Nekada davno u Vojvodini su živeli  vrata do vrata , Podunavski Nemci i Srbi.

   Pored dva mala Wernera, Rudija i Pubija živela su braća Babić, Bora i Pera.

Imali su lepo detinjstvo.

   Kad se posvađaju ovi moji bi im odrecitovali –Švaba keleraba. A mali Nemci njima verovatno nešto podjednako uvredljivo na nemačkom. I sve to tako dok ih matere ne uteraju u avliju i pošalju na spavanje. Sutradan ujutru opet su bili najbolji drugari.

Praksa dodeljivanja dana za sve i svašta nije mimoišla ni blog. Kako piše na sajtu BlogDay, taj projekat je nastao iz ubeđenja da treba da postoji jedan dan u godini kada će se blogeri upoznati sa drugim blogovima. Na ovaj dan, blogeri na svom blogu bi trebalo da preporuče 5 drugih blogova svojim čitaocima. Kada bloger napiše nešto o blogovima, trebalo bi da kontaktira vlasnike tih blogova pa onda i oni to urade za svoje favorite i tako dalje i tako blogovi i blogovanje mnogima postaje bliže.

 

Pre nego što navedem moje omiljene

U poslednje vreme se dosta piše u medijima o (ne)brizi koju (ne)dobijaju osobe sa posebnim potrebama. Dosta toga se pisalo negativno o tome. Svako društvo mora da se ophodi prema osobama sa posebnim potrebama na pravi način kako bi se oni osecali kao ravnopravni ucesnici drustva.

Ovog puta ću ustupiti moj blog prostor mom kolegi prof. Zlatku Grušanoviću, koji je napravio ovaj lep, pozitivan video koji možete pogledati kada pročitate njegov tekst.

Piše: Prof. Zlatko Grušanović

Osobe s posebnim potrebama niz godina su bile institucionalizovane

Porodice žrtava bombardovanja Televizije Srbije prihvataju javni poziv ministra odbrane g. Dragana Šutanovca, od 14. septembra, da se hitno sastanu ne bi li rešili problem transkripata razgovora natovskog pilota koji je bombardovao Televiziju aprila 1999.

Porodice tvrde, pozivajući se na dokumente, da je u prislušnom vojnom centru u Podgorici, u noći između 22. i 23. aprila 1999, presretnut razgovor sa bazom natovskog pilota koji je upravo krenuo da bombarduje sedište Televizije Srbije. Transkript je iz Podgorice smesta poslat u Beograd: Miloševićev vojni vrh, dakle, unapred

U San Fransisku: ja kazem pada kise,, kazu mi, nije to kisa vec cuvena magla ...ulazeci u SAD, opet nisu mogli da nadju zemlju Srbiju u kompu...na carini su me lepo pretresli i pitali da li sam sa Kosova, carinik je boravio tamo kao vojnik. Prosli put sam imala sudzuk u koferu pa su psi lajali na mene, ovaj put stvarno ne znam zasto sam izdvojena...zbog Kosova?
Ceka me cuvena

Sinoć smo za Halloween night ispred nase kuće u Ostinu Teksasu imali Kondolizu Rajs i Dika Čejnija u prirodnoj velicini. http://www.codepinkalert.org/article.php?id=3587
Deca i roditelji su prilazili po slatkiše ali nisam bas sigurna da su svi na isti način shvatili poruku. Dvanaestogodišnji

http://www.boingboing.net/2008/10/30/jasmina-tesanovic-ma.html

Lou and Laurie

Lou Reed and Laurie Anderson performed a poetry session in Kosmopolis Barcelona. She was big on the screen from somewhere in US, while he was small and live in front of us, on the black and red stage,

siri brzo vesti , sa RT

http://twitter.com/jasminatwitter

Jedna od važnih i omiljenih disciplina vlasti u Srbiji je pokazivanje ažurnosti. To nije ažurnost u smilu da se nešto radi brzo & na vreme (to bi bio viši nivo), već namera da građanstvu pokažu da uopšte nešto rade. Kao glavni stub tako shvaćene ažurnosti uzimaju se „propisi“, a omiljeni zaklon su famozna PROCEDURA i VLADAVINA PRAVA. Za razliku od ovog drugog koje gotovo nijedan predstavnik vlasti ne zna da vam objasni, procedure se svi drže „k’o pijan plota“.

Od igrokaza zvanog PROCEDURA, našim predstavnicima vlasti je omiljen onaj deo koji se odnosi na „pribavljanje mišljenja“, „traženje izveštaja“, „dostavljanje podataka“. Da budemo iskreni, ni pravosuđe  nije imuno na ovo glupiranje. Setite se kako je naš tužilac „tražio od B92 snimak prebijanja novinara“, iako se taj snimak svakih sat vremena vrteo na svim televizijama. Ali, to je procedura.

Na mom prethodnom blogu pojavila se ideja o stavljanju banera na naslovnu stranu 92:

Evo da ja dam prvi predlog, zasto ne bi nas dvoje (i svi koji hoce da nam se pridruze) kupili od B92 pravo na baner na homepage-u B-92, nesto slicno onom o poginulim vojnicima, koji bi podsecao one koji mogu (i koji bi trebalo da hoce) da urade vise od nas da urade bar nesto.

Na zalost, ja ne verujem da bi takva akcija

Potpuno kolektivno ludilo. Dva sindikata kao predstavnici radnika i jedna unija poslodavaca kao predstavnik svojih članova poslodavaca, potpisali kolektivni ugovor. U njemu se poslodavci obavezali ... Čekaj malo. Šta me briga na šta su se obavezali. Njihovi radnici, njihove pare, njihov problem. Osim ako država ne proglasi prošireno dejstvo tog privatnog ugovora između neke unije i njenih članova i nekih sindikata ...

Ozbiljne vlade u ozbiljnim državama najvažnije, strateške, temeljne zakone predlažu u prve dve godine vladavine. U ozbiljnim državama vlada ne predlaže zakon u jednoj godini pa ga onda vraća u sledećoj. U ozbiljnim državam vlada ne predlaže i skupština ne donosi zakone koji krše sopstveni zakon o budžetu. Mi, nažalost, nismo ozbiljna država.

Gđa Isidora Sekulić ispričala nam je nekoliko promašenih života. Ne ispriča ih zato da bi kazala da je život sam po sebi promašaj, već da pokaže da su tih nekoliko života koje ona sagleda zaista promašeni, a oni koji promašiše, htedoše da žive srećno i korisno ne samo za sebe već i za druge ljude. A ipak se sve odvijalo onako kako se nije ni htelo, ni želelo; gorelo se, pa se i sagorelo, možda i bez ognjeva, možda čak i bez plamičaka - ali je na kraju ostao pepeo, samo pepeo.