Trenutak

Ovih dana, svaki moj spisateljski zahvat se sučava sa ljubavnom tematikom. A toliko bežim od toga! Dosta  razmišljanja, slaganja slagalica, spajanja, razdvajanja, saveta…

Čovek je spreman danima da priča o ljubavi kad je nema. A kad je ima, želi samo da ćuti. To je moje stanja sada.

Pre par dana zatekla sam se sa prijateljicom na kafi.

Pričale smo o vezama i uhvatile smo se jedne tematike o kojoj se toliko ćuti. Naime, napravljena je bezvezna misterija, a sve je jasno kao dan. Samo što posle izvesnog vremena ljudi nisu u stanju da stisnu zube, pogledaju se u ogledalo I priznaju sebi.

Koliko ste puta u vašim vezama izgovorili ‘’Takav nam je trenutak’’ ‘’Takav je moment došao’’?

Postoje neki ljudi koje znam, koji su u (relativno) dugim vezama. Već mesecima I godinama oni I njihovi partneri viču ‘’Takav je trenutak’’.  I verujte mi nisu se umorili od spostvenog laganja. Veruju u sopstvenu obmanu, u njenu snagu I veruju da će se tamni oblaci trenutka razići. I čekaju, čekaju.

Glavni krivac za izgovor pod imenom trenutak je strah od istine. Istina doziva oluju, a ljudi se plaše da ne pokisnu. Radije bi gledali oblačno nebo I bili u fazi ‘’pašće kiša- neće pasti’’, nego jednom na zdrav način pokisli  I ‘’porasli’’.

Koliko je samo izgovora- trenutaka? Sve može da nam bude izgovor, samim tim I trenutak.

A kolika je dužina tog trenutka? I koji je to tren kada trenutak postaje ekvivalentan kraju samo mi  to ne vidimo? Koji je to sekund kad kiša počne da sipi?

Ne bih da pametujem previše… Kažu ljudi izbegavaju da pričaju o onome čega se plaše. E da, mnogo se plašim.

 Otkirila sam u sebi još jednu fobiju.

Fobiju od ‘’trenutka’’

Možda je bolje da ćutim I volim

Dok oluja ne naiđe.