Mothers Day!

   Moju prvu bebu sam nosila u stomaku  josh dok sam bila student. Dodushe, vec sam jednom diplomirala, pa me je u tom smislu cela familija maltretirala, kako ne moram sad u tom dramatichnom perijodu da dokazujem svoju naklonost uchenju, ambiciju, da izvodim besne gliste i takonekiceopaket "podrshke".

Nisam se ja loshe drzala, vishe shto nisam imala previshe pojma o stanju u kojem sam, a i pored onolike prochitane literature, obaveznih saveta sa svih strana, mladost je svojom ludoshcu u tretiranju situacija i mene uvela u neki lakocemo fazon.

Pa sam ja tako unosila moja ogromna platna za slikanje sa svim potrebnim materijalom u torbi u tramvaj 10, koji me je posle propisno shejkovao u oba pravca.

Jedino shto sam negde u sedmom mesecu zvala celu klasu na kafu, kako bi im rekla da sam trudna, jer se nishta narochito nije ni videlo, poshto mi je bilo neprijatno da se prenemazem, pa sam svaki dan sa njima ravnopravno pomerala klupe i shtafelaje, nosila opremu i kante sa raznim smrdljivim sadrzajem-znate one sve gluposti shto se 'osecaju" u ateljeima.

Pa oni posle shoka, krajnje preterivali sa ukazanom poshtedom. A i profesori me terali kuci svaki dan pred kraj, da ih nedaj Boze ne zadesi da moraju da pripomognu, a oni umetnici bre.

Dodje i taj dan. Prethodni sam od straha da ostanem sama kod kuce, prestojala u nevidjenom redu za Povratak Dzedaja-odgleadala Lukove veshtine i Jodine mudrosti i bila mirna da nisam propustila najvaznije od svih sporednih stavri na svetu.

Dodjemo usplahireni u bolnicu, ja se tresem, a muz beo.

Pita zena na prijavnici-a shto ste vi doshli? Pa kako shto- je l ne vidish?  Ja onako sva skupljena, pogledam u onaj moj jedva primetni stomak i procedim neshto, a mislim se-pa je l da se vratim kuci.

I stigoh do ongo boksa i stola, josh zbunjena od svih priprema i chujem krike tu negde pored. Josh me nishta ne boli, a suze se slivaju zbog okolnih efekata, a tu tako sama, najsamija na svetu.

Posle utrichi ekipa, a za njima umarshiraju stazisti, ono prvi red, drugi red, kokice,...e, samo shto nisam ustala. A kako kad sam opkoljena?! Kapiram ja da oni mojraju da uche, al jel mogu kod neke uvezbane?

I bi tu shta je bilo, sve najgore po mene, publika navija, dok ne stigoshe moja dva ogromna srneca cakleca oka, koja kad me pogladashe, izbrisashe sve sem njih i tako je i ostalo.

Posle me jedan od stazista gurao na krevetu sa tochkovima do sobe i u jednom trenutku reche-hajde da javimo tati, i mi skrenemo do telefona u hodniku.

Dam ja broj, kaze doca- Dobro veche , chestitam, dobili ste sina!. A novi tata s druga strane, misleci da ga neko zavitlava, jer je proshlo tek 2 sata od kada me ostavio, a mi sve znamo za neke sluchajeve "do ujutro", neshto muca, pa doca, poshto je ponovio josh dva puta neuspashno, dade meni slushalicu.

Kazem ja- e halo, a on josh vishe zbunjen, jer celu stvar zamishlja kao nemogucu, pita- A odakle se javljash? Pazi odakle!? Mislio valjda da se nishta nije ni dogodilo, kad sam sposobna da ga zovem- eto kako razmishljaju mushkarci.

S drugim sinom nishta nije ishlo tako lagano.

Tokoliza, igle u rukama, leznje, posle za malo ono najgore, hitna operacija, jedva ostasmo zivi i sin i ja.

Probudim se iz narkoze posle dan i po, a iz mene vire neke cevke, a okolo sve neke stare zene, koje su ko zna koju  muku savladele, a samo iznad moje glave gori ona lampica za opasnost i ove bake me  zabrinuto gledaju.

Al imala sam na ruci onu traku s brojem i  kroz onaj uzas shvatila, da je negde gore na odelenju moja beba i to je bilo dovoljno da sve drugo nema vaznosti.

I ja sad ne znam, da li moze sva ljubav, briga, svi zagrljaji, uchenja i strepnje, sve radosti, podrshke, strahovi, ... svo to potpuno pripadanje i davanje, a bez trazenja da ti se vrati stati u jedan dan, kada je to josh od pochetka bash svaki, do zauvek!