O Alberu Kosriju, piscu koji je ceo život pisao o pohlepi!

Alber Kosri je egipatski pisac, koji živi u istoj hotelskoj sobi još od 1945. godine, kada je iz Kaira stigao u Pariz. Piše na francuskom jeziku, ali su likovi njegovih romana smešteni u Egipat. Do sada je napisao 8 romana. Prvi roman „Ljudi koje je bog zaboravio“ objavio je 1940. godine, u 27. godini života, a poslednji „Boje prljavštine“ 1999. godine.

Glavni junak romana „Boje prljavštine“ vešt je i inteligentan lopov, jedan od onih likova kakve Alber Kosri najviše voli da oslikava u svojim knjigama, a koji podrivaju red u svetu nepravde, gde su siromašni izloženi tiraniji bogatih. Sve omiljene teme Albera Kosrija našle su svoje mesto u romanu „Boje prljavštine“: mržnja prema bogatašima, ismevanje taštine moćnih, želja da uspeh i priznanje dožive ljudi koji to zaslužuju, a ne moćnici – lopovi, diplomci akademije delikvencije, koji deluju pod okriljem zakona, kao i to da prave vrednosti u životu nisu u posedovanju materijalnih dobara.

Odlomak iz romana „BOJE PRLJAVŠTINE“ Albera Kosrija (Albert Cossery):

„...Osama je bio lopov. Ali, ne lopov koji operiše pod okriljem zakona, kao što to rade ministar, bankar, aferista, špekulant ili preduzimač, bio je to skroman lopov neizvesnih primanja čije su aktivnosti – verovatno zato što su bile ograničenog iznosa – bile oduvek i svuda u svetu shvaćene kao uvreda naneta moralu bogataša. Nadaren realističkom inteligencijom, koja ne duguje ništa profesorima univerziteta, vrlo brzo je shvatio da će time što će biti elegantno obučen, u stilu najvećih pljačkaša naroda, izbeći nepoverljivim pogledima policije, za koju je svaka individua bedne pojave bila automatski sumnjiva. Svi znaju da su siromasi spremni na sve. To je odvajkad bio jedini filozofski princip koji su vladajuće klase prihvatale i odobravale. Za Osamu je ovaj uvredljivi princip bio posledica velike laži, jer da su siromasi zaista spremni na sve, oni bi odavno bili bogati poput njihovih klevetnika. Odatle je proisticalo to da ako siromašni već ostaju siromašni, to je bilo prosto zato što nisu znali da kradu. Dok je živeo kao pošteni gradjanin koji prihvata siromaštvo kao neminovnost, izazivao je svojom dronjavom odećom sumnju kod trgovaca i umno ograničenih članova policijskih vlasti. U to vreme osećao se toliko ranjivim da se nije usudjivao da se približi izvesnim gradskim četvrtima, u kojima su paradirali bogataši, iz straha da ga ne optuže za zle namere. Tek je kasnije – kada je konačno postao svestan istine o svetu – odlučio da postane lopov i usvojio je vidljive atribute svoje hijerarhijski nadredjene bratije. Nagizdan odgovarajućim paradnim odelom, mogao je bez po muke da posećuje raskošne krajeve u kojima su se obično šepurili njegovi učitelji u kradji i po kojima je mogao, elegantno i bezbedno, on njih da krade. Ove kradjice su, u suštini, predstavljale samo maleni povraćaj novca u odnosu na ogromne sume koje su ovi beskrupulozni kriminalci nagomilavali uprkos velikoj bedi naroda...“

Izdavač: GEOPOETIKA, Beograd, 2006, prevod: Ivana Misirlić