Napomena

               Ovaj tekst je pun proleća i ptičica i cvetića i ostalih banalnosti, tako da se nikako ne preporučuje onima sa osetljivim živcima i stomacima koji tako nešto ne mogu da podnesu.

               Sedimo tako preksinoć moj R. i ja i tek uzgred osluškujemo vesti koje se smenjuju na TV-u. Spikerka najavljuje skup podrške narodu Japana na Trgu republike i u sklopu istog, podelu hiljadu i jedne sadnice trešnje.
               Zgledamo se na trenutak...
               Pitanje postavim ja:
               - Neće valjda?

               Dok se klackala kući u prepunom avtobusu stoje ći na jednoj nozi i gledaju ći ne zainteresovano kroz zamazan prozor, nije ni zapažala saobraćajne znakove koji su je važno obaveštavali da je tuda zabranjen prolaz svim vozilima preko 3,5 tona. O ruci joj je visio ceger u kome se klatio jogurat udaraju ći je ravnomerno po cevanici, a njoj je bilo samo do toga da se što pre dovuče do mira i tišine njenog doma. Meškoljila se sa ne lagodom jer joj se znojavi brusfalter usecao u kožu i zato je postajala sve nevroznija.

               Kupila nas je za sva vremena na prvom času koji nam je održala. Mi smo jedva disali obuzeti strahopoštovanjem prema velikoj školi u kojoj smo se našli, a iz ove perspektive gledano, mislim da ni njoj nije bilo ni malo jednostavnije. Bili smo joj prva generacija, bila je tek jedva dovoljno starija od nas da nam bude profesor i valjda da bi svima bilo lakše, zaigrala se sa nama asocijacija

               ( Tras! )
               Po ko zna koji put se saplela o sopstvene nedoumice i prućila se svom dužinom uzaludnih pokušaja po hladnoj ledini realnosti.
               ( U redu je. )
               ( Ništa strašno. )
               ( Ni prvi, ni poslednji put. )

               Postavila mu je jedno sasvim obično pitanje, gotovo uzgredno, skoro pa ritualno, jednostavno za izgovoriti i prilično zgodno za bilo kakav početak. Čak i bez preteranog insistiranja na upitniku. Onakvo kakvo se postavlja nekome koga dugo niste sreli i ko se pojavio nenadano, donoseći spolja sa mirisom lomljivog mraza i pečatima tragova škriputavih po ivicama od prhkog snega iskričave praporce radosnog uzbuđenja ponovnog susreta.

               Nikada joj se ranije tako nešto nije dogodilo. Ostala je zbunjena, iznenađena, zblanuta, zatečena, pometena , izbačena iz ravnoteže, ostavljena na milost i nemilost činjenici da baš ništa ne ide onako kako je očekivala.

               Uporno je tražila grešku.
               Nije je bilo.

               Događa se ponekad da joj se dan prosto zgruša među prstima kao letnje mleko u plavoj šerpici na tufne i umesto da teče i peni i miriše, cepa se na mlitave krpe sa kojima ne zna šta bi. Ili joj se razbije u paramparčad izbačen iz ravnoteže nečim naizgled sasvim nevažnim, pa silno vreme mora da provede prebirajući krhotine u besmislenoj nadi da se mogu zalepiti jednim iznuđenim osmehom.
               Katkad se jednostavno zgužva do neprepoznatljivosti, poput odbačenog staniola i nokti joj se umore od pokušaja da ga ispravi i dovede

                                        ( ili fotografija koja nikada nije napravljena )

                    Nije bila sasvim sigurna šta može da očekuje od dana koji ni sam nije znao šta će sa sobom. Razlivao je kroz prozor naizmenično sve nijanse prigušene svetlosti pokušavajući bezuspešno da ih uskladi sa preovlađujućim sivilom. Uspevalo mu je da na trenutke postigne bolešljivu osunčanost bez senki, ali su oblaci puzali iznad skliskih krovova poput puževa golaća, vlažni i lepljivi i spirali je prilično melanholičnom kišom koja još nije sasvim odlučila da li želi da pada dovoljno dugo da ozbiljno zaliči na jesen.