Društvo

ČUVAR VATRE

kosta.babic RSS / 15.01.2020. u 13:41

Čuvar vatre

 

 

   Izašao sam iz svoje pećine da se nadišem svežeg vazduha. Sunce je već uveliko odskočilo.

Nije bilo pretoplo, jer su velike vrućine prošle ali nije bilo ni hladno. Seo sam na uzvisinu iznad velike reke koju moj narod zove Duna. Sa druge strane reke videle su se nepregledne močvare i baruštine u kojima je bilo još vode. Tek ponegde uzdizao se neveliki brežuljak sa malo suve zemlje.

Duna se lenjo valjala između blagih brdšaca sa jedne i močvara sa druge strane. Osim jednog stabla daleko uzvodno i povremenog pljuskanja ribe po površini ništa se nije događalo.

Stalno mi se vraćala misao na onaj dan kad sam sa muškarcima iz plemena krenuo u lov na srnu. Bili smo oko pola dana daleko od kuće opremljeni tvrdim kamenim sekirama, kopljima sa oštrim kamenim vrhom i strelama. Kad smo zašli u gustiš iznenada je istrčalo nekoliko prasadi svinje. Opkolili smo brlog. Neko je odapeo strelu i pogodio ogromnog vepra u slabinu. Vepar je bolno riknuo. Prasići su cvileli.  Vepar je skočio pravo na mene i razderao me oštrim očnjacima.

Užasan bol posle koga se ničeg više ne sećam.

 Gledao sam ono stablo i mislio kako bi dobro bilo da ga matica potera na ovu stranu moglo bi da održava vatru neko duže vreme.

Probudio sam se par dana posle one povrede. Nepokretan, pokriven životinjskim kožama. Nadamnom moj otac i majka.Nogu su mi obložili lišćem bokvice. Lečili su me imelom i raznim drugim travama. Bili su srećni što sam ostao živ jer ja sam iz nekog razloga bio jedino njihovo dete.

Živeli smo kao i ostali meštani u kolibi pletenoj od pruća koja je bila oblepljena blatom i pokrivenom trskom. Imali smo i ognjište. Majka je često spravljala ovsenu kašu u zemljanoj posudi. Retko smo jeli meso divljači.

Sećam se da je moj otac jednom prilikom iz lova doneo lane. Napravio mu je zabran i hranio ga. Kad je poraslo otac nije mogao da ga ubije. Pustio ga je.

Ostavio sam u pećini jedan veliki panj da ogoreva. Imam vremena, mada mi pogled sve češće skreće na ono stablo koje plovi sredinom Dune. Izgleda da ga je matica pogurala baš na ovu stranu.

Nedugo zatim, pošto sam se malo oporavio  naše selo je pohodila neka pošast. Kažu da je to bila bolest. Pomrlo je dosta ljudi među njima moj otac i moja majka. Živeo sam još neko vreme sam u našoj kolibi.

Jednog toplog dana iznenada je počela velika oluja. Lomila je drveće, nosila trsku sa kuća a vatra sa neba palila drveće i kuće. Vatrene zmije spajale su nebo i zemlju.  Ja i nekoliko seljana sklonili smo se u ovu pećinu. Kažu da su tu živeli naši predci, celo pleme. Muškarci, žene, deca.

Pećina je bila delom prirodna a delom produbljavana u mekom kamenu. Zidovi pocrneli od čađi imali su tragove nekih crteža.

Kad smo se vratili u selo video sam da mi je koliba potpuno izgorela. Rešio sam da se nastanim u onoj pećini. Meštani su mi poklonili nešto grnčarije, par kamenih alatki i dosta životinjskih koža. Pomogli su mi da na sredini najveće prostorije upalim vatru koja se od tada nije gasila.

Dešavalo se da se ljudima ugasi vatra u ognjištu i tada bi dolazili kod mene da im dam neku upaljenu granu ili malo žara.

Prozvali su me čuvar vatre.

Ono veliko stablo približavalo se mojoj obali. Mada? Bilo je tu nečeg čudnog. Ne vidim dobro ali mi izgleda da neka životinja pliva iza stabla. Sudeći bar po talasanju. Sišao sam na samu obalu. Iznad vode nazirala se ljudska glava. Kad je stablo prišlo uz samu obalu  razaznao sam da je iznad vode ženska glava. Zagazio sam i pomogao joj da izađe. Na sebi je imala samo dugačku kudeljnu krpu natopljenu vodom. Drhtala je od zime. Nasukao sam deblo u plićak i pružio ruku da joj pomognem da dođe do moje pećine. Sela je pored vatre ne prestajući da se trese. Predložio sam joj da skine mokro sa sebe i uvije se u kože koje sam imao. Izašao sam napolje da pozovem ljude da izvučemo stablo iz vode. Kad sam se vratio bila je umotana u kože a svoju odeću prostrla je pored vatre da se suši. Po njenom izrazu lica video sam da je jako umorna. Doneo sam suve mahovine iz druge prostorije u pećini i napravio joj podlošku na koju je ona legla umotana u kože i odmah zaspala.

      Sutra je već čitavo selo znalo da imam posetioca i ljudi su svraćali, neki da je vide a neki da donesu nešto korisno. Ona je samo ćutala i gledala nekud u daljinu. Presedela je ceo dan pored vatre a da se nije ni pomerila. Posle par dana rešio sam da joj napravim nešto prikladno od onih koža, nešto što bi je štitilo od hladnoće. Kože je trebalo ukrojiti i sastaviti da odgovaraju obliku njenog tela.Uzeo sam svoje sečivo i počeo da isecam delove životinjskog krzna. S’ vremena na vreme je pogledala šta  ja to radim a naročito ju je zainteresovalo sečivo koje je sa lakoćom seklo kože.

U jednom trenutku me je pitala- Šta je to?

Bio sam srećan što je napokon nešto progovorila a još više što sam je razumeo.

Rekao sam da to naši ljudi donose odnekud iz daleka. Može da se nađe u podnožju planina koje su nekad izbacivale vatru. Lako se razdvaja na tanke listove sa jako oštrim ivicama zatim rascepimo dršku budućeg sečiva i u procep ubacimo komad sečiva. Sve se to uveže likom od drveta i sečivo je spremno.

Po njenom izrazu lica video sam da me je razumela mada ne baš svaku reč.

Zatim sam otišao da nakupim like od drveta i potopio je u vodu, Strpljivo je gledala šta ja to radim. Zatim sam pronašao iglu od kosti koju su mi doneli neki ljudi, uvukao sam liku u ušice i počeo da spajam komade kože. U jednom trenutku pitala me je da li ona može da proba? Dozvolio sam joj. Očigledno bila je vrlo vična ovom poslu jer je kožuh izgledao jako dobro. Probala ga je i bila jako zadovoljna. Tada se prvi put osmehnula.

Prošlo je još par dana. U posetu nam je došla jedna starija žena, mogla je imati oko trideset zima iza sebe. Donela nam je proso i objasnila kako se kuva u zemljanoj posudi. Ostavio sam ih da pričaju o ženskim stvarima a ja sam izšao ispred pećine. Posle nekog vremena žena je izašla i pitala me da li znam da je devojka trudna? Rekla je da se to vidi po stomaku koji se već primećivao.

Nisam znao ali to nije bio moj problem. Moj problem je kako da sačuvam i nju i dete koje nosi u stomaku.

Napolju je postajalo sve hladnije.Jednog jutra osvanuo je sneg.

Dani sve kraći. Sedeli bi tako uz vatru i pričali.

Pitao sam je kako se zove?Nije mi rekla.

Pitala me je koliko sam star? Rekao sam-Ja sam star čovek imam iza sebe više od trideset zima. A ti? Rekla je da ima oko šesnaest leta. Oboje smo se nasmejali.

  Nisam je pitao koja muka ju je naterala da preplivala Dunu, da li je to bilo protiv  njene volje ili nešto što se duboko protivilo shvatanjima i običajima njenog plemena.

 Pitao sam odakle je? Ko je njen narod? Rekla je da oni žive sa druge strane Danuba,kako oni zovu veliku reku. Deo njenog plemena živi na uzvisini gde voda ne plavi. Žive u zemunicama iskopanim u mekom tlu, drugi deo plemena živi u kolibama na drvenim stubovima ukopanim u pesak. Bave se gajenjem biljaka i ribolovom.

   A šta radi tvoj narod?

Moj narod odavno nije samo jedno pleme. Ima nas dosta sa ove strane Dune. Sadimo biljke; ječam, proso, ovas. Gajimo životinje; koze i ovce. Oštrim sečivima šišamo vunu sa ovaca upredamo je i od nje žene štrikaju džempere a zatim je bojimo  jarko crvenom bojom koju nalazimo u grudvama u podnožju jedne planine.

    Postoje kod nas ljudi koji samo prave kamene sekire. Uzmu kamen odgovarajućeg oblika,  gledaju da je što tvrđi pa mu drugim kamenom naprave oštricu. Zatim uzmu trsku ali onu deblju i skrate je na potrebnu dužinu a zatim pljunu na vrh. Vrh umoče u pesak postave ga na kamenu sekiru i vrte između dlanova. Polako nastaje rupa savršenog oblika. U nju se umetne drveno držalje i sekira je gotova. Slično je i sa motikama za kopanje samo su drške malo duže.

Gledala me je zadivljeno.

Pitala je: A šta rade žene?

Žene odlučuju o životu u zajednici. Gaje decu,seju biljke...

Nema zavisti i ljubomore. Decu odgajaju zajedno ne pitajući čija su.

Rekla je da je i kod njih slično. Decu od malena uče da hvataju ribu. Imaju i oni kamene sekire ali je to komad kamena koji bi iskopali ispod peska i pričvrstili ga likom za držalje. Meku peščanu zemlju orali su tako što bi odsekli veću račvastu granu. Jedan krak su ostavljali da bude duži a drugi skratili zaoštrili i njime parali zemlju.Čamce u kojima su se otiskivali niz Danub pravili su tako što su na debelo drvo sa jedne strane stavljali žar i puštali da nagori.

Posle par dana rešio sam da je obradujem. Nabrao sam mušmula i oskoruša koje su već ugnjilele od mraza.Bile su slatke i meke pa ih je sa zadovoljstvom pojela. Zatim sam joj od krzna napravio nešto što što može da navuče na bose noge.Tankim kajševima od kože spoio sam donji i gornji deo koji se obmotavao oko noge. Navukla je to na noge i prvi put izašla iz pećine. Stajala je u snegu i gledala nekud preko Dune. Šta je imala u glavi nikad neću saznati.

I dalje smo sedeći uz vatru pričali o svemu i svačemu. U jednom trenutku nametnula se tema o životu i smrti. Pitala me je da li ima života posle smrti.

Nisam bio siguran ali sam joj rekao da mi naše preminule položimo na splav i pustimo niz Dunu. Duna ih nosi iz sveta živih u svet mrtvih.

Ona mi je pričala da oni svoje mrtve sahranjuju pored zemunica ili ispod poda u samim kućama jer predci čuvaju porodicu. Drugi deo plemena koji je živeo u kolibama na vodi, pravio je posude od gline,tako što su glinu valjali između dlanova  praveći nešto nalik na zmiju od blata, zatim bi je omotavali u krug slažući slojeve dok ne dobiju oblik ćupa. Ove posude sušili su na suncu i u njih stavljali pepeo svojih umrlih. Posude su takođe držali u kući da ih predci štite od svakog zla.

Zima je polako popuštala a njen stomak bio je sve veći. Uskoro je otoplilo i mlado lišće je pupelo je na granama. Postajala je sve više uznemirena verovatno zbog poodmakle trudnoće. Jednog dana rešio sam da joj učinim još jedan poklon. Otišao sam u selo kod čoveka za koga sam znao da je putovao u daleke predele i odande donosio neobične stvari. Meni se dopala narukvica koju su ondašnji narodi pravili od oklopa nečeg što je živelo u još većoj vodi nego što je Duna. Oni su to zvali školjke.

Poklon joj se jako dopao stavila je na ruku i nije skidala.

Jednog jutra probudio sam se nešto kasnije, sunce je već dobro odskočilo.

 U prvom trenutku bilo mi je čudno da ne vidim obrise njenog tela među krznima. Potražio sam je ispred pećine. Nije je bilo. Umotanu u krzna zatekao sam tek rođenu bebu. Nije plakala.Zvao sam žene uz sela da pitam šta da radim. Rekle su da u selu ima žena koja se tek porodila i da beba može kod nje da sisa.

Sečivom su bebi presekli pupčanik i podvezali tankom ispredenom konopljom.

Često sam izlazio ispred pećine i dozivao je. Nije je bilo.

Posle podoja ona žena je vraćala bebu kući.

 Potrajalo je to.

Prolazilo je vreme,dečak je rastao. U jednom trenutku me je pitao:- Ko je moja majka?- Kako da sva deca imaju majke a ja ne? Ispričao sam mu sve što sam znao i pitao ga :–da li želiš da te vratim tvom narodu?

Rekao je : -Ne Ja sam ovde odrastao i ja pripadam ovom narodu.

 

 

 

Toliko od mene.

 A sad moram da nacepam drva da mi se ne ugasi peć.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 



Komentari (3)

Черевићан Черевићан 16:04 15.01.2020

лењоваљом Дуне

Potrajalo je to ....pa

занимљив осврт на далеку прошлост
све слично данашњем али ипак није,
Претку је други био исто......... човек
данас то мишљење ...све је одурније

kosta.babic kosta.babic 13:01 16.01.2020

Re: лењоваљом Дуне

Черевићан
Potrajalo je to ....pa

занимљив осврт на далеку прошлост
све слично данашњем али ипак није,
Претку је други био исто......... човек
данас то мишљење ...све је одурније


Čovek je nekad ČOVEK.
Hvala gos'n Čer
amika amika 10:43 17.01.2020

Прогноза?

Pećina je bila delom prirodna a delom produbljavana u mekom kamenu. Zidovi pocrneli od čađi imali su tragove nekih crteža.

Kad smo se vratili u selo video sam da mi je koliba potpuno izgorela. Rešio sam da se nastanim u onoj pećini. Meštani su mi poklonili nešto grnčarije, par kamenih alatki i dosta životinjskih koža. Pomogli su mi da na sredini najveće prostorije upalim vatru koja se od tada nije gasila.

Dešavalo se da se ljudima ugasi vatra u ognjištu i tada bi dolazili kod mene da im dam neku upaljenu granu ili malo žara.

Prozvali su me čuvar vatre.


Ти то прогнозираш будућност? Није искључено...
А зашто си запоставио цртеже? То је за посебан текст.

Овде је ЛИНК

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana