Lažni analitičar Miroslav Lažanjski

Sledi tekst koji su za blog napisali Zoran Janjić, autor knjige Tišina u Aberdarevoj i Miroslav Bojčić,prijatelj pordica nastradalih radnika RTS

U "Politici" od subote, 25. aprila, objavljena je kolumna vojnog  komentatora i analitičara Miroslava Lazanjskog "Smetnje na transkriptima", u kojoj se on bavi nedavnim svedočenjem potpukovnika Lakića Đorovića o umešanosti vojske u ubistvo šesnaestoro tehničara Televizije Srbije 1999.

Igrajući 20 godina ulogu nezvaničnog portparola Vojske Srbije (od Ministarstva odbrane je, recimo, dobio stan), Lazanski se tobože solidariše sa ubijenim "kolegama" i njihovim porodicama (iako nijedan od poginulih nije bio novinar, a još manje plaćeni propagandist poput Lazanskog), kad kaže: "opet smo svedoci poigravanja osećajima porodica poginulih kolega."

Iz čega sledi da je potpukovnik Đorović, koji je svojim svedočenjem sebe i svoju porodicu izložio pogibelji, pretnjama, batinanju i na kraju prevremenom penzionisanju, manipulator, dok se sam Lažanjski, portparol Vojske u vreme njenih najstrašnijih zločina, pred nama ukazuje kao prijatelj i zaštitnik porodica. U tome nije jasno jedino otkuda onda prezir porodica prema g. Lazanskom. 

Evo kako on unapred pokušava da sruši kredibilitet svedoka Đorovića: "... sada je odjednom iskrsnuo izvesni potpukovnik u penziji Lakić Đorović, koji u medijima tvrdi da je vojni i državni vrh znao da će televizija biti bombardovana..."

To što se, za Lazanskog, svedok Đorović "odjednom" pojavio, iskrsnuo posle toliko godina,  kako kaže, jeste svesno plasirana laž. Lažanjskom svakako mora biti poznato da je potpukovnik Đorović o skrivanju dokumenata vojnih službi i raznim kriminalnim radnjama oficira Vojske Jugoslavije i njihovim zločinima svedočio pred Haškim tribunalom, između ostalog u procesu protiv kosovske zločinačke petorke (Šainović, Pavković, Lazarević, Ojdanić, Lukić). Još tada je potpukovnik Đorović govorio o ovim istim stvarima koje za Lazanskog danas predstavljaju iznenadjenje, pa je dakle svoja saznanja o zločinu u RTS-u prvi put podelio sa porodicama nastradalih radnika Televizije  još u leto 2002, dakle pre punih sedam godina. O tome postoji svedočanstvo u knjizi "Tišina u Aberadrevoj" (pogledati str. 87-100).

Potpukovnik Đorović je vojni tužilac koji je imao moralne i svake druge kuraži da prvi, i za sada jedini u Vojsci Srbije, progovori o "kosovskim jamama", o utaji nekih 2.100 automobila kosovskih Albanaca koju su izvršili pripadnici Vojske, i o mnogim drugim zločinima, u vreme kad je Lazanski o svemu tome mudro ćutao (nije ga interesovalo).

Još je tada, dakle, Lakić Đorović govorio o ovim istim stvarima nad kojim se analitičar i reporter u kožnim pantalonama Lazanski danas iščuđava. Još tada je potpukovnik Đorović ukazao gđi Žanki Stojanović na mahinacije Ministarstva odbrane, koje na suđenju Milanoviću nije dopuštalo da se izvesni svedoci, veoma kompromitantni po njihovo ministarstvo, uopšte pojave na suđenju, da ne govorimo o materijalnim dokazima za zločin u Aberdarevoj koje Ministarstvo do danas skriva u svojim lagumima. Ideja Ministarstva odbrane bila je ista 2001. kao što je to i sada: da se na iskaze svedoka i materijalne dokaze stavi oznaka "vojne, službene i državne tajne" - dakle, trostruki pečat omerte.

Reporter u maskirnoj uniformi i analitičar u kožnim pantalonama (sa rej-ban naočarima), Lazanski polazi od sledeće argumentacije u tumačenja okolnosti oko rušenja RTS: Televizija je pogodjena raketama koje jedino može da nosi nevidljivi bombarder B-2. Komunikacija na toj vrsti aviona je skremblovana i nemoguće ju je dešifrovati tehnologijom kojom je u tom trenutku raspolagala srpska strana. Štaviše, B-2 nije ni ušao u vazdušni prostor Srbije kad je lansirao raketu, čak nije bio ni u Evropi:

"Avioni tipa B-2 nisu uopšte ni bili bazirani na tlu Evrope, ne postoji hangar u Evropi u kojem bi oni bili smešteni."

Iz pogrešnih premisa slede pogrešni zaključci, a iz potpuno proizvoljnih premisa (kao u slučaju Lažanjskog) mogu slediti potpuno proizvoljni zaključci, da ne kažem somnambulne teze.

Na stranu što se mnogobrojni svedoci slažu da su videli avion koji je gađao RTS (dakle nije bio nevidljiv), kao i rakete koje je ispalio (dakle ne sa 500 kilometara), i što svedoci sa vojnim obrazovanjem, poput Andrije Tadića, pomoćnika šefa jedinice za odbranu i zaštitu odbrane RTS-a (za razliku od Lazanskog, završio je Vojnu akademiju i Generalštabnu školu) na sudu kažu sledeće:

"Na osnovu onog što sam video i što sam čuo od građana da su čuli i videli nesporedno pred bombardovanje, smatram da je zgradu gađao engleski avion tipa 'herijer'."

Na stranu, dakle, sve izjave svedoka. Razgovori natovskih pilota presretani su tokom rata rutinski, o čemu svedoči (jula 1999. pred Senatom) američki sekretar odbrane Viljem Koen: "Vojska Jugoslavije znala je kada će i koji ciljevi biti gađani, jer komunikacioni sistemi koji su korišćeni tokom napada nisu bili zaštićeni".  

Lažanjskog uteruje u laž niko drugi do Vrhovni komandant, jadna "žrtva Haškog procesnog mučenja", kako on sam opisuje Miloševića: ovaj je u Hagu citirao upravo transkripte jednog presretnutog razgovora, pilota natovskog aviona što je bombardovao voz u Grdeličkoj klisuri, a Lazanski se tada nije javio u javnosti da dokaže Prezidentu kako je te transkripte nemoguće napraviti, niti je govorio o nevidljivim letelicama - naprotiv, on sam bio je nevidljiv (i nečujan).

U lancu argumentacije Lažanjskog - RTS je "mogao biti pogođen projektilima tipa SRAM", a njih nije mogao da nosi 'herijer', nego samo B-2, čija se komunikacija ne može presresti, budući skremblovana - očigledno je presudan izbor projektila (radi navođenja na stranputicu). Zanimljivo je da je on odabrao upravo projektil SRAM.

Evo još jednog blefa nosioca Medalje za vojničke zasluge u kožnim pantalonama: "Za RTS, procene u štabu NATO govorile su: kolateralna šteta, stepen 3, visoka, mogućih žrtava od 25 do 80 prisutnih, nenamernih okolnih civilnih žrtava do 100 u očekivanom radijusu eksplozije...". Lazanskom su dakle dostupne procene štaba NATO, a dobija ih navodno od svog "starog poznanika admirala Gehmana". ("Okrenem mog starog poznanika admirala Harolda Gehmana, vrhovnog komandanta Atlantika u vreme  bombardovanja Jugoslavije 1999. i pitam ga za Centar. On mi prvo ljubazno zahvali za poziv..."). Admiral Gehman nesumnjivo je još uvek bio pod utiskom kožnih pantalona g. Lazanskog, čim je pristao da mu oda tako važne podatke.

Uprkos silovitom početku, blefer s rej-ban naočarima svoj članak zaključuje oprezno: "Nažalost, priča o 'transkriptima razgovora pilota NATO-a' nešto je što se ne može dokazati".

Jer, đavo će ga znati, možda je taj Đorović ipak nešto sačuvao, možda ima i drugih dokaza i dokumenata osim onih koje krije Ministarstvo odbrane. Pa je stoga najbolje da se porodicama - i javnosti - uputi poruka kako im nema druge nego da dignu ruke od neravnopravne borbe sa "četvrtom vojnom silom u Evropi". 

Za novinara kalibra g. Lažanjskog, koji bez problema dobija na uvid procene štaba NATO, a još je lakše u stanju da dođe do procena stupnja ugroženosti RTS-a koje je tokom rata pravio Generalštab (a vi znate za te procene, zar ne, g. Lazanski?), bila bi prava dečja igra da utvrdi istinu o žrtvovanju televizijskih tehničara. Ono što je nesumnjivo, to je da ta istina ne bi izgledala onako kako Lažanjski završava svoj lažljivi članak: "Da li su svesno žrtvovani? Je li neko u političkom vrhu razmišljao da bi pogibija novinara i radnika RTS-a mogla eventualno da zaustavi dalja bombardovanja i agresiju NATO na Jugoslaviju?" To jest, kaže Lažanjski, Milošević je možda žrtvovao nekoliko ljudi, želeći da spase hiljade drugih.

No ne treba zaboraviti kako su Milošević i njegov režim, skupa sa poslušnim generalima, bez ikakvog ustezanja pobili na desetine hiljada ljudi i uništili sudbine miliona, humano preselili 500 hiljada krajiških Srba i 800 hiljada Albanaca, a domaće stanovništvo temeljito opljačkali, olakšavši nacionalistički zaslepljeno stado za milijarde dolara. Nekome Hag, nekome Dedinje, nekome borba za istinu, nekome kožne pantalone i rej-ban naočari.

Zoran Janić

Miroslav Bojčić