Zbogom maestro

 

 

 

 

 

 

I don't know where I'm going from here, but I promise it won't be boring.

David Bowie

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ko što ste videli,  imamo novo. Podelili autorske.

Kolegama iz klase čestitam, iskreno želim da svojom opcijom pisanja obogate ovo mesto i povrate mu bar deo nekadašnjeg sjaja, al spram sebe u tom društvu stvarno moram da kažem koju.

Volim da radim dokumentarne filmove. Takođe, volim istoriju. Još od filma „Tako, a ne inače", nisam imao priliku da radim istorijski dokumentarac. Pružena mi je prilika ponovo i dao sam sve od sebe da je iskoristim najbolje što mogu. U jednom od prethodnih blogova sam stavio insert baš iz tog filma. Doduše, kao ilustraciju za nešto drugo

*

Od Larantuke, gde sam se iskrcala na Floresu, do Maumerea, najvećeg grada na ovom ostrvu, vode dva puta - jedan prati istočnu a drugi zapadnu obalu. Sasvim slučajno, odabiram onaj prvi. I nakon nepunih deset kilometara, kada najpre odličan a potom solidan asfalt zameni zemljani put, shvatim da ću prvi put otkako sam u Indoneziji voziti po takvoj podlozi. A to znači truckanje, prašinu, sporo okretanje pedala. Ali i ugođaj vožnje kroz malo naseljenu oblast i, povremeno, divljinu.

Magistralni put kojim se kotrljam kreće od Marmarisa na Tirkiznoj obali i vodi uz more do Mersina, koji Turci nazivaju Biserom Mediterana, odakle potom zadire u kopno, zavlačeći se sve dublje na istok, preko kurdskog Mardina pa južno oko Ljubičaste planine, gde ulazi u Iran. Ispijajući jutarnju kafu, pratim na mapi žutu liniju sa oznakom De-četristo, kojom je iscrtan. Već danima žalim što neću moći da njime vozim sve vreme, jer iako planiram u Iran, ta ruta nije bezbedna za samu ženu. Duž obale, koja je turistički razvijena, stanovništvo je uglavnom naviklo na zapadnjake i zapadnjački pogled na svet, po kome su muškarci i žene izjednačeni u slobodama, pa tako čak i mlade devojke putuju same. Ali kad se samo malo udalji od Mediterana, posebno na istoku Turske, putnica postaje izložena neodobravajućim pogledima meštana zato što narušava vekovne običaje, uznemiruje maštu muškaraca i u manje stabilnih priroda može da probudi mračne strasti.

Овако: реформи једноставно - нема. И не треба мењати тезу да "народ неће реформе", јер су реформе биле главно предизборно обећање за које је тих милион и седамсто хиљада наивних суграђана гласало. Изостанак реформи је и разлог зашто пола милиона наивних суграђана није (опет, гунђајући да је последњи пут) гласало за ДС. Јесте, разне интересне групе (рецимо синдикати) које би биле најдиректније погођене реформама би наравно (и сасвим легитимно у демократском друштву) биле гласне, медији би им се додворавали и спиновали и што јесте и што није само да продају неку новину више, било би патетике на све стране, али томе служи апсолутна већина. Да обезбеди да можеш да останеш глув и нем на ускогруде опструкције (али не и на добронамерне критике) и да истрајеш на спровођењу неког плана/идеје за који си добио подршку, па макар потрошио популарност као Шредер својевремено. Наравно, сад је јасно да нема ту ни плана ни спровођења, а најгласнији је и највише спинује сам премијер, док апсолутна већина служи за украс.

već nekoliko dana, moram da napišem ovaj tekst ali se dvoumim, zato i otežem, da li da napišem imena ili da se povedem za onim što mi je rekla... I sam znaš koliko je lepo i koje je to zadovoljstvo činiti drugom! Da bih bio potpuno siguran, napisah pisamce i dobih odgovor:

Dragi prijatelju,super je da se sladite, to i jeste bila ideja. Ja bih volela da ne pominješ ni  jedno ime, sama priča je meni dovoljna

Poljupčić i pozdrav svima

 

Elem, u nekom od poslednjih tekstova ili u komentaru, napomenuh

Onomad sam po prvi put bio u Amsterdamu,
palnirao sam i ranije didem, al' takoe to kad se živi (i radi) u Srbiji...

Kao i svaki Balkanac, i ja sam imao predrasude,
koje su se na kraju pokazale i više nego ispravne!

Svaka ptica lepo peva, ali kos...

Ginter Gras je čuveni pisac, nobelovac, dežurna savest i moralna institucija nemačke nacije. To znaju svi. Međutim, retko ko zna da je her Gras i odličan kuvar. Nisam to znao ni ja sve dok, pre desetak dana, nisam pozvan na večeru kod gospodina Grasa. Moram priznati da me taj poziv, pisan njegovim prepoznatljivim stilom i na njegovoj čuvenoj mašini Oliveti, silno iznenadio. Ja jesam napisao dve priče o podunavskim Švabama, ali nije mi poznato da su prevedene na nemački ili bilo koji drugi strani jezik. S druge strane, malo je verovatno da Ginter Gras zna srpski. Jedino prihvatljivo objašnjenje bilo je da je svemoćni gugl, slično kao kod telefonskih anketa, u datom trenutku izbacio moje ime. Dakle, bio sam slučajni uzorak, pozvan kako bi mediji mogli izvesiti da slavni nemački nobelovac okuplja pisce iz čitavog sveta. Uskoro će se pokazati da to moje prvo iznenađenje, nije bilo ni jedino, a bogami ni najveće. No,da krenemo redom.

Pre skoro tri i po godine pisao sam ovde o tada otvorenoj javnoj raspravi povodom Nacrta zakona o informacionoj bezbednosti. Tada zakon nije donesen. Prema današnjoj informaciji na sajtu Ministarstva trgovine, turizma i telekomunikacija, u periodu od 3. jula do 23. jula 2013. godine sprovodi se javna rasprava o (novom) Nacrtu zakona o informacionoj bezbednosti.

Ovim zakonom se uređuju mere zaštite od bezbednosnih rizika u informaciono-komunikacionim sistemima, odgovornosti pravnih lica prilikom upravljanja i korišćenja informaciono-komunikacionih sistema i određuju se nadležni organi za sprovođenje mera zaštite, koordinaciju između činilaca zaštite i praćenje pravilne primene propisanih mera zaštite.

Udruženje SEE ICT i Startit danas su pokrenuli veliku Kickstarter kampanju čiji je cilj da se prikupe sredstva za izgradnju Startit Centra u Beogradu. To je mesto koje treba da okupi domaće startape, a na kome će se nastaviti sa besplatnim obrazovanjem budućih preduzetnika, kao i promocijom tehnološkog preduzetništva u Srbiji i širom regiona.

*** EDIT: Na sugestiju iz komentara, zamolio bih sve koji imaju želju i mogućnost, da informaciju o ovoj inicijativi podele na društvenim mrežama i na druge načine. Time ćemo ovim mladim ljudima pomoći u njihovom nastojanju da urede prostor i pomognu mladim preduzetnicima. ***

 

Прошла недеља је имала неколико не-обичних дана.

Једног од њих сам била на сахрани. Нећу о томе како сам успела да закасним на опело, ни о томе где су се дели они некадашњи таксисти који су знали све корисне пречице. (Заиста, да ли су се у међувремену