Dvorista mojih secanja

sto se teme bloga tice,nadam se da cu upoznati i neka vasa….

Nije klasično dvorište, više je veliki plac oko dedine i babine vikendice. Sa tri strane ga omeđava šuma kroz koju dolazi prilazni put, sa četvrte jezero punjeno planinskim potocima.
U sredini, vikendica planinskog tipa sa strmim krovom koji se spušta skoro do zemlje.
Pod krovom sobica, moja, meni namenjena, sa malom terasicom sa koje puca pogled na jezero, a preko njega na udaljene planinske kućice, jedna drugoj nekad i na puškomet daleko.
Noću gledaš ta usamljena, jedva oku vidljiva svetla i zamišljaš kakvi ljudi sada večeraju pod njima, kakvi su im životi...

Leti, kad krene oluja, ležim pored prozora uz taj balkončić i gledam kako vetar savija stoletni hrast.
Uživao sam u tim letnjim olujama, u sili prirode, u grmljavini, huku šume i šumu kiše...

Najlepša sećanja iz detinjstva me vežu za to mesto.
Džaba mora, džaba hoteli, džaba gradovi koje smo obilazili.

Nema tu mirisa sveže pečenog hleba, nema one tišine i nema onog pogleda...

Eto!

jednarecfonmoi

da li si svestan kako si ovo lepo napisao i koliko si mi ulepsao dan?
pomislila sam da ces pisati ali sam mislila da ces opisati neko dvoriste iz tuzle.

ovo je divno…gde je to ako smem da pitam?

Drago mi je ako jesam.

Pomenuta vikendica se nalazila u jednom planinskom selu na Majevici i daleko sam je više voleo od naše koja je bila u vikend naselju koje je bilo skoro pa ušoreno.

Tu slobodu i to sjedinjenje sa prirodom, koju sam tamo imao, retko gde sam ponovo osetio.

Nažalost, te vikendice više nema.
Nije mi žao njene materijalne vrednosti, jer bi da je preživela rat ostala meni, žao mi je što moji sinovi neće imati priliku da osete taj mir, tu slobodu i tu lepotu koju pruža jedno takvo mesto.

pomislila sam da ces pisati ali sam mislila da ces opisati neko dvoriste iz tuzle.

Iz Tuzle sećanja na dvorišta nemam. Svi stanovi u kojim smo živeli su bili u velikim zgradama, okruženim parkinzima i prometnim saobraćajnicama.

Ovde dvorišta nema! :(

Pogled na moj blok u Tuzli. Žeželjevke k'o žeželjevke, beton k'o beton...

podsetilo me na belvil malo

Stan pre ovih zgrada je bio na za nijansu humanijem mestu, ali slično...
No, imali smo lepu Slanu banju, sa šetalištem i teniskim terenima podno nje, na kojim sam provodio sate i dane.

Danas je tu more!
Ne zezam se, ispod Tuzle su ostali ostaci Panonskog mora, tuzlanska so je zapravo morska so.
Grad je iskopao veštačka jezera i pumpama sa dubine od nekoliko kilometara izvukao morsku vodu u te uređene iskopine.

Tako da Panonsko more ponovo postoji!

ima o tome u knjizi “beograd ispod beograda”

Koji, na moju sramotu, posle 27 godina života u ovom gradu još nisam obišao.

hej vas dvoje



pravio i ja nekad albume pa ih setno gledao. u pozadini madona 'this used to be my playground'.

kacio sam i par slika ovde, komentarisao huci, setice se.

dvorise u kom dodje (najmanje) petoro srecne dece. noc u staroj kuci, naftarica. igra vatrenih senki i obaveze price za laku noc.

klinci to nece doziveti.

pomalo je tuzno...

u maju jos uvek...

kacio sam i par slika ovde, komentarisao huci, setice se.

Da:)

Da:)

na kraju ulivaju u "Rimski bunar" - navodi se u knjizi "Beograd ispod Beograda".

Treba reći i da uprkos imenu "Rimski bunar" on nije ni rimski, a ni bunar, nego cisterna koju su u prvoj polovini 18. veka izgradili Austrijanci, ranije se prosto zvao Veliki bunar.

Jedna od austrijskih intervencija na tvrđavi je i "smačinjanje" onih tunela koji prelaze preko šanca u kome su sada tenkovi. Prvobitno je izlaz iz jednog tunela vodio pravo u drugi tunel, pa je neki tadašnji viđeni vojni inžinjer pomerio jedan tunel tako da se izlaz iz jednog i ulaz u drugi "ne gađaju" pošto takva konfiguracija usporava napredovanje i smanjuje efektivnost osvajača koji bi tuda prodirao.

Od novootkrivenih podzemnih stvari na Kalemegdanu zanimljiva je ova koja je isplivala tek 2008. godine - Vojni bunker na Kalemegdanu. Jednog dana se pojavio neki oficir i zabezeknutoj upravi Kališa predao ključeve stvari za koju niko nije znao da postoji pošto je do tog trenutka bila vojna tajna. Ne može da se uđe tek tako ali postoje ture za organizovani obilazak.

amika

... "Beograd ispod Beograda"...

Preobimna nazovi knjiga dvojice apsolutno nepismenih autora, koju nisam mogao da zadrzim iako sam je dobio na poklon od necije dece. Zalim sto sam isao do poslednje stranice. Sada kao da sam njihov saucesnik.

zoja444

upravo sam shvatila. necu vise nikoga da savetujem jer 1. nad savetom nemam kontrolu, taj ce uraditi kako hoce 2. savetom se sebi tovari ogromna odgovornost 3. mesanjem u tudju karmu utices na sopstvenu

Ma!
Boli te patka!

.

inace da li je iko od vas ikad cuo neko nekom da je pevao serenadu?:))) to nekako ide uz dvorista.

Šta čuo, pevao serenade. Istina posle izvesnog broja čaša vina ali jesam pevao, nisam se dernjao. Efekat je uvek bio veći na komšiluk nego na "metu" serenade.

Za sadašnju sam pre 28 godina snimio i muzički spot, sa sve orginalnim tekstom i muzikom snimljenom u pravom muzičkom studiju. Tekst, muziku i instrumente (gitara, bas i bubanj) uradili drugari dok sam ja dao vokalno vizuelni doprinos.

jednarecfonmoi

inace da li je iko od vas ikad cuo neko nekom da je pevao serenadu?:))) to nekako ide uz dvorista.

Ја сам чуо, зато држим кофу с водом на тераси.

Da li je dozvoljeno razgledanje vaseg vrta?


Prosetam tako slucajno
uz vas raskosni vrt
mrko me zagleda
onaj ruzni hrt

I kao u literaturi
iz Habsburskih dana
Sunce se lagano prikrada
izmedju njegovanih grana

Usred te puste
i nepotrebne raskosi
primjecujem da gajite
svinje i kokosi

Prosetam tako slucajno
uz vas raskosni vrt
i sada mi je jasan
vas zivotni put

I kao u literaturi
iz Habsburskih dana
lada se vasa kci
u sjeni njegovanih grana

jednarecfonmoi

http://www.politika.rs/scc/clanak/263417/Banovo-brdo-vlasnistvo-tri-dame

рентијер... Три београдске даме, рецимо, поседовале су пола Бановог брда.

Можда су поседовале земљиште али не и стамбене објекте које су издавале јер Баново брдо као насеље није ни постојало између два светска рата.

Постојала је тада као насеље стара Чукарица која се ширила у круг око данашњег Храма Светог Ђорђа са обе стране падине и пела уз само Брдо највише до висине Топчидерског гробља уз Кнеза Вишеслава (прва улица лево после Шумарског факултета, Чеде Миндеровића) и до данашње школе Јосиф Панчић (Матија Бан) саграђене 1936. Храм Светог Ђорђа је из 1932.

Иза Панчићке па све до Жаркова у то време, тамо где је данас Пожешка улица, њен главни део, између два светска рата протезале су се њиве са кукурузима. Исто је било, од исте висине, и са Љешком улицом испод Пожешке.

Дакле, није било Бановог брда као насеља.

Територија на којој се налазе данашња Чукарица и Баново брдо, после расељавања Хрватског Села, остала је ненасељена читавих двадесет година. Цео овај комплекс земљишта током XIX века био је саставни део атара села Жарково. На данашњем Бановом брду биле су тада њиве под пшеницом и кукурузом, док су поред Репишта били одлични виногради. (ЛИНК)

(Репиште је она падина која иде према Жаркову. Осамдесетих година прошлог века прво је Жика Муштикла ту направио такозвану Сунчану падину, а данас се ту продаје и новоградња под именом Баново брдо резиденс. Обе ексклузивне и скупе локације за становање.)


Као топоним на којем су људи поседовали земљиште (виногради, воћњаци, њиве итд.) то да, али насеља није било осим старе Чукарице на којој су првобитни власници земљишта испарцелисали то земљиште углавном на плацеве од по три ара и продавали их радничкој сиротињи из бродоградилишта на Сави, из фабрике шећера и ковнице новца који су онда на тим купљеним плацевима у сопственом власништву зидали своје кућерке.

И знам да су највећи земљопоседници који су продавали те плацеве на старој Чукарици били породица, наследници, Матије Бана (поклонили су општини земљиште за изградњу основне школе која је понела Баново име, па постала Јосиф Панчић) те извесни трговац Митар Јовановић који је и главни задужбинар Храма Светог Ђорђа.

Игралиште Чукаричког (у почетку ЧСК - Чукарички спортски клуб, основан 1926.) било је тамо где је данас пијаца на Бановом брду. Шездесетих година прошлог века преселили су игралиште на врх Брда.

Баново брдо је између два светска рата било само топоним са виноградима, воћњацима и њивама и са понеким летњиковцем оних имућнијих Београђана. Никаквог насеља ту није било. што значи није било стамбених објеката који су се издавали тако како помиње ауторка ове књиге о животу и становању у Београду 1919-1941.

А као насеље постојала је једино стара Чукарица у подножју Бановог брда око касније саграђеног Храма Светог Ђорђа низ падину према Сави и на другу страну према Хиподрому коју су насељавали углавном радници са својим породицама који су поседовали плацеве у свом власништву и ту зидали куће. И било је неколико вила на плацевима већим од три ара оних имућнијих.

Рецимо, вила породице Савковић (Бошко Савковић, редитељ, писац и продуцент) у којој је данас грађевинско предузеће Градитељ и нека уметничка школа (одмах изнад Ада мола) или на пример вила Боркановића (капетан речне пловидбе) одмах испод цркве према Хиподрому - срушена пре 15 година и сазидана зграда која излази својим шпицем као брод прамцем на Ада мол.

Али 90% су то били мали плацеви у власништву радника који су ту зидали своје куће.

Не знам заиста о какве то "три даме рентијерке које су поседовале пола Бановог брда и ту издавале станове" (сиц!) прича ауторка ове књиге.






На старој фотографији на 1:05 у овом клипу први с десна (са шеширом) је мој прадеда, Јордан Јовановић који је крајем 19. века прво избегао са Косова и Метохије (тада још увек под Турцима и Арбанасима) са фалсификованим пасошем на то име (оригинално презиме мајчине фамилије ми је Милошевић) и прво се сместио у Крагујевцу где се и оженио, добио два сина, па се онда почетком 20. века преселио са породицом у Београд, прво на Сењак где је радио у старом млину (на том месту је данас онај хотел Радисон или како се већ зове) да би пред Први светски рат, 1913. године, успео да уштеди и сакупи новац и купи плац на старој Чукарици одмах испод Цркве. Зидање куће на том плацу у власништву моје породице и данас почело је тек после Првог светског рата јер су и прадеда и мој деда били у концентрационом логору у Мађарској за време рата, а дедин рођени брат је у униформи прешао Албанију и изгубио прсте на ногама.

(Прадеда је и сахрањен под тим лажним именом из фалсификованог пасоша.)

Дакле, Једна реч, моја фамилија поседује у свом власништву три ара старе Чукарице још од 1913. године. И до завршетка Другог светског рата никакво Баново брдо као насеље се ту није ни помињало. Само као топоним. Зато и не знам о чему прича ауторка ове књиге. Не слаже се са оним што ја знам о старој Чукарици и о Бановом брдету.

pa sta je ovo mister dragosevac?

pesma

tasivoje

jednarecfonmoi

И још једна прича, овај пут из фамилије моје жене, која би теби можда била занимљива и која показује колико Баново брдо између два светска рата није било никакво насеље него предео са ретким летњиковцима и виноградима низ падину.

Баба и деда моје жене по оцу су се забављали, је л' те, како се то каже, и бака остала трудна 1933. године. Деда би је одмах оженио, али проблем... Деда је био официр краљеве војске (неко време и посилни краља Александра), а да би се он званично оженио породица баке моје жене морала би да војсци да повелики мираз.

(Што мени дође и логично ако је војска деду толике године школовала, хранила и облачила.)

Пошто породица баке моје жене није имала толико новца, мој таст се родио као ванбрачно дете 1934. године, а бака и деда моје жене су се венчали тек 1937. године када је деда коначно добио отпуст из војске јер је службом одужио свој дуг. (И тада су, три године после мог таста добили још два сина близанца.)

Углавном, када је бака била у другом стању носећи мог таста, њена породица реши да је из Француске улице где су становали склони од радозналих погледа комшилука вазда спремног на оговарање, иначе све сами Београђани и Београђанке из круга двојке.






И склоне они баку код неке старе тетке на Бановом брду, у неком летњиковцу међу виноградима. Далеко од радознале гомиле у центру града. Њима су говорили да је бака отпутовала негде далеко, далеко,...

Ту, код те старе тетке у летњиковцу у виноградима, бака је остала дуго и после порођаја. Имала је тада 24 године. И мени је после причала како јој је тада, док је у трудноћи и после са малом бебом, мојим потоњим тастом, обитавала у том летњиковцу на Бановом брду код тетке, једина другарица и друштво била "стара Карасијева" како ју је бака звала, у ствари тада млада жена као и бака моје жене у том тренутку, а односно касније мајка нашег после чувеног фудбалера Станислава Карасија*. Карасијеви су живели на дну, у подножју Бановог брда, на старој Чукарици, у Радничкој улици.

Они су ту живели као тешка сиротиња (ћале му је био радник у Бродари на Сави, рано преминуо, њих било седморо деце), више гладни него сити као уосталом и моја фамилија по мајци на старој Чукарици и као усоталом и 90% те тадашње радничке сиротиње са старе "црвене Чукарице", социјалистичке и синдикалистичке, вазда у штрајковима као виду борбе за своја права следећи тако идеје Светозара Марковића, Димитрија Туцовића и Драгише Лапчевића, а не неких тамо Тита, Леке и Кардеља и осталих дервиша револуције, како сам видео да су те ликове назвали у роману "Аписова ружа" Амикиног оца Душана.)

(Сад ће Хучи и Геџа да ме прозивају, али тако је било. )

_____________________________________________________________________________

* -

"Još čudniji penal koji sam napravio kod 0:0. Neko je izbacio loptu u polje, Šarmak me udari laktom u stomak, ja ga s leđa 'počistim' po nogama i čujem pištaljku. Molim samo Boga da ne bude crveni. Sudija Glekner vadi karton, unese mi se u lice i kaže na nemačkom: 'Svinjo jugoslovenska'. Ja pogledam gore i vidim žuti. Lakne mi i odgovorim: 'Danke šen'. (ЛИНК)

jednarecfonmoi

ali je i meni bilo cudno za te tri zene. da nije autor teksta nesto dodao, lose procitao…ne znam.

Можда се ауторка неспретно изразила... Можда три жене јесу биле власнице земљишта на Бановом брду. Само што у то време, између два светска рата, Баново брдо није било насеље него виногради, њиве, воћњаци,... Са ретким летњиковцима. Па самим тим и није ту било много неких објеката за издавање... Рентијерство.

(EDIT: Знаш ли да је читав онај потез земљишта на којем се данас налази Скојевско насеље са свим оним зградама када кренеш од Филмског града према Видиковцу припадао само једном човеку, неком сељаку из Жаркова. Ту су му биле њиве. Данас наследници тог човека у процесу реституције који траје покушавају да се нагоде са државом око некаквог износа који би држава могла уопште да им исплати када се узме у обзир колико је ту станова направљено на земљишту у њиховом власништву-наследству.)

А стара Чукарица јесте била насеље, написао сам ти које су му биле границе између два светска рата.

Али насеље на далекој периферији Београда (од споменика Кнезу Михајлу до моје родне куће има 7 километара - знам поуздано, хиљаду пута сам ту раздаљину прелазио пешке када ми побегне ноћни бус са Трга Републике у повратку из ноћног провода). И то насеље које се састојало у 90% случајева од приватних сиротињских кућерака на приватним плацевима од три ара. Дакле, ни ту није могло бити много неког рентијерства.

Рачунам, ако је тај њен рад, та књига, претендовао на озбиљност и био награђиван пре десет година, требало би да буде прецизна у саопштавању података.

Мене, бре, Божо Ћорић на Филолошком факултету хтео да обори на испиту из историје књижевног језика када сам у свом студентском раду пишући о жанровима средњевековне српске књижевности написао да је неки "псалтир из 15. века настао на територији српског језика."

Рекао ми професор, треба да ми ту пише "на територији ДАНАШЊЕГ српског језика".

Замало да ме обори због једне речи у том мом почетничком академском раду.

Е на ту врсту прецизности мислим код ове ауторке књиге о становању у Београду између два светска рата.

Мала занимљивост...

Моју кеву (кева је рођена 1931. године као најмлађе од шесторо деце) зими нису пуштали када падне мрак да иде сама без пратње старијих завејаним улицама старе Чукарице. И то са разлогом...

Зими би преко залеђене Саве са оне стране где је данас Нови Београд на стару Чукарицу често долазили изгладнели вукови у потрази за храном. Па да кеву не би однео неки вук...

dragosevacsutra

tasivoje

Да ли си запазио, брате, да смо на Чукарици прво направили кафане, па фудбалски клуб (1926.), па цркву (1932.), па тек онда школу (1936.)?



Шалим се, шалим се...

Најстарија школа на старој Чукарици била је основна школа "Ђорђе Крстић" у Радничкој улици, основана 1905. Сви моји осим кеве ишли су у ту стару школу.

ОШ "Ђорђе Крстић" је седамдесетих прошлога века, отприлике када сам ја био 3. разред основне у "Јосиф Панчић", пресељена у нову зграду у Жаркову где се и данас налази.

А од те старе и прве основне школе на Чукарици остала је само напуштена зграда, данас руинирана и уништена, са двориштем...

Негде у висини ОМВ пумпе укосо преко раскрснице у Радничкој може да се види и данас то напуштено школско двориште и руинирана стара зграда школе.

"ZAPIS SA OSNIVANjA ČUKARIČKOG SPORTSKOG KLUBA – ČSK

Na Čukarici, na samom početku Trgovačke ulice, sala kafane „Majdan“ (sada Radnička ulica i prostor preduzeća „Elizo“) bila je pretesna da primi sve one sportske zaljubljenike tog, sada dalekog, a opet upamćenog, 4. jula 1926. godine.

„Prijatelji,
samo malo strpljenja. Sedite, ima mesta za sve. Znam da je sparno, juli je mesec. Čekajte, prvo posao da obavimo, a onda ćemo se osvežiti“, oglasio se Milivoje Jevremović, apotekar ovdašnji, brišući čelo maramicom, vidno uzbuđen. „Ako ste svi tu, da počnemo. Dajem reč gospodinu Bogdanu Mileusniću, opštinskom kmetu.“
„Poštovane dame i gospodo!
Okupili smo se, danas, sa željom da zajedno napravimo jedan klub, u prvom redu sportski, ali i društvo u kome ćemo se zajedno radovati, prijateljstvo razvijati, i duh svoj snažiti.
Odavno se ukazala potreba da se mi građani Čukarice, organizujemo i svoj Klub imamo. Nova su vremena došla. Sport se sve više širi. U Beogradu je do sada registrovan čak 51 klub, a svi znamo da se ovde lopta šutira još od 1911. I u Košutnjaku je „SOKO“ osnovan. Red je da i mi ovde na Čukarici svoj klub ustanovimo, da imamo gde da se okupimo, da imamo čemu da se radujemo, a i koga da grdimo.
Nije nam dovoljno što Savu i na njoj kupalište imamo, ni što nedeljom na hipodromu trke pratimo, a Boga mi, i otmenog sveta gledamo, nego nam je potrebno da u okviru Kluba, mladež svoju okupimo i vrlinama naučimo.
U lopti smo vični. Ovde među vama su i Mile Stanić, Dragi Đorđević - „Žongler“, Dragi Todorović - „Trajko“ , pa Jova Šarčević, Bata i Iva Stojanović, Dragi Špigl, Sima Pataković, sve sami vrsni igrači “BSK“-a, „Slavije“ i „Sportskog mača“, koji žele da igraju zajedno u jednom klubu, jer su deca sa Čukarice.
Osnivanjm fudbalskog kluba počinjmo od IV razreda, a daće Bog da jednog dana ne samo dospemo do prvog razreda Beogradskog loptačkog saveza, već da utakmice igramo na najvišem državnom rangu“.
„Daće, daće“ – veselo je uzvikivao mladi Aleksandar Petrović, iz milošte zvani „Aca PIkavac“ ne znajući da će upravo on postati najveći fudbaler „Čukaričkog“ i junak slavne pobede nad reprezentacijom Englerske, u Beogradu 1939. godine.
„Živi bili“ – nastavio je g-din Mileusnić posle dugotrajnog aplauza. - „Pored fudbala u okviru Društva treba ustanoviti i druge sportove: laku atletiku, plivanje, gimnastiku... Naravno, želja nam je i čast da organizujemo za naše mlade hazenu, jer i takvih potreba imamo. Pomoć ćemo tražiti od gospođice Zorice Luković i njenih drugarica.
Da bismo ovo postigli, predlažem da osnujemo dramsku sekciju u okviru društva, koje će svoje predstave izvoditi na radost svih nas, a prihod davati u kasu Drštva. Za to imamo mlade i talentovane glumce Svetu Komnenovića, Persidu Samardžić, Vasu Georgijevića – „Begu“, i najmlađeg, Milana Srdoča.
Prvo ime Klubu da damo, ajde, kume, javi se?
Upravu i predsednika da izaberemo...
I blagajnika, da znamo kome prilog da dajemo, da kupimo dresove i cipela...
Kakva će nam biti boja?...
Dušana Popovića za blagajnika, on je strugar i pošten čovek...
Gde ćemo igrati? Kod Mihajlovca ne možemo više a na hipodromu nema stativa.
Prvo stative da kupimo, a onda dresove.
Prvo pivo „Vajfertovo“, a onda sve ostalo!...
„Mir ljudi, mir“, ponovo se oglasio g-din Jevremović „na sve smo mislili“. Predlažem:
Pošto je klub sa Čukarice, da se zove „Čukarički sportski klub“;
Da mu boje budu crno-bele, jednostavne i elegantne;
Da predsednik bude Miloš Ilić, naš prvi srpski avijatičar i rezervni vazduhoplovni kapetan prve klase
Da za sekretara izaberemo Dušana Žarkovića, gimnazistu i dobrog sportistu, a za blagajnika Dušana Popovića – strugara;
Da članovi upravnog odbora budu: Ljuba Subić – livac, Milivoje Jevremović – apotekar, Nikola Stojanović – student tehnike, Franjo Šmolik – stolar, i ja, Bogdan Mileusnić – opštinski kmet.
Da li se slažete?“
„Slažemo se!“ Zaorilo se salom uz dug aplauz.
„Ako je tako, čujmo našeg prvog predsednika, g-dina Miloša Ilića.“
„PRIJATELjI, BIĆU KRATAK.
- NEKA NAM JE DRUŠTVO SREĆNO I DUGOVEČNO! ŽIVELI!"

(из архиве фудбалског клуба)

(Још увек чувам спомен-плакету израђену у Заводу за ковање новца коју је клуб уручио мојој баби а за мог деду посмртно јер се деда већ био упокојио, поводом 50 година постојања клуба 1976. јербо је деда био један од оснивача клуба. )

dragosevacsutra

tasivoje

Jedan je Šmuuu!

jednarecfonmoi

taso, mislim da bi bilo super da vidis sa zavicajnim muzejom zarkova i(tako nekako se zove) i da im pokazes ovo sve sto si pisao ovde o cukarici.


i ako oni kazu da ih ne zanimas ni ti ni ta prica i nista nece da urade sa tim, onda da se roknu kolektivno.

(Знаш ли да је Буле Гонцић стварно у детињству и младости живео на Брду исто као и у овом филму...

У солитерима изнад пијаце на Брду.)


Ма немам ја ништа са Жарковцима. Нити хоћу нити могу да имам.

Ми смо у фаше односима још од оснивања Општине Чукарица 1911. године. Они су тада попиздели што је центар Општине смештен на стару Чукарицу а не у Жарково јер су они сматрали стару Чукарицу атаром свог села и периферијом у односу на своје село.

Током мог детињства и младости често је због те њихове љубоморе и зависти долазило до баш лепих и живахних масовних размена нежности са Жарковцима. Кажу ми старији, трајало је то деценијама и пре мог рођења. И са Сењарцима такође.

Оно јесте да су 2011. на представљању монографије поводом 100 година од оснивања Општине Чукарице председница удружења "Стари Жарковац" и председница удружења "Стари Чукаричанин" (професорка дубровачке књижевности са Филолошког, сада у пензији, и моја комшиница Злата Бојовић) пружиле једна другој руку помирења, али то је било симболично јер сам ја ипак питао после свечаности у Општини моју бившу професорку:

"Професорка, ако нам је требало 100 година да се измиримо, макар формално, са Жарковцима, колико ће нам онда бити потребно времена да се измиримо, макар формално, са Шиптарима? Две хиљаде година?"

Не верујем ја Жарковцима чак ни када ми руку пруже.

Тако да, Једна реч, немам и не могу ја да имам ништа са Жарковцима. Не би ме после опрали ни Дунав и Сава у очима моје фамилије и комшилука.

Није без разлога на улазу у Жарково са Бановог брда стајао графит:

"До Бановог брда људи, од Бановог брда Жарковци."

Па види их само какви су љигави и одвратни ти Жарковци... Не мешам се ја са таквима.





Шабанија је то, бре! Тешка шабанија.

kao uvek, ponadacu se i pozvati te da napises i nesto na temu bloga?hvala

E, Jednareč, imam neke crteže, ali sam još u modu fakin sove sa monoklom i amblemom Kembridža. :)


Kome se sova nije ogadila na Duolingo da onaj Milanov blog nije zaključan, dokazala bih da je noćna grabljivica lukavija od lisice zahvaljući samo daru prirode, sluh, jake kandže, bešuman let, kažu, klizi kroz noć i lovi miševe, itd, predator koji čula i instinkte od prirode koristi za lov,

sova bi na zemlji među vukovima, orkama, orlovima, mačkama, vjevericama, svemu što hoda, leti, vere se, puzi, pliva, roni izdržala najkraće,

Rezime: mudrost nije tako fragilna, ne bi trebalo da bude..


Zanimljiv je tekst o Novaku, obratila sam kratko pažnju šta se dešava radi pjesme, i šta je Stefanu na umu?

Hm, lukavost nije fizička snaga, ne obaraju lisica i vuk ruke pa pobjedi vuk, nego lisica vrda da ne pobjedi jači.. i u pravu je Stefan što potencira mudrost jer često izgleda da je fali..


Jednareč, imam skice panorama, građevina, profila, ćoškova, krovova, minimalizam oštrih linija, mrzim oblo i kružnicu kao znak uzvika iz dna duše :),

Neću dijeliti sada, nije nešto izuzetno, privatno je, ali i nije sakriveno, sve je na stolu na dohvat ruke.. npr dok pričam na tel crtam i pišem, lako odrediti koliko je razgovor trajao, kada se desio, vjerovatno, 100% ima i datum, o čemu smo pričali, neke riječi pišem i podvlačim, doslovno skiciram razgovor, uokvirena riječ je sigurno najbitnija, npr gaj .. ukratko: mene je lako uloviti, ostavljam tragove. :)


Sjetih se.. i Čikago ima gaj tj dvorište? :)

:))

Jevrem kao Proka Pronalazač. :)

znas za njega?

mr.doodle

Hehe, odlično. Pogodila si žvrljanje. Ljubak pop-art. :)

Čini mi se da sam viđala, možda i nisam, u glavi mi je tj daljini sad onaj tip što crta cvjetove? Od umjetnika zarobljenih u djetinjstvu izdvojila bih Japance (danas razmišljam, zašto je dvorište naše zgrade tako morbidno, ima i drvo, zdravo veliko drvo, i sunčeva svjetlost dopire, i veliki stari trampolin, ogroman, i shvatim, izgleda kao da je prije nekoliko god dijete oteto iz njega, i sve je stalo tada, još uvijek se vide tragovi potrgane žute trake policijske.. tako i infantilni Japanci, sa horor lutkama :)


(p.s. Dox je imao sjajne kako ih je nazvao Maxa, na slovo ž.. žbljuce?)

I ovo dvorište što si postavila je baš dobro, ja se nešto ne mogu izvući iz kadrova požarnih stepenica na američkim zgradama i u filmovima, i te požarne stepenice (prve mi padaju na pamet u talijanskim mafijaškim kavrtovima, zatim, svi filmovi o Superjunacima, pa Breakfast at Tiffany's) bile su znak da ih ne treba podcjenjivati, narod koji pravi zgradu i metalne stepenice za izlaz..

Koji film počinje sa scenom taxiste na mostu, u Srbiji film, Beograd, i sledeća scena je radio program i krovovi grada i dvorište?

Ne znam, moj stan ima dva balkona, na jednom sam provodila vrijeme, i imam dvije priče, dečko kojeg sam spominjala prije neku veče da je sa psom otišao u rat, e taj se preko naših balkona penjao do zadnjeg sprata, i radi tih diverzija između ostalih, a bilo ih je, kad je otišao u rat sa psom, svi smo samo slegli ramenima “aha, ok, normalno”, druga je da me Crnogorac probudio, bila sam mala, zaspala, zaključala stan, nisu me mogli probuditi i on se popeo na balkon i kucao na prozor, moglo se uz vještine, sportski tip je mogao..

Na drugi balkon nisam izašla 20 puta u životu, baš mi je bio mrzak, kao tuđ, odem samo ako moram, pošalju me nešto a meni mrsko, isti balkoni, na istoj visini ali taj mi je izgledao kao da će se srušiti i nešto viši, baš, baš slabe armature u betonu..

Mogu garantovati za sada da nismo jedni drugima slali na špagi papiriće “aj na kafu” i da, garantovati da nismo na balkonu pravili pite..


Zatim, imala sam dvorište ispred kuće, jedne, poslije druge… i dva dvorišta na imanjima mojih didova.. i oko zgrade naravno vilenila, pričam mom djetetu da moji roditelji nikada nisu znali gdje sam i šta radim niti su me pitali, niti su mi mogli šta zabraniti, nevjerovatno, sve u svemu o meni se nije vodilo računa.. :))


Film, ostadoh razmišljajući, možda nije prva scena, nešto se na mostu sa taxistom dešava, ne njim, nego u taxiju (provjerila sam da li piše maksa ili maxa :), i ta scena radio programa, krovava, dvorišta, pfiju, kakvo otvaranje.. ma savršeno..



p.s. hm, ovo kao da se u Tuzli dešava :)

Jednareč, kava na balkonu u Bosni je kolektivno sjećanje, postoji i individualno, isto selektivno kao i kolektivno.

I ono što smo radili juče je već danas sjećanje kamoli ono od prije 30-40-50 god.

Sve više mislim da su vicevi, nevezano sad za moj tok misli koji je vjerujte mi otišao sve do boljenja k za ženom iz Sarajeva jer meni nije palo na pamet, ne bi nikada da vas pitam: e, jeste li vi u Beogradu ili Srbiji pravili sendviče sa salamom za rođendane kao ona slika što se pojavljuje na Netu?, to je bre šity kolektivnog sjećanje kao što je komunizam stvorio nakon genocida nad Srbima u bosni viceve o nama glupim Bosancima da nas uljuljka u sopstvene velike glave u vicu i glupost - svi smo pravili pite i družili se i naše kolektivno sjećanje bilježi par decenija kao jedan dan u kom se svi družimo i sve je bajkovito -..


Individualno sjećanje je selektivno više nego koletivno zato što dijete potiskuje loše, nekog su roditelji tukli ali ono pamti samo lijepe dane, nekom je dvorište bilo utočište, bijeg od kuće, i itd..


Da se ne cimam na uranak, ne možeš zadati temu sjećanja, djetinjstva i očekivati na istim tračnicama priču iste zavodljivosti, sadržaja, pismenosti na koncu, istih lijepih rečenica jer te sve drugo smara.

tessa1

Jednareč, kava na balkonu u Bosni je kolektivno sjećanje, postoji i individualno, isto selektivno kao i kolektivno.

I ono što smo radili juče je već danas sjećanje kamoli ono od prije 30-40-50 god.

Sve više mislim da su vicevi, nevezano sad za moj tok misli koji je vjerujte mi otišao sve do boljenja k za ženom iz Sarajeva jer meni nije palo na pamet, ne bi nikada da vas pitam: e, jeste li vi u Beogradu ili Srbiji pravili sendviče sa salamom za rođendane kao ona slika što se pojavljuje na Netu?, to je bre šity kolektivnog sjećanje kao što je komunizam stvorio nakon genocida nad Srbima u bosni viceve o nama glupim Bosancima da nas uljuljka u sopstvene velike glave u vicu i glupost - svi smo pravili pite i družili se i naše kolektivno sjećanje bilježi par decenija kao jedan dan u kom se svi družimo i sve je bajkovito -..


Individualno sjećanje je selektivno više nego koletivno zato što dijete potiskuje loše, nekog su roditelji tukli ali ono pamti samo lijepe dane, nekom je dvorište bilo utočište, bijeg od kuće, i itd..


Da se ne cimam na uranak, ne možeš zadati temu sjećanja, djetinjstva i očekivati na istim tračnicama priču iste zavodljivosti, sadržaja, pismenosti na koncu, istih lijepih rečenica jer te sve drugo smara.

Ne znam kako ko, ali ja 'imam' mehanizam potiskivanja ružnih stvari.
Sećam se samo lepog.
Sa druge strane, ovo što napominješ o tim pitama, drago mi je da je srpski narod nadošao, te da mu više nikada razna govna neće trasirati put.

Ne znam kako ko, ali ja 'imam' mehanizam potiskivanja ružnih stvari.
Sećam se samo lepog.

Ajdee. :))



Vani je prijatno, hladno, zima mi hladi glavu osjetim je kao blagoslov. Ne bih se vratila kući da mi nisu počeli otkazivati organi, osjetim pod jaknom sve sporije radi i bubrezi i srce.. :)


Noćas ipak pogledam prve dvije epizode Fargo, cc, emancipacija ženskih likova u međuprostoru domaćinstva i morbidnosti u ovoj petoj i prošloj četvrtoj sa Jessie Buckley, ne nije treća prije pete :), sezoni je veličanstvena..

Ok, Jednareč nije mi namjera bila da ti pokvarim blog jer sam i u sjećanjima prgavo dijete, to nije istina, sa mnom su se svi družili, hmm, nisu samo kad im svima objavim rat… :))



I za dobro jutro Mišo Kovač. (Mišu Kovača je voljela moja komšinica Slavonka, moji nisu slušali, kod nje sam prvi put čula)

jednarecfonmoi

ovako- posto sam se setila pite i tase kad sam htela da napisem “zena iz sarajeva”, pomislim, da sad ne smem da napisem

ovo ti sad najiskrenjje kazem, ali zaista sa najboljom mogucom konotacijom.
preispitaj samj sebe zasto to radis.

Зато што је најобичнија свакодневна саможива Циглајета Сафир Турковић која има превисоко мишљење о самој себи и самој себи придаје превише значаја на овом свету.

И није то створење ништа више од тога.

Ако је то виртуелно створење уопште из Босне и ако је уопште и женско јер на овом балу под маскама званом тако помпезно и поносно Њу Ејџ свако може ако хоће да буде шта год пожели.

Na srpskoj književnoj sceni dogodilo se nešto o čemu će se u sledećim danima tek pričati. Izdavačka kuća "Plato" objavila je knjigu "Po zanimanju: Ana Miloš" u kojoj za sada nepoznati autor piše o prevari koju je napravio objavivši knjigu u Srbiji pod imenom ženske osobe koja ne postoji. (ЛИНК)

Мени се од таквих будала одмах смучи тај наш врли нови Њу Ејџ у којем живимо и онда бежим од таквих ликова што даље.

Такви ликови, "сировински састав негативне селекције", имају само једну способност у себи, а то је да засеру свако место где год да се појаве и све чега год да се дотакну.

Коначно, није ли ћутање као избор, имајући у виду обесмишљеност јавног простора, једини начин да се не учествује у својеврсној производњи буке? Није ли оно, упркос хорским оптужбама за дефетизам и неодговорност интелектуалаца, управо последња одбрана могућности отпора свеопштој културној патологији која, упркос својеврсној принуди умрежавања, опозива концепт заједнице као хоризонт смисла?

moj tata ga bas voli…. meni ok…ali nikad ga ne pustim. simpa svakako i ide uz nedelju.

Je li da, kul. :)

I dobro si primjetila da ide uz nedelju. :)

Kad kažem moji nisu slušali, nisu kupovali ploče kao komšinica Slavonka.




Vidim ima jedan komentar, Taso iskenjao slonovsko govno, neka ga neko pita zašto se izruguje muslimanskim ženskim imenima i prezimenima? - ostaje i dalje u skripti, ali reko to je pitanje koje bih ja postavila kad se već slonovsko govno popriječi nezvano, površno, plačno i zlonamjerno..

pricala mi davno jedna zena iz sarajeva da su imali foru da joj komsija ujutro spusti sa terase kanap i papir na kome pise: “aj na kafu”

A Fata na papiriću odgovori:

Ne mogu, imam!

Ne mogu, imam!

Ala, pobogu, jedva shvatih, reko boli je stomak. :))


Pričala sam ovde pet puta najmanje,

kad mi jedan tip, stariji prilično (i zgodan neumjereno:) rekao: ajde dođi kod mene da slušamo ploče i pijemo konjak,

odgovorim - ali ja ne pijem konjak


Inače bih došla da slušamo ploče? :)

tessa1

Vidim ima jedan komentar, Taso iskenjao slonovsko govno

ostaje i dalje u skripti

Циглајета, не ради ти та скрипта.

Рекламирај код произвођача, можда добијеш уз нову скрипту и извињење још и неки поклон. Можда кесицу бомбона, 505 са цртом. Те бомбоне је волео и Мишо Ковач.

Бона.

Danas je Sveti Jovan Zlatousti, najučeniji svetitelj, i valja se uzeti knjiga u ruke (žene ni slučajno iglu i vunicu, pređu i itd), pročitati nešto.. piše u novinama.

28.11. počinje Božićni post i razmišljam da postim na vodi, nisam nikada, hm, nije to neizvodljivo,

Samo što to znači da npr Tasi neću moći pisati da je debelčuga debela..


+


Istina živa, evo šta vele,


"Prema pravilima posta i prema rečima Svetog Jovana Zlatoustog, telesni post – odnosno uzdržavanje od hrane životinjskog porekla – nema koristi za vernika ako nije povezan s duhovnim."

i valja se uzeti knjiga u ruke

Korekcija, omiljena knjiga.


Dobro, Jovan Zlatousti u ta doba je mislio na Bibliju, crkveno štivo, i bio je konkretan da žene ne uzimaju iglu u ruke, ne i knjigu i iglu, nego ženama nije dan za pletenje..

Danas je Sveti Jovan Zlatousti,

Pričao mi jedan veroučitelj kako je nastao taj nadimak Zlatousti.

Kaže:

Skupio Bog svece, da vide šta je čniti sa ljudima. Vajka se Bog kako im je dao svest da rade, da se množe, da ga poštuju, a na Zemlji caruju blud i razvrat.

Većaju sveci kako da se ljudi množe bez seksa. Iznose razne predloge, ali nikako da nađu neki primenjiv.

U uglu, mamuran, sedi sveti Jovan i za sebe, ali dovoljno glasno, kaže:

Ništa bez qrtza tu ne može!

Čuje ga Marija Magdalena i ote joj se:

Tako je Jovane, usta ti se pozlatila!

Inače, neke od najboljih masnih viceva sam od popova čuo.

Pričao mi jedan veroučitelj kako je nastao taj nadimak Zlatousti.

Već sam jednom ovde razmišljala o njegovoj tituli Zlatoustog spominjući tad govorništvo ili prepredenost popovsku..

Ko ima zlatna usta? Prodavači magle?

Zlatna usta su i slatkorječivost, nema šanse da bi mudar čovjek (ne sova) u onoj silnoj priči o skromnosti zlatna usta naveo kao vrlinu ili sve što sija..

No, to ne utiče na moje razmišljanje o postu na vodi, molim vas. :)

tessa1

No, to ne utiče na moje razmišljanje o postu na vodi, molim vas. :)

Ja sam za post nesposoban!
Postim par dana godišnje, a i to pod ženinim budnim okom.

Ja sam za post nesposoban!
Postim par dana godišnje, a i to pod ženinim budnim okom.

Učinu mi se da je Emsi napisao. :)

tessa1

sa mnom su se svi družili, hmm, nisu samo kad im svima objavim rat… :))

Mentole, nije loše, za moj ukus usiljeno.. ipak, lijepo je što si tu. :)



Odlučila sam se na post na vodi, ok, odlučila sam ja to prije par komentara, al sad je zvanično.


I u to ime.. u ime duhovnog mira. :)

tessa1

Samo što to znači da npr Tasi neću moći pisati da je debelčuga debela..

Ју, ју, ју!

Циглајета!

Па јесу те то научили у Хору бечких дечака?

(Истурено одељење на Корчули.)

shmoo

tessa1

Samo što to znači da npr Tasi neću moći pisati da je debelčuga debela..

Ју, ју, ју!

Циглајета!

Па јесу те то научили у Хору бечких дечака?

(Истурено одељење на Корчули.)

Šmuuu!
Zašto ste ti i Tes tako zaratili?
Istina, olakšavajuća okolnost za tebe je što je Tes na blogu sa mnogima zaratila.

jednarecfonmoi

taso,

jel si video da sam ti pisala za muzej u zarkovu?

Видео.

И одговорио ти.

ne znam jel to neka budalastina, nadam se da nije.

Постоји завичајни музеј Жаркова ако на то мислиш.

Отворен је с времена на време, повремено и понекада.

Исто као и Жарковци.

ЛИНК

dal znaju za ove tvoje dragocene podatke o bb i okolini?

Шта се то мене тиче?

И какве ја везе имам са тим?

ponovo pitam. mozda smaram, ali mogli bi ako nista da organiziju “Vece sa starosedeocima” i da onda ispricas sve ovo sto pises.

Прочитај тамо где сам ти одговорио...

Они имају своје удружење "Стари Жарковац".

Ми имамо своје удружење "Стари Чукаричанин".

Не мешамо се једни са другима јер нас са старе Чукарице и Бановог брдета после не би могли да оперу ни Сава и Дунав у очима родбине и комшилука.

Још једна група са Брда поред Пилота.

Не из Жаркова. Са Брдета.







П.С. - А за Циглајету са посебном нежношћу и пажњом:

promoter

shmoo

tessa1

Samo što to znači da npr Tasi neću moći pisati da je debelčuga debela..

Ју, ју, ју!

Циглајета!

Па јесу те то научили у Хору бечких дечака?

(Истурено одељење на Корчули.)

Šmuuu!
Zašto ste ti i Tes tako zaratili?
Istina, olakšavajuća okolnost za tebe je što je Tes na blogu sa mnogima zaratila.

Прати фабулу радње, Чарли.

Превише сланинице у качамаку ти ударило на мозак.

Заратили смо због босанских пита.

Ено има их код Ћопића (Циглајета га обожава, мало мало, па га спомиње) кол'ко 'оћеш, он их све набраја потанко у свом књижевном опусу.

А и зато што је она Циглајета.

Као што рекох већ:

најобичнија свакодневна саможива Циглајета Сафир Турковић која има превисоко мишљење о самој себи и самој себи придаје превише значаја на овом свету.

А:

Мени се од таквих будала одмах смучи тај наш врли нови Њу Ејџ у којем живимо и онда бежим од таквих ликова што даље.

Такви ликови, "сировински састав негативне селекције", имају само једну способност у себи, а то је да засеру свако место где год да се појаве и све чега год да се дотакну.

А зашто ти ликови попут Циглајете то раде?

Па да би хранили своју незајажљиву сујету.

Ко их јебе онда.

Па да би хранили своју незајажљиву сујету.

Ко их јебе онда.

'ebeš bez ilustracije. (izazivaš se)



p.s.

,,Ne umiješ ti to da razumiješ Čukarički,,

Sandalice su vr'

Istina, olakšavajuća okolnost za tebe je što je Tes na blogu sa mnogima zaratila.

:))


Istina, sve radi protiv mene. :)

Film,

možda neko suicidan? Na mostu. I 100% čuje se radio program,

radio-most-krovovi



p.s. onaj ko se sjeti otvoriti radnju za čišćenje tastature zaradiće velike novce, samo bih ja imala termine kao što žene idu raditi nokte..

solo

,,Ne umiješ ti to da razumiješ Čukarički,,

Не умијем.

Ја нисам одавле.

Sandalice su vr'

Јесу.

К'о и свака ципела бечка.

solo

Замало да се залетим па да окачим један клип код Анђе.

Ал' се на време сетих да се код ње не јављам из принципа.

Иако ме је опет (опет!) одбановала. ( )

Нема везе, оставићу тај клип овде...

jednarecfonmoi

taso,

ja znam za taj animozitet izmedju bb i zarkova…

cula u prolazu vise puta.

Било некада, сад се само приповеда.

Због историјских чињеница.

Жарково одавно није више село.

А на старој Чукарици (и Бановом брду) сада живе људи који квадрат стана у сопственом власништву плаћају 2-3 хиљаде евара при куповини.

Са таквим ценама мој прадеда се никада не би населио на старој Чукарици.

tako da povlacim rec, i priznajem da sam se zeznula.

svakako je namera bila drugacija

Поштујем, али немој више да ме мешаш са Жарковцима, чак ни са добрим намерама.

Kako je ŽARKOVO dobilo naziv i sve zanimljivosti koje niste znali o ovom naselju (ЛИНК)

Datum: 18 januara, 2023.

Nekada selo, a danas naselje u Beogradu, ono postoji već pet vekova. Sa svega 30 domova daleke 1528. godine, danas, po poslednjoj statistici, broji nešto više od 80.000 stanovnika, mada ova cifra raste zbog neprestanog priliva novih stanara, mahom studenata, koji ga smatraju sasvim prigodnim za život.

Meštani Žarkova, popularni Žarkovci su jako ponosni na istoriju svog naselja, iz čijih priča možete saznati kakvo je vreme nekada bilo u Žarkovu.

Iako se smatralo da okolna naselja, kao što su Cerak, Bele vode, Julino brdo, Makiš i Repište, pripadaju Žarkovu, ipak se ispostavilo da su naselja za sebe. Ipak, poslednjih par godina, Žarkovo je skoro neprepoznatljivo zbog učestalih izgradnji višespratnica koje su načičkane jedna tik uz drugu, pa ponekad imate utisak kao da ste na nekom odmaralištu.
Time se i nevidljiva međa, koja odvaja Cerak od Žarkova, Žarkovo od Makiša, Makiš od Belih Voda, nekako spojila tako da nekom došljaku se čini da je sve isto. Rođeni Žarkovac vas tačno može odvesti do ulica koje odvajaju ovih par naselja.

Hrabri vitez Žarko je ubio aždaju
Žarkovo je dobilo ime po vitezu Promićuru Žarku (čija ulica na Belim vodama u poslednjih par godina sa ponosom nosi njegovo ime), koji se spominje u pričama vezanim za period 16. veka, kada je narod još bio pod Turcima. Kako poreski činovnici na porti nisu znali ime zemlje kojom je upravljao vitez Žarko, jer su to bila dva odvojena sela na Belim vodama i u Repištu, oni su ih objedinili nazivajući ih Žarkovo selo. Ime se zadržalo i do dan danas, ali postoji i druga bajka kako je na tom mestu hrabri vitez Žarko ubio aždaju. Malo je poznato i da je Žarkovo imalo i status seoske Kneževine, a status opštine steklo je 1841. godine. Danas, Žarkovo čini šest mesnih zajednica koje su još uvek u sastavu Opštine Čukarica. Ukazom kralja je 1910. godine razdvojeno na opštinu Žarkovo i opštinu Čukarica. Odlukom vlasti 1954. godine Žarkovo postaje naselje i pripaja se opštini Čukarica.

Patrijarh Gavrilo je na Spasovdan 1938. godine otvorio crkvu Svetog Vaznesenja Gospodnjeg. Crkva zidana ravno 24 meseca, po uzoru na Moravsku školu,nalazi se u naselju Bele vode, i svake godine na Spasovdan održava se čuveni Žarkovački vašar.

Prva osnovna škola u Srbiji
Prva osnovna škola u Srbiji je sagrađena na tlu Žarkova, 1840. Godine, imenovana po čuvenom srpskom književniku Ljubi Nenadoviću. Danas, od cele škole ostao je natpis, a novoizgrađena škola Ljuba Nenadović nalazi se par metara dalje, i još iznedruje nove generacije đaka. Legenda kaže da je prvi učitelj bio Stojan Čola, sluga jednog kmeta i da je njegov razred brojao je 15 učenika. Odmah pored škole nalazila se čuvena poslastičarnica koju meštani sa setom pamte. Danas se na tom mestu nalazi Super vero.

Žarkovo ima i svoj fudbalski klub, verne navijače, takmičenje u nižerazrednim ligama i večito rivalstvo sa FK Čukaričkim. Osim fudbala, Žarkovo je iznedrilo i mnoge atletičare, sokolce, golubare, kao i maratonca Živka Nastića s početka 20 veka, po kom se i danas održava memorijalna trka za osnovce u ovoj disciplini.

(Један од Спасеновића, чувена стара фамилија из Жаркова, био је дугогодишњи председник ФК Чукарички. А нама из Чукаричког је ФК Жарково, заједно са ФК Локомотива из Железника и ФК Баск са Цареве ћуприје, и данас тзв. фудбалска филијала где нам се кале и прекаљују млади играчи.


П.С. - Из Жаркова је и Рајна Драгићевић, моја колегиница из студентских дана а данас професорка на Филолошком факултету и лингвиста.

solo,

ja te najljubaznije molim da sam izbrises ove fotografije sa toaletom jer je stvarno odvratno.
nadam se da to nije problem.
zaista volim da ako listtam blog, nailazim na lepe slike koliko je to moguce.
svadjaj se ili vredjaj recima. to mogu da preskocim, umesacu se jedino ako krenu carsafi uvreda ili kako vec.
kazes da si nbg…nemam razloga da ne verujem u to.
mogu onda da kazem i blokovsko-novobeogradski “ a brt, nemoj, mojne ono, bas gadno, jbg”.

hvala najlepse unapred.

Oću mila,nije problem ako to narušava tvoj senzibilitet.

Nije sve baš onako kako ti se čini,ali ok.

Obrisano.

hvala najlepse unapred

Molim,molim unazad

jednarecfonmoi

taso,

pa nisam te pomesala sa zarkovom:(((((

Ма зезам се, бре... То са Жарковом и Жарковцима.

Свако мора да има неког свог да га мрзи исто као што свако мора да има и неког свог да га воли.

sve to sad je nevazno, vazno je samo da su te sve te price dragocene.

podsecaju pomalo na jednu od mojih omiljenih knjiga o bg koju sam ti spominjala ranije… tamo ima kratkih prikaza o gradu aleksandra deroka, mate milosevica i drugih. knjiga je nastala kao takozvani neprijatelj zaboravu.

Да.

Јеси видела шта Политикин забавник поклања читаоцима уз последња три изашла броја?

Малу едицију са насловом:

"С окрајка престоничке историје".

Уживам за све паре.

spava i beograd