Bane je bio spavalica i često se dešavalo da mu osećaj odgovornosti  prevagne nad potrebom za snom tek na poslednji, drhtavi cing budilnika ali ovog puta zvonjava nije prestajala. Posegao je rukom da ugasi mrski zvuk ali bez uspeha. Otvorio je oči i pogledao, sat je pokazivao da nema još ni šest. Još jedan sat sna, pomislio je ali se zvuk zvona širio kućom i dalje, besno i nestrpljivo. Zatim se oglasilo novo zvonjenje, ritmično, sa kratkim prekidima. Minut kasnije majka mu je uletela u sobu, bez kucanja, u šlafroku i sa papilotnama na glavi, potpuno nečuveno, i  paničnim glasom uzviknula: „ Ustaj, Bane! Puč!’’

Probudila ga je grmljavina, ali ne sasvim. Jednim okom je virnuo ka budilniku, video da su skazaljke poklopljene na dole i pomislio..neko misli na mene..a onda...nedelja, ne ustajem do devet..i počeo da se okreće na drugu stranu. Dok se okretao, kroz glavu mu je sinulo...grmljavina...oluja...kiša.. prozor...upada kiša...pa je, onako bunovan, zbacio pokrivač i bosonog skočio da zatvori taj prokleti prozor, sve u nadi da neće da se rasani kad je već nedelja i kad može da spava do devet. Prešao je ta dva koraka po hladnom parketu i stigao do prozora kroz koji je navirala hladnoća. Kiše nije bilo, promicale su samo retke pahuljice paperjastog snega. Sneg pred Uskrs, pomislio je, sad već skoro sasvim budan, otkud sneg i grmljavina a tutnjalo je kao da se nebo ruši, i proturio je glavu kroz prozor a preko neba su prelazila jata metalnih ptica.

Zvono na vratima se slilo sa poslednjim zveketom escajga. Bilo je tačno 5, a ručak je potrajao duže nego obično jer fini svet ne priča punih usta.  Nada je spadala u fini svet koji ima da ispriča puno stvari i pričala je od jutra, kad je stigla, prvo Radi, a onda i Banetu, kad je došao sa posla i kad su seli da jedu. Bane je voleo način na koji je njegova svastika odmotavala klupko; svaki dogadjaj je imao neku dramsku težinu, opisan bez suvišnih ornamenata, stilom poštenog osmogodišnjaka. Da bi stigla do poente, nije joj bilo strano da ponovi opštepoznatu predistoriju slučaja, zato je razgovor  potrajao duže, pa je Bane ponovo čuo kako je Zora dovela Zorana kod Kate pre skoro godinu dana i rekla sinu da će Nana da ga pričuva samo dok mama ne izvadi zub, i posle će mama da se vrati po njega, i otišla...

Bilo je već kasno avgustovsko popodne kad su  Rada i Nada izašle iz voza, u lakim sandalama sa štiklicama, tankim haljinama strogog kroja, mladja sestra u kremastoj a starija u crnoj sa belim tufnama, a odgovarajući šeširi  su dopunjavali sliku ozbiljnih mladih dama po modelu iz poslednje predratne godine. U Beogradu bi mogle da prodju sasvim neprimetno, u Kaoni su bile upadljive kao pingvini u Sahari. Odlučno su počele da nabadaju po šiljatom kamenju pored pruge, pazeći da ne polome štikle. Do trema male stanične zgrade trebalo je da predju i uski pojas suve

Negde iz daljine čuo se petao. Dva psa su se dolajavala preko brda a iz obližnje šume probijao se tek poneki cvrkut  dok su laka kola za prevoz sena škriputala nizbrdicom kojom su prethodne večeri prošla suprotnim smerom. Četvoro putnika čiji su se obrisi ocrtavali na već svetlom nebu nisu puštala ni glasa a mršavi konj je bio suviše zauzet brigom da ga kola ne sustignu pa nije  ni rzao ni stenjao. Tako se Bane, najtiše što je mogao, oprostio od vojske koja više nije znala u čije bi ime streljala dezertera ali bi to uradila, sasvim sigurno, samo ako bi

Antifašisti i antifašistkinje!

Antifašistička Akcija Novog Sada poziva vas na 10. (wow!) jubilarni antifašistički, novembarski događaj godine.
Povodom 9. Novembra, međunarodnog dana borbe protiv fašizma i antisemitizma, AFANS organizuje niz aktivnosti:

6. Novembar, Subota

18h, Radio Cafe 021 - Tribina "Alternativni Kulturni Prostori"
Razmena praktičnih ideja o samoorganizovanju

Адам Лепенски Вир

Тада, давно, мени Лептиру тек разбуђеног срца у уснулој нутрини било је довољно да  у књизи корица прашњавих дедине библиотеке прочитам

текст који је предВама једне ће намамити а друге неће. За ове друге онда ништа ,док првим се уистину прилика пружа да, ако још посебно

овако, када плеоназмом насловим саставми, будем уживцима затечен, мис’им . . о чем’ би’ ја то ум’о пажњу читалаца намамити мого.додуше пабирака има . . . вазда. свакодневна двосмисленост игрорека којима смо сведоци ,посебно оних давни, ишколе, а по присету, ево прибележених , просто се намеће

  (полуаприлскими дневник, 2014.)

1 април

......... 

Унуци нам шаљиви, а ја, деда наиван, па ме са пар првоаприлских досетки усмерише размишљању,но наседох им, како је и обичај, а њих двое уживају. Лепо је бити предак, по ко зна који пут констатујем оно знано . . . Није  важно  кога  ти волиш,  него ко  воли  тебе.

.........

(тешко онима који писанија узимају за животне приручнике)

удобно заваљеном у библиотечкој бержери, док маестро Гекић посредством цедеа маами облаке сећања из мојих присета клавир етидама Капустина ,

(из дневниками)
( затечени садашњицом понекад умислимо да је бекство од себе најгори могући излаз. Али, како ипак понекад побећи.....)

животно окружењенам убило се за пуцање нас по изнутрашњим шавовома па се присетих прочитаног Jung-овог још кадгод обогативши себе сазнањем да није лоше поседовати вербалне способности применљиве за све слојеве људи са којима се срећемо.

              скупност ионако има смисла једино као збир разлика (г. Бора Ћосић)

кад размишљам о равници онда није она у првом реду географски, него симболички, духовни простор. срећем почесто ридикулозне типове морам признати, који се у све разумеју а многе недореке у окружењу у пар минута би стабилизовали те душевном аблуцијом многих нас слуђених тренутком транзиције (Coronu и да не помињем) кликом прстију усмерили ка изнедрујућем бољем .благо им је.брда људе чине другојачијим.тамо се слични проблеми решавају радикалније.

тек када се пред неким мојим саставом читалац запита шта то писац није хтео да каже знаћу да сам успео ( г. С.Радоњић)

буди ме узнемирена пруга светлости размакнутих шалукатри. у мислима заостатак сна где сортирам и требим текстове за књигу у настајању. речит сам и о ситницама умем надуго да приповедам јер и ја, као и свако од Вас, вуче са собом приче које време обликује па на крају дођу на исто стварне и измишљене и само се треба присетити савета, негде прочитаног, да писатељу није потребна машта него само сећање.

- nerealno je upoređivati da li je nešto bolje ili lošije, jer drugi su ljudi i drugačije je vreme (g. M.Latinović)

6 десет година градим свој стил и негујем одређени тематски оквир у својим причама, но од скора све се чешће затичем у умишљању новог приступа саставима који ће ме намамити у метанастазички транс па да кренем стилски кохерентно, читалачки питко и занимљиво, а акценат ће бити на уверљивости, а не истини,