakom aspektu američkog načina života. To takođe znači da moramo povezati naše posebne zahteve – za boljom zdravstvenom zaštitom, boljim školama, boljim radnim mestima – u mnogo veće težnje za sve Amerikance . To znači da preuzmemo odgovornost za sopstveni život – zahtevajući više od svojih očeva, provodeći više vremena sa svojom decom, učeći ih kako bi mogli sami da se suoče sa izazovima i diskriminacijom u njihovim životima, učeći ih da nikada ne smeju podleći očajanju ili cinizmu; da moraju uvek verovati da mogu stvoriti sopstvenu sudbinu.

Ironično, ovaj najtipičniji Amerikanac – i da, konzervativac – misao o samopomoći često nalazi u propovedima Prečasnog Rajta. Ali ono što moj bivši propovednik prečesto neuspeva da razume je da ukrcavanje na program samopomoći najčešće zahteva veru u promenu društva.

Ključna greška propovedi Prečasnog Rajta nije u tome što je govorio o rasizmu u našem društvu. Greška je u tome što je on govorio o našem društvu kao statičnom društvu; kao da se progres nije dogodio; kao da ova zemlja – nije zemlja u kojoj je moguće da upravo jedan od njenih pripadnika bude taj koji trči za najviši položaj u zemlji praveći koaliciju belaca i crnaca; pripadnika Latino manjine i Azijata, bogatih i siromašnih, starih i mladih – već da je neraskidivo vezana za svoju tragičnu prošlost.

Ali mi znamo, ono što smo videli – Amerika se može promeniti. Ovo je prava genijalnost naše nacije. Ono što smo već postigli daje nam nadu – odvažnost da se nadamo za ono što možemo i moramo ostvariti sutra.

U delu belačke zajednice, put ka savršenijoj zajednici znači razumevanje da ono što muči afričko-američki deo zajednice ne postoji samo u glavama crnaca; da zaostavština diskriminacije, ali i aktuelni diskriminativni incidenti, iako manje uočivi nego u prošlosti – jesu stvarnost i da moraju biti rešeni. Ne samo rečima, već i delima – investiranjem u naše škole i zajednice; učvršćivanju građanskih prava i obezbeđivanju pravičnosti u načem sudskom sistemu; opremanju ove generacije merdevinama ka mogućnostima koje su bile nedostupne prethodnim generacijama.

Potrebno je da svi Amerikanci shvate da njihovi snovi ne smeju koštati moj san; da će investiranje u zdravstvo, socijalne programe i obrazovanje crne i bele dece na kraju dovesti do napredne Amerike.

Na kraju, ono što se zahteva je ni više ni manje do onoga što sve velike svetske religije propovedaju – ne radi ono što ne želiš da drugi tebi rade. Kako nam poručuje i Sv. Pismo: budimo zaštitnik svog brata. Budimo zaštitnik svoje sestre. Nađimo zajednički ulog koji svi imamo jedni u drugima i dozvolimo našoj politici da odražava taj duh.

U ovoj zemlji, mi imamo izbor. Možemo prihvatiti politiku koja umnožava podele, konflikte i cinizam među nama. Možemo učestvovati u trci kao posmatrači – kao što smo uradili u suđenju OJ Simpsonu – ili se možemo probuditi u tragediji, kako se i dogodilo posle Katrine. Možemo emitovati propoved Prečasnog Rajta na svakom kanalu, svakog dana i govoriti jedino o tome do samih izbora, možemo stvoriti jedno jedino pitanje u ovoj kampanji: da li građani Amerike misle da ja verujem ili se slažem sa ovim najuvredljivijim rečima. Možemo se ustremiti na neki pogrešan korak Hilarininog simpatizera kao na dokaz da ona sada igra na kartu rase, ili možemo spekulisati o tome hoće li se belci sada okupiti oko Džona MekKejna.

Možemo to da učinimo.

Ali ako se odlučimo za to, kažem vam da ćemo se na sledećim izborima baviti nekim drugim odvraćanjem. Onda nekim sledećim. Pa sledećim. I ništa se neće promeniti.

To je jedna mogućnost. Ili se, ovog trenutka, na ovim izborima, možemo okupiti i reći:

„Ne ovog puta.“

Ovog puta želimo da govorimo o raspadnutim školama koje kradu budućnost crnačke dece i belačke dece i azijatske dece i hispano dece. Ovog puta želimo da odbacimo cinizam koji nam poručuje da ova deca ne mogu učiti; da su ova deca, koja ne liče na nas, problem nekog drugog. Deca Amerike nisu ta deca, to su naša deca, i nećemo dozvoliti da zaostanu u ekonomiji 21. veka.

Ne ovog puta.

Ovog puta, želimo da pričamo o tome kako to da one redove u urgentnim centrima čine belci i crnci i hispanci kojima nije omogućena zdravstvena zaštita; koji nemaju dovoljno moći da sami savladaju posebne interese Vašingtona, ali da ih možemo savladati zajedno.

Ovog puta, želimo da razgovaramo o zatvorenim fabrikama koje su nekada omogućavale pristojan život muškarcima i ženama svih rasa, o domovima na prodaju koji su jednom pripadali Amerikancima svih religija, iz svih regija, svakog načina života. Ovoga puta, želimo da pričamo o činjenici da stvarni problem nije u tome što neko ko ne izgleda kao vi možda dobije vaš posao; već da je problem u tome što će korporacija za koju radite vaš posao raditi preko okeana ni zbog čega drugog do zbog svog profita.

Ovog puta, želimo da pričamo o muškarcima i ženama svih boja i veroispovesti koji su služili svojoj otadžbini zajedno, borili se zajedno, krvarili zajedno ispod iste ponosne zastave. Želimo da pričamo o tome kako da njih vratimo kući iz rata koji nikada nije trebalo da bude odobren i vojevan, i želimo da pričamo o tome da ćemo iskazati svoj patriotizam tako što ćemo se brinuti o njima i njihovim porodicama, što ćemo im dati olakšice koje su zaslužili.

Ja se ne bih kandidovao za Predsednika da nisam iskreno verovao da ovo želi ogromna većina Amerikanaca. Ova zajednica možda nikada neće biti savršena, ali generacija za generacijom je pokazala da se uvek može još više usavršiti. Ono što meni uliva najveću nadu je sledeća generacija – mladi ljudi čiji stavovi i uverenja, čija otvorenost za promene – već jesu učinili ove izbore istorijskim.

Postoji jedna priča koju bi da danas podelim sa vama – priča za koju mi je rečeno kada sam imao tu veliku čast da govorim na rođendanu Dr Martina Lutera Kinga u njegovoj rodnoj crkvi u Atlanti.

Postoji mlada, 23 godine stara belkinja koja se zove Ešli Baia, koja je organizovala našu kampanju u Južnoj Karolini. Ona je radila na organizovanju pretežno afričko-američke zajednice od početka ove kampanje, i jednog se dana našla na organizovanom okruglom stolu gde se vodio razgovor o tome zašto je svako od prisutnih uzeo učešća u kampanji.

Ešli je rekla da joj je majka obolela od raka, kada je ona imala 9 godina. Iz tog razloga njena majka morala je da propusti mnoge dane na poslu, što je dovelo do toga da bude otpuštena i da joj bude ukinuta zdravstvena zaštita. Bankrotirale su i tada je Ešli odlučila da uradi nešto kako bi pomogla svojoj majci.

Znala je da im najviše novca odlazi na hranu, pa je Ešli ubedila majku da je jedino što ona voli i želi da jede senf i začinjeni sendviči. To je uradila iz razloga jer je to najjeftinije.

Živela je tako godinu dana dok njenoj majci nije bilo bolje, te je svima za stolom rekla da je razlog što se priključila kampanji da bi mogla da pomogne milionima dece u ovoj zemlji koji žele da, na isti način, pomognu svojim roditeljima.

Ešli je mogla da napravi drugačiji izbor. Možda joj je neko rekao da su izvor problema njene majke crnci koji koriste socijalnu pomoć, previše lenji da bi radili ili da su to Hispanci koji ilegalno ulaze u SAD. Ali nije napravila taj izbor.

Ona je posegla za saveznicima u njenoj borbi protiv nepravde.

Završila je svoju priču tako što je šetala kroz prostoriju i pitala sve druge prisutne zašto su se priključili kampanji. Svi su imali različite razloge i priče. Mnogi od njih izneli su konkretan razlog. Na kraju je došla do starijeg crnca koji je u tišini sedeo sve vreme. Upitala ga je zašto je tu. On nije izneo konkretan razlog. Nije rekao kao razlog – zdravstvena zaštita ili ekonomija. Nije rekao obrazovanje ili rat. Nije rekao ni da je tu zbog Baraka Obame. Jednostavno je kazao svima u prostoriji:

„Ovde sam zbog Ešli.“

„Ovde sam zbog Ešli.“. Ali sam za sebe, taj trenutak prepoznavanja između mlade belkinje i starijeg crnca nije dovoljan. Nije dovoljno omogućiti zdravstvenu zaštitu bolesnima, posao nezaposlenima, ili obrazovanje našoj deci.

Ali jeste mesto odakle krećemo. Jeste mesto odakle naša zajednica biva jača. I ako što više generacija bude uvereno u uspostavljeni pravac od pre 221 godinu kada je grupa patriota potpisala taj dokument u Filadelfiji, tu počinje usavršavanje naše zajednice.

***