2007. godine Demokratska stranka, u borbi za glasove, na prvo mesto liste za narodne poslanike stavlja Ružicu Đinđić.  Time su dobili glasove onih birača koji su se tada lomili između DS i LDP, ali i određeni procenat potencijalnih apstinenata. 

2008. godine pred izbore se hapsi Goran Knežević, tadašnji gradonačelnik Zrenjanina, čovek koga su u poslovnim krugovima zvali "Gospodin deset posto", drugi čovek DS u Vojvodini. BT pred izbore "pokazuje" biračima da niko nije nedodirljiv. Prošle su skoro četiri godine, a promenila se samo stranka gospodina Kneževića. SNS ga dovodi u svoje redove, a o prijavi protiv njega javnost kasnije nije obaveštavana.

Shvativši ozbiljno posao izbora i kupovine svog prvog doma, bacio sam se u izučavanje manje poznatih aspekata kvalitetnog stanovanja. Zagrebavši ispod površine kojom se većina nas prosečnih kupaca nekretnina najčešće zadovoljava, naišao sam na čitav niz problema i potencijalnih opasnosti po zdravlje koji se često kriju iza, ili ispod, lepog eksterijera i enterijera. Promenljivi gradjevinski standardi, nestručno remodelovanje i generalna nezainteresovanost

               - Šta radiš?

               - Ništa.

               - Kako ništa?

               - A ti baš hoćeš da znaš?

               - Pa zato te i pitam...

 

   1.

   Uznemireni lokvanji.
   Vetar pripitomljen u trstikama.
   Kikotave divlje perunike.
   I vilin konjic što treperi vazduhom.

               To što joj nikako nije polazilo za rukom da zamisli nekoga ko je drvendupast
nije je previše zabrinjavalo. Ono, jeste da joj je unosila izvesnu nervozu činjenica da joj se, ma koliko se trudila, pred očima uporno pojavljivala jedino slika Đepetovog drvenog lutka, sa, podrazumeva se, velikim drvenim nosom i donjim delom leđa takođe od drveta, što se naročito imalo podrazumevati, jer je u svim slikovnicama i u svim filmovima uredno odeven, ali je negde nazirala sasvim opravdanu slutnju da će se misterija njoj beskrajno zabavnog izraza već nekako rešiti sama od sebe, pa se i nije preterano uzrujavala.

 

Postojanje je vjerovatno najnesporniji, najneupitniji, od svih fenomena na ovom svijetu. Nesporniji čak i od samog svijeta. Sad, o kakvom/čijem postojanju se radi, to je posebno, nimalo jednostavno pitanje, ali samo postojanje  je  sine qua non  svega što jest.  Preduslov svih preduslova. To nešto, koje nije ništa, jeste to što jeste upravo uslijed svog postojanja.

Недавно је у хотелу „Клуб А", на Копаонику, човек пио јутарњу кафу и разговарао мобилним телефоном.

„Ћао, нашао сам ти посао у ЕПС-у", говорио је. „Радићеш у протоколу код генералног директора. Плата је 50.000, није велика. Али кад једном тамо уђеш остаћеш заувек. Интервјуисаће те генерални наредне недеље, у четвртак."

Е, последица оваквих и сличних разговора је да је српска држава највећи послодавац не само у региону већ богами и у Европи.

Погледао сам податке и ево шта сам нашао.

Preti nam bankrot. Stojimo ispred finansijskog ambisa. Za taj ambis je pre svega kriv MMF, zatim guverner NBS, a, sada je jasno, i Fiskalni savet. Sreća naša tu je pobednik nedavnih izbora u Srbiji da nas spase od ovih propagatora propalog modela liberalnog kapitalizma, novog kolonijalizma, i uništavanja našeg nejakog naroda, njegove dece, omladine, radnih ljudi i građana, poštene inteligencije, a bogami i penzionera.

Nakon što je Fiskalni savet uputio svoje prvo upozorenje, mediji su se pitali zašto nam o tome nisu pričali pre izbora. Razlog je jednostavan. Nije bilo podataka. Ministarstvo finansija je objavilo prve rezulatate za februar mesec tek 15. maja. Znali smo da imamo deficit. Znali smo da smo poslali MMF kući. Ali nismo znali za svu dubinu predizbornog rasipanja.

Da ne kazu zlobnici da zaostajemo za svetom, koji za sve i svashta organizuje radionice, kako bi potrebna znanja i veshtine priblizili shto vecem broju korisnika, pa tako postoji program za iscrtavanje lica, rukovanje prilikom intervjua za posao, kako prekrechiti svoj zivotni prostor-a da ne bude dzabe,... evo jedan jedinstveni workshop samo za nas.

Ideja je da potrebno utvrdimo i dovedemo do perfekcije, kako nikakvi pokushaji sumnjivih namera ne bi ugrozili nashu izuzetnost. A poshto smo narod shirokogrud, sa osetljivom dushom, da pruzimo shansu i onima napolju, ( van nashe ograde),

 

Sećam se jednog odlaska na džoging sa ćaletom, ima tome dvadeset godina. Slično vreme, slično doba godine, izbijamo na poljanu kod Hajdučke česme, onom stazom što od Rakovice vodi iznad garaže od Plavog voza. Na poljančetu klinci, svi oboleli od nekog stepena cerebralne paralize, igraju fudbal. „Jadni“, kažem ja bez razmišljanja. „Žašto?“, pita me ćale, pedijatar inače. Blenem  zbunjeno, a on mi kaže:“

 

Jel znate onaj o Muji i triatlonu, kad mora da popije litar vatrene vode, slomi grizli mečki šapu i siluje Indijanku. Elem, sruči Mujo viskozu, ode mečki na rupu, nema ga, nema, izlazi za jedno dva sata i uzvikne:” Gde je ona Indijanka da joj slomim ruku?”

 

Tu sam negde. Brat Ana danas puni dvanaest godina.  Tek je devet saaati, a ja nemam pojma ni gde su deca, dal kod oca im il kod moje sestre, kod koje je nesretnik jutros trebao da ih odvede,  jer je brat Sava naručio ranojutarnji čas fizike,  ni odakle ih kupim, ni kad ih vraćam od mojih, ni ko prvo

 

„Ne želim da budem odgovoran ako neko neće da se vakciniše": 
Tomica Milosavljević

..............................