ODGOVOR POVERENIKA

Poštovani,

uz Novogodišnje pozdrave i želje

Povratak rege korijenju, ili što bi anglosaksonci  rekli - Back to the roots (reggae)...

Milan koji je jutros ustao pre alarma/radija i otišao desno iz svog kupea, prema lokomotivi, ili lokomotivama, udaljavao se, u potrazi za cigaretama, od smrti, komšiluka i cimera Petra koji je nastavio naglas da čita požutele novine, ne zna se tačno kome, okupljenima valjda.

Novinar: Sudeći prema svemu, gledaoci će ostati u dvoumici i nakon završetka filma o kojem je vrijemenu riječ jer ni po kostimima neće se moći prepoznati kad se radnja dešava. Po događajima na platnu pogotovu. Zašto je baš tako?

Goran Paskaljević: Film nosi jednu univerzalnu temu. Bilo bi pogrešno da sam bilo čim označio kada se radnja dešava jer bi se moglo pomisliti da je taj događaj o kom se radi u filmu karakteristika jedino tog vremena. Dakle, radnja se mogla događati u prošlosti ali i u budućnosti.

            U sred čitanja kroz poluautomatska vrata niz hodnik, kroz koja je Milan zamišljen izašao, ušla je pogrebna ekipa, svi u crnim jednodelnim kombinezonima sa malom žutom osom izvezenom u visini srca i doktorom Šapićem u belom mantilu koji se polusvestan vukao za njima.

или 

 Раднички стогодишњи сан

Ako sam dobro shvatio Obaveštenje, danas je poslednji dan ovog bloga, pa da se i ja odjavim.

Prvo, i najvažnije: da se izvinim

МИ­ЛИ­ВОЈ АН­ЂЕЛ­КО­ВИЋ

ОСМА БОЖЈА ЗАПОВЕСТ

 Пре­се­као га је про­до­ран звук зво­на на вра­ти­ма. Из ход­ни­ка се чу­је лу­па, не­што па­да. Зво­но, по­но­во.

Нај­бо­ље је да се не ја­вим, по­ми­слио је. Ни­сам код ку­ће. Он­да се тр­гао. Ма, шта си се ску­пио, при­го­во­рио је се­би. Неће рат да ти зво­ни

Dok sedim u hotelu Moskva i čekam na neki seminar koji treba da se desi evo me gledam šta mi pišu na mrežama jer sam iznela svoj stav o Srebrenici.

Srebrenica je bila zločin koji su počinili po meni evo da dodam pored Srba i Crnogorci jer smo bili jedna zemlja.

To je bio zločin, ali je zločin i Oluja i Bratunac, Račak....to su sve bili zločini. 

Prošli blog sam zaključala za komentare jer nisam želela raspravu oko toga da li je to genocid ili ne, i ko je kriv jer su po meni krivi svi.

Najviše su krivi oni što pod plaštom demokratije žele da sve

                     - pisao ne pisao, život, ma kakav da nam je, ima smisao
док пред зорњак језиком јој расчешљавам пубис
(навике ми...............многима.............посве чудне),
још буновна................................предана тренутку
задеси се да Ellis -а ......................................прдне

Devedesete su daleko iza nas, devedesete su daleko iza nas i tako pričamo već skoro trideset godina da je nešto iza nas, ali nije.

Nisu iza nas. Lupaju nam na vrata i ruše sve što mogu. Ruše aveti prošlosti koji ne žele nikada da  stanu, ruše i misle da  će rušenjem sve biti bolje, ali neće.

Srbija je zemlja, moja, naša, puna lepote i ponekad mi se čini da zaista nije poput savremenih Evropskih zemalja, gde je sve upeglano, lepo, mirno, čisto...sve je na note, ovde nije.

Gde god da odeš nekoga poznaješ, nekoga si voleo i još češće je ono od čega

ne svima, ali ipak vas ima dovoljno