kako za ovo naći naslov?

ili ti: njihove ruke su male 2

Micu Ljubisavljević sam upoznala 2001, nakon apela koji sam odgledala na jednoj kragujevačkoj televiziji. Još uvek u glavi imam zamrznutu sliku uplašene žene i male devojčice u krilu. To je jedno od onih sećanja, što ostaje sa vama zauvek.

Nakon emisije sam pozvala stanicu i zatražila broj telefona, kako bih mogla da ostvarim kontakt, a oni su mi odgovorili da nemaju broj. Pokušala sam da im objasnim da ga sigurno imaju negde u arhivi, čim su snimili taj prilog, ali avaj, takvi podaci su krajnje nepotrebni televiziji koja snima apel za pomoć devojčici rodjenoj bez rektuma.

Moje sledeće odredište je bila banka i pretraga preko žiro računa, kao i objašnjavanje da želim da pomognem i da mi je neophodan taj telefon.

Tu počinje priča o borbi za život i ne bih vas umarala time da je završena.

Andjela je, zbog svoje jako retke i urodjene anomalije bila podložna stalnim infekcijama. Imala je problema sa bubrezima i bila je podvrgnuta konstantnoj terapiji antibioticima, kao i čestim operativnim zahvatima, kojima kao da se neko igrao, sve dok neko drugi nije priznao da oni to ne umeju da urade - saznanje koje je roditelje tresnulo u glavu činjenicom da moraju da nadju ogromnu svotu novca, jer je destinacija za operaciju: New York.

Sećam se i dobrotvornog koncerta i kako sam uspela da prodam samo PET karata, u vrednosti od nekih 50-ak dinara. Ljudi su mi obično odgovarali kako neće da kupe kartu, jer neće ni ići na koncert; jedna žena mi je rekla da njen muž nije kod kuće i da ona ne može bez njega, a kada se vratio iz obilaska parohije, uljudno mi je objasnio, pretpostavljate: da oni neće ići na koncert. Uzaludno sam objašnjavala da nije poenta da idu na koncert, na uvid dajući nalaze lekara i sve druge papire i podatke koji bi potvrdili autentičnost priče - ljudi jednostavno nisu hteli da idu na koncert, a 50 dinara je zaista puno da bi se spasio nečiji život.
Moj zadatak je bio da alarmiram ljude i da prevodim. Ne sećam se na koliko sam vrata zakucala, ali se sećam da su ljudi iz crvenog krsta zaista bili dirnuti pričom sa TV-a, ali da nemaju sredstava da bi pomogli. Pitala sam ih da li imaju telefon i da li bi mogli da okrenu par brojeva, a oni su obećali. Na izlasku iz kancelarije, zgrožena prizorom koji me je dočekao - viski i cigarete u nekom neformalnom razgovoru, zamolila sam ih da Andjelin apel ne završi u kanti pored stola.
Nisam sačekala odgovor.

Nakon meseci skljupljanja novca, sve se konačno sredilo i Andjela je otišla u Ameriku 2001. Plaćeni su samo bolnički troškovi, a svo medicinsko osoblje se odreklo honorara.
Ono što doktor Pena nije očekivao je „situacija" urinarnog trakta. Nakon svog dela posla, proveo je par sati u pokušaju da devojčici omogući normalno pražnjenje bešike, a nakon tog zahvata rekao je da su šanse manje od 1%.

Bio je u pravu.

Andjela je, zahvaljujući tome što je neblagovremeno operisana, danas invalid. Roditeljima su ponudjene dve opcije: da celog života nosi pelene ili da se prazni pomoću kese.

Izabrali su ovo drugo.

Zato vas i davim ovom pričom. Andjelina borba za život se još uvek nije završila.

Doktor Pena je, pre par meseci pismom obavestio Andjeline roditelje da bi trebalo minimum još dva puta da ode u Ameriku - što je za izvesti nemoguće, jer njeni roditelji ne mogu prikupiti toliki novac. Za sada ne znaju da li će i koliko će država pomoći u svemu tome i odgovorili su mu pitanjem: Da li može samo jednom?

Ovo je samo tekst za razmišljanje. Pokušaj da vam usmerim pažnju - možda neko dobije ideju kako da se skupi novac i da ona (i ne samo ona) makar još jednom ode u tu Ameriku. Možda poznajete neke ljude, možda može da se organizuje neki koncert i možda će sada ljudi na njega ići...

Ova priča (i ne samo ova) meni otvara sledeća pitanja:

- Zašto ne postoji fond za decu koja ne mogu biti operisana u zemlji, tj. postoji, ali se zakonski mora utvrditi kakvi zahvati se finansiraju, tako da, ukoliko imate tu nesreću da vam se dete rodi sa nekom ovakvom anomalijom (zakonski neregulisanom) vi gubite dragoceno vreme dok se sve to ne reši?
- Ja bih recimo bila spremna da mesečno odvajam odredjeni novac za taj fond (a verujem i velika većina ljudi), tako da oni kojima je ovaj vid pomoći potreban istu dobiju na vreme.
- Zašto je toliko teško da neko (ovde mislim na medicinsko osoblje), ko je već upoznat sa npr. Andjelinim slučajem, održava stalni kontakt sa doktorom koji je operisao, već sam ja ta koja prevodi? (svaki put proveravam po sto puta i doktoru pišem razne varijante, kada nisam sigurna, specijalno mu naglašavajući da, ukoliko mu se nešto učini off-key, obavezno mi to i naglasi).
- Kako je moguće da se u jednoj drljavoj Americi svo medicinsko osoblje odrekne honorara, a ovde se malo ko aktivno uključuje da pomogne?
- Kada se, pre 8 godina Andjelina majka obratila za pomoć, jedna, od značaja lekaraka joj je rekla sledeće: „Znate, jako su male šanse da takva operacija uspe i ja vam je ne bih preporučila." Ja pitam:
1) Kolike su šanse da neko sa ovakvom anomalijom uopšte preživi bez nekakvog operativnog zahvata?
2) Kolike su šanse da neko ko daje ovakve odgovore roditeljima bude sankcionisan?

Dok ovo pišem, sve vreme mi se u glavi vrti rečenica „Njihove ruke su male" - Je li i njihov život mali i beznačajan? Da li nekome išta znači to što je ova devojčica (pored ostalih, krajnje ozbiljnih stvari) suočena i sa tim da ustaje 2 puta noću da bi se praznila, kao i to da ima problem da istu stvar sama odradi u školi?

Pre neki dan sam slušala Goricu i Dragana, ne znam u kom gradu su bili. U etar je pušten klinac koji mesecima čeka svoju nagradu (ne sećam se na kom je takmičenju pobedio) - Je li i njegovo znanje malo i beznačajno?

I na kraju, tj. na početku:
Šta nije malo i beznačajno?

p.s.
Postoji stari žiro račun za pomoć Andjeli, ali ga ne dajem, jer se još uvek ne zna koliko novca je potrebno. (a njeni roditelji, bez obzira što bi sa skupljanjem novca već trebalo početi, ne žele da to rade, dok nemaju sve papire) Da bi se to saznalo, ovi iz BG-a moraju da dr Peni pošalju izveštaj, na osnovu kog će on odraditi sve ostalo (uključujući i račun), što bi onda opet ovi iz BG-a aminovalli, pa da Andjelini roditelji sa tim idu i kucaju na vrata i vide da li će i koliko će država dati novca.
Kad se sva papirologija završi (i njihovo vreme je malo!) i ukoliko bude bilo potrebe, otvaram nov blog.