Iron & Wine i još ponešto

     S obzirom da živimo u vremenu kada je potrebno 15 minuta da posedujete bilo koji muzički album na planeti, u vremenu kada na trodnevnom/četvorodnevnom muzičkom festivalu imate priliku da pogledate više stotina (nekad čak i hiljada) koncerata, u vremenu kada ljudi svoje diskove obeležavaju samo brojevima, nekako se postavlja logično pitanje koliko se danas muzika pažljivo sluša. Ako ste od ljudi kojima je muzika sporedna stvar u životu, mesečno nabavite dva-tri albuma, savršeno ste zadovoljni koncertnom ponudom u Srbiji, ili vam je Exit planetarno događanje broj jedan, verujem da vam baš i nije jasno zašto uopšte potežem ovo pitanje. Da ne bih generalizovao, pokušaću da pojednostavim stvari ličnim primerom.

    Ne pripadam onoj generaciji koja se ložila na ploče. Sećam se da je u ’moje vreme’ (kraj osamdesetih, početak devedesetih) ploča koštala prosečno kao tri do pet kaseta (tu ne računam ploče Rainbow, Journey, Toto, Styx, Wings, Judas Priest i ostalog (uglavnom ’80s) smeća, koje je ispred SKC-a bilo na večnom popustu) . Pošto sam uvek bio alav na stvari koje volim, u svojoj kolekciji sam imao bar 20 puta više kaseta nego ploča (mada, verujem da je toj razlici količine između vinila i trake, prilično doprinela sveopšta, i nadasve raskalašna, kupovna groznica koja je zadesila Srbiju zlatnih devedesetih). Daleko od toga da ne volim ploče, naprotiv, samo tada su u mom životu kasete bile realno stanje stvari.

    Nekako u isto vreme kada je umro Kurt Cobain, namerno ili slučajno, prestao sam da se identifikujem sa bilo kojim muzičkim pravcem, tj. postao sam malo stariji klinac. Tada sam i oboleo od neizlečive ’moram da imam taj album’ bolesti. Presnimaovao sam kasete non stop – sa ploča, sa drugih kaseta, kasnije i sa diskova. Konstantno sam ih kupovao ispred SKC-a, u Black Door-u, po raznim tržnim centrima i budžacima, naručivao ih iz kataloga (one sa albumima koji su bili ’teški za naći’ – heh, termin koji 2007. godine nema ama baš nikakav smisao), a možda sam najčešće kupovao prazne. Sećam se da sam na maturskoj ekskurziji u Atini bukvalno sav svoj džeparac potrošio na 4 originalna American Music Club diska, vodeći se logikom da su u cenu ekskurzije uračunata sva tri obroka, tako da nema šanse da ostanem gladan. Tada su diskovi i zvanično ušli u moj život, i na njih sam trošio više nego na bilo šta drugo ikad pre (cigare se ne računaju), a kako stvari stoje – i posle. I pored svega toga, i pored sjajnih kolekcija raznoraznih diskofila, uvek je bilo mnogo albuma koje nisam imao, a želeo sam. I to uglavnom iz dva razloga: prvi je bio najlogičniji, naravno finansijske prirode, a drugi je bio taj što zaista nisam znao kako/od koga da nabavim neke opskurne albume o kojima sam čitao u raznim časopisima i knjigama.

    Kada mi se početkom novog veka/milenijuma desio internet, i download muzike sa istog, verujem da sam se slično osećao kao Etijopljanin koji je došao u pekaru u kojoj je sve skoro džabe, i onda ne zna šta bi pre: ’I kroasane bih, i perece...uf a tek burek sa sirom..vidi ima i sa mesom, čak i šunkom i kačkavaljem..jbt, jesu ovo krofne... o njima sam samo slušao...gle i lenja pita..šta je to?..nisam ni znao da to postoji’...Slično se i meni desilo kada su muzika i internet u pitanju. Počelo je sa skidanjem jednog albuma dnevno, da bi brojka porasla na dva, čime je počela i borba sa ukućanima oko slobodnog telefona, i jedino rešenje je bio ADSL, kada je broj dnevno skinutih albuma postao dvocifren. I onda tj. sada je sve otišlo dođavola. Količine muzike samo dolaze i samo su veće kako cena interneta opada. Daleko od toga da žalim za onim vremenom kaseta, jer upravo ovo je sve ono što sam oduvek želeo, samo ne mogu da ne iskonstatujem megalomaniju koja se dešava zadnjih par godina, čije posledice čitate i na ovom blogu.

    Kada bih svaki album koji skinem ovih dana, slušao od početka do kraja, ništa drugo u životu ne bih radio. Nije sad da sam neki žešće busy lik koji ima tri posla (heh, tri posla – postoji li to uopšte?), dva mobilna i masu klijenata, ali ipak mislim da je malo preterano slušati muziku 24 sata dnevno. Stoga sam primenio relativno efikasan sistem eliminacije: obično uz prvu kafu preslušavam na preskok ono što sam skinuo prethodnog dana i noći, a pošto volim da skidam puno albuma o kojima nemam pojma, logično je da velika većina od toga završi u recycle beanu i pre nego što se kafa ohladi. Ono što preživi ostaje u daily rotation fazi. Konačno, albumi koji prežive više od 3-4 dana u mom kompu, smatram ih na ovaj ili onaj način dobrim, i njihov život u mojim ušima počinje. Od pomenutog pravila odstupa samo par desetina bendova/muzičara čiji sam fan, i njihove nove albume uvek slušam natenane, često ne radeći ništa drugo pored toga (sećam se kada je procureo povratnički album Dinosaur Jr u februaru, da sam ga odslušao sa takvom pažnjom, da ne kažem tremom, da sam palio pljugu za pljugom ne radivši bukvalno ništa drugo celih 49,5 minuta). Pomenuti sistem funkcioniše prilično dobro u mom slučaju, tj. imam utisak da ne propuštam previše stvari koje bi mi se dopale, a opet, ostaje (još uvek) dovoljno vremena da se fino presluša sve što vredi.

    Posledica ovakvog načina konzumiranja muzike je intenzivnije vezivanje za pesme nego za albume. Nekada sam motao kasetu godinama ne bi li čuo omiljenu četvrtu ili osmu pesmu (čak sam u vreme walkmana često motao kasete uz pomoć olovke, u gradskom prevozu npr.), a sada je dovoljan jedan klik. Samim tim, besomučno ponavljanje pesme na koju odlepim je postalo nikad dostupnije.

I nakon pet pasusa pojašnjavanja veličine, porekla i smisla mog plasta sena, došlo je vreme da pomenemo i temu današnjeg bloga, tj. iglu.

    Bend o kome je reč se zove Iron and Wine. Ako vam ime nije poznato, ne bih vas preterano gušio biografskim podatcima kao što su činjenica da Iron and Wine sviraju mešavinu američkog folka i popa, da je nekad bend činio uglavnom Sam Beam - gitarista, tekstopisac i pevač, da su od pre tri godine Iron and Wine šestočlani, tj sedmočlani, da su prošle godine izdali zajednički mini album sa Calexico, posle kog Sam Beam i ekipa skreću sa minimalističko - akustičnog zvuka, i postaju mnogo raskošniji i lepše ispoducirani. Pravi primer za to je njihov album The Shepherd’s Dog, koji izlazi 25. septembra, a netom kruži još od juna. Reč je o jednom od mojih omiljenih pet albuma iz tekuće godine, i mogao bih o njemu pisati tri dana, ali to mi trenutno nije namera. Sada bih se radije fokusirao samo na jednu pesmu, i to onu koja zatvara album. A nosi tako divno ime – Flightless Bird, American Mouth (ako niste čuli ovu stvar, za lakše razumevanje teksta koji sledi, možete je skinuti sasvim besplatno ovde).

    Intro počinje tihim pevanjem Sam Beama (da je za nijansu tiši, šaputao bi), i stihovima: ’I was a quick wet boy / Diving to deep for coins / All of your straight blind eyes / Wide on my plastic toys / And when the cops close the fair / I cut my long babies hair / Stole me a dog eared map / And called for you everywhere’. Sledi refren, u kom Bean peva tonalitetom od kog me svaki put (bukvalno) podiđe jeza: ’Have I found you? / Flightless bird / Jealous, weeping / Or lost you/ American mouth / Big Bill looming’, nakon čega se uključuje ceo bend i pesma počinje. Melodija u refrenu i način na koji je ona otpevana , čine ovu pesmu ne samo najlepšom koju je Sam Beam ikada napisao / otpevao, nego ni posle stotinak puta slušanja ne može da mi dosadi. Kroz glavu mi prolaze srećni momenti iz detinjstva, ljudi koji iz ovih ili onih razloga više nisu tu, posteljina prebačena preko prozora, kraj leta u provincijskom gradiću, sitne tinejdžerske pakosti...i još gomila petparačkih, ali do srži realnih i već viđenih slika.

    Nisam baš siguran šta je Beam hteo reći tekstom pesme, ali ako vas te reči rade na bilo koji način, to i nije toliko bitno. Ako vam je moderno ispred iskrenog, ako više volite da vas slušaju nego da slušate, onda će vas teško raditi išta iz ove pesme (mada, ako ste takvi, gotovo sam siguran da ste batalili čitanje ovog bloga još na drugom pasusu).

    Pesma se nastavlja toliko slikovitim stihovima, da na momente zaista boli: ’Now I’m a fat housecat / Cursing my sour blunt tongue / Watching the warm poison rats / Curl through the wide fence cracks / Pissing on magazines photos / Those fishing lures / Thrown in the cold and clean / Blood of Christ mountain stream’ i onda opet malo izmenjen refren, posle kog dolazi apsolutno magičan, kosmički, hipnotički, instrumentalni deo, u kom glavnu reč ima setni zvuk klavira, praćen od strane akustičnih gitara, akustičnog basa i vrlo suptilne violine (koju ćete čuti tek nakon pedesetog slušanja).

    Dugo, veoma dugo nijedna stvar nije pokrenula ovako krhke emocije u meni. Nakon preslušane gomile prosečnih albuma i pesama, Flightless Bird, American Mouth dolazi kao nagrada za strpljenje i trud, i daje pravi smisao besomučnom i neprestanom prevrtanju onog plasta sena. Koje se nastavlja.