najbolji a dobar nije

"Velimir Ilić je od nas  dobio dozvolu za nošenje oružja", rekao je ministar*

..................................

pred praznik rada o radnoj snazi ili o stezanju kaisa i tako to....

dakle skapirali smo: raditi vise, trositi manje i to je lek za „krizu".
(kriza o kojoj pisem inace nije ova svetska ekonomska. ona je samo ubrzala i eskalirala nase probleme - krizu koju smo sami stvorili pogresnim izborima pogresnih ekonomskih modela birajuci kosovo, evropu, nato, rusiju...).

napisao sam vec da je jedna od stvari koju je potrebno "stvoriti" radna snaga koja je jeftinija, mobilnija i edukovanija.

за мене не постоје препреке

кад нешто хоћу увек могу да дођем до тога

....................

хвала осмеху

:))) 

 i kakav sam?

bilo bi lepo da se upoznam(o).

klik na link

kako sam uspeo da se dva puta izgubim u najmanjem gradu na svetu

ili jebeno prokleto savršeni dan...

Predsednik nam se ponovio. Nabacio je u trećoj godini mandata internet stranicu.

Srbija više nije valjda jedina evropska država čiji predsednik nema sajt.

Stranica je poprilično statična. Komunikacija je jednosmerna odnosno stranica sadrži ono što predsednik države obznanjuje građanstvu. Nema nikakve napredne komunikacije sa građanima, a da ne govorimo o e-governmentu.

“I encounter millions of bodies in my life; of these millions, I may desire some hundreds; but of these hundreds, I love only one.” ― Roland Barthes, A lover's discourse

Onaj trenutak kada uhvatite sebe da zurite u svoj odraz u ogledalu, možete li se prisetiti o čemu ste zapravo razmišljali? Ja sam se prisetio. Na slovenačkom se se prolaznost kaže minljivost. Mimo, imamo i mi tu reč. Uminuli, najčešće za bolove. Preminuli, najčešće za ljude. 

"Povredio sam palac na nozi i to me je podsetilo na konja što mi je stao na stopalo, a on na magarca sa kojeg sam jednom pao, isto kao što sam prošle nedelje pao sa bicikla dok sam se zaustavljao da bih propustio patke, one žute koje je moj drug iz detinjstva gađao kamenjem, pošto je umeo dobro da nišani, posebno zimi kada je umeo da me pogodi grudvom u glavu sa druge strane ulice.

Ipak, ja mislim da sam imao lepo detinjstvo.

U stvari, ja uopšte ne bih imao problema sa mojim selektivnom pamćenjem kada bih imao bar neku kontrolu nad procesom selekcije" - kaže Nobodyhere.

Ja uglavnom verujem u priče u koje veruju oni što ih pričaju. Lepše je tako. Čuo sam i ja za „replicative fading" obrazac, ali i ti obrasci su uvek donekle kruti i ubijaju slobodu zarad suvoparnih sitnica i njihovih ponekad isto tako suvoparnih kompozicija. Dok ono što izbledi jednim kopiranjem vlasnik nove kopije često ume više nego da nadoknadi sledećim.

Priča o bakici koja je više volela životinje nego ljude i imala kuju Vihor, po uzoru na crnog konja ihora, a ne Renatu ili slično, zbog pogrešno upregnute metodologije za određivanje pola najmlađih kučića je interesantna pošto je, i to su neverovatne slučajnosti, kuja kao i baba umela da uživa u životu.

I lokalna kokoška, isto. Tako se promešao prostor oko bakice.

Za Endi sa ljubavlju i gorčinom

Draga Endi, došao je trenutak da se naši putevi raziđu.

Ovako je svoju pesmu jednom započeo Bogoljub Mitraković

Kapetan bojnog broda nekadašnje JNA, stacioniran u Komiži

Na ostrvu Visu. Za razliku od mene, Bogoljub svoju pesmu nije uputio nikakvoj Endi,

Ali jeste shvatio

Trenutak.

Dakle, draga Endi, došao je trenutak. Dolazio je dugo

A ja sam se pravio da ne primećujem. Onaj osećaj kada na moru u decembru duva jugo

I kada je čoveku loše,

Poreklo melanholije starije je od nas, jer od kako ima zalazaka
i vetrova novembarskih, verovatno od tada ima i melanholije.
Svaka je svadba nedeljom tuga koju ne vide okićeni. Sutra tek
devojka od juče, sa prozora na koji nije navikla, gleda svet.
Ma kako da ga voli, Njegov dolazak je korak tuđinca!
I tek što ga usvoji i udahne, i u njegov dremež siđe gola,
Rat polomi kapiju i crepove, i okna bistra. Posle: 
dugo godina ona pokriva kaputima decu, i na onom istom prozoru
čeka tavna i gorka.
Al spazi i kako tuđi vojnik pokazuje fotografiju

Priča o Džeku Fenjerašu

tekst je objavljen na ovim stranicama pre dve godine

"I really enjoyed the five minutes between covid and world war III"

Upravo sam gledala deo filma Savršena meta i ovo je jedan od onih momenata kad pomislis kako je zivot kratak i kako ti je zao sto ti je pola sata dragocenog vremena otislo u nepovrat na najgori moguci nacin. Ako to nije film na koji treba staviti upozorenje, recimo da se ne preporucuje deci, onda nije ni jedan. U ovakvim filmovima svi jako pate, a glavni junak, "pozitivac", kolje druge ljude sve vreme, pod parolom "Volim svoju Domovinu i verovatno i Boga, posle cu se pokajati i ja sam heroj." Takvi filmovi su jedan od razloga zasto ljudi gaje predrasude o Americi.