*

Posebnom stazom za motorcikliste i bicikliste koja počinje odmah nakon maležanskog graničnog prelaza, ulazim u ostrvski grad-državu - Singapur. Duž staze nalaze se desetine šaltera granične policije, pa uprkos stotinama motora koji pristižu svakog minuta, ni u jednom redu nema više od tri-četiri dvotočkaša. Sve je tako organizovano da vozači ne silaze sa njih, osim što moraju da skinu kacige kada predaju pasoš ili identifikacionu kartu.

 

Ili: Kako u jednoj zemlji žive tri različite rase, tri naroda, tri veroispovesti? Šta se vidi na površini a šta se sazna slušajući priče njenih stanovnika? Kako vlada rešava multietničke sukobe i probleme? 

*

1M1-1024x768.jpg

Po dolasku u Maleziju turista će odmah primeti da tu zemlju naseljavaju Malajci, Kinezi i Indijci. I brzo će shvatiti da žive izmešano - u kući do kuće stanuju pripadnici različitih naroda. Jedino u velikim gradovima postoje etničke četvrti koje su više turistička atrakcija nego etnički i religijski - jer reč je i o tri religije: muslimanskoj, budističkoj i hinduističkoj -- čiste oblasti. Obično se zovu Mala Indija, Kineska četvrt,i Malajski market.  Turisti se tako čini da svi Maležani žive u idealnoj slozi. I neretko, u blogovima putnika mogu se pročitati hvalospevi tom prvom -- i površnom -- utisku o upešnom miksu tri naroda, tri rase, tri vere.

Ako posetilac obrati samo malo više pažnje, primetiće da među njima gotovo da nema mešanja. Devojčice sa pokrivenim glavama idu u istu školu a verovatno i razred sa devojčicama crne ravne kose podšišane u paž i tamnoputim drugaricama sa tikom između obrva. Ali van školskog dvorišta, retko će videti da se druže ili igraju zajedno. U vreme ručka, u malajskim uličnim restoranima sede Malajci i njihove porodice, u kineskim - Kinezi, u indijskim - Indusi. Nema mnogo slučajeva mešovitih parova, osim onih između zapadnjaka sa lokalnim stanovništvom. Jednom sam videla Malajca sa Kineskinjom, a čula sam priču o Kinezu i Malajkinji koji su se venčali. Roditelji navodno nisu bili protiv te veze ali su sumnjali da će opstati. I s pravom - jer zbog pritiska okoline, brak se raspao posle nepunih šest meseci.

 

*

Smeštaj u Ringo's Foyer Guest house rezervisala sam preko jednog  sajta. Bio je najjeftiniji u Melaki, sa cenom od 5$ za krevet u zajedničkoj sobi. Rezervisala sam za četiri dana, smatrajući da je to dovoljno za obilazak Melake - grada koji su svi hvalili kao biser zapadne obale Malezije.

Iako Melaka nije ni približno velika ni razuđena kao KL, trebalo mi je više od dva sata da nađem svoj hostel. Ima neke nelogičnosti u načinu na koji Maležani projektuju i označavaju svoje puteve, zaobilaznice, podvožnjake. Razgovor sa mnogim zapadnim cikloputnicima uverio me je da nisam jedina koja se obavezno gubi u svakom maležanskom gradu. Naprosto, imaju drugačiju logiku koja je nama neshvatljiva.

RIngos12-768x1024.jpg

 

Od Kuala Lumpura do Melake, gde sam rezervisala smeštaj, ima između 160 i 200 km. Ovo 'između' zavisi od toga kako ste uspeli da se iščupate iz mreže bulevara, nadvožnjaka, podvožnjaka, zaobilaznica i svih ostalih saobraćajnih zamki u gradu koji napuštate, a potom to ponovili i u drugom, neuporedivo manjem, kroz koji obavezno morate da prođete ako izbegavate autoput. Moja ideja da bih možda mogla da u jednom danu stignem do Melake istopila se već tokom prvog sata iskobeljavanja iz maležanske prestonice.

Pa dobro, neću da se nerviram. Večeras ću se opet malo pomučiti i pitatati nekog da postavim šator u njegovom dvorištu.

 

Dragi svi koji čitate ovaj blog, molim vas da među svojim prijateljima sa engleskog govornog područja podelite linkove za dole opisane knjižice koje sam postavila na Amazon. Možda će nekog zanimati da pročita o usponu biciklom na Himalaje ili prelasku kroz Gobi pustinju, a kupovinom Kindle izdanja pomoći će moje putovanje oko sveta.

Hvala svima unapred.

 -----------------

 I just published my stories about climbing Himalaya by bicycle and cycling the Gobi desert.

Books are available in the Kindle Book format. By buying them, you are supporting my

 

*

Prešla sam preko sto kilometara i više ne mogu ni da sedim na biciklu. Ruke mi trnu i ne znam kako da držim volan. Sva sam ulepljena od znoja. Počinje da me nervira kad se motoristi koji me preteknu osvrnu za mnom osmehujući se i kad mi neko dobaci srdačno: „Hello!" Za danas mi je dosta i bicikla i sparine i vlage i novih predela i ljudi. Sve što želim je da se negde smestim i odmorim.

Tako skrećem u prvo prostrano dvorište u kome je parkiran kamion a iza velike kuće se nalazi čistina. Osmotrim ne približavajući se previše pa se predomislim zaključivši da tu ipak neće biti dobro pošto je otvoreno ka drumu. Već pravim polukrug da se vratim natrag na put, kada iz kuće izađu dvojica mladića. Indijci.

 

Među nekolicinom stranaca koji me prate preko Fejsbuka, nalazi se i Riki Li. Verovatno nikada nisam otvorila njegov profil, ali moguće je da sam lajkovala neku njegovu fotografiju - sa biciklističkog putovanja, dakako. No ono čega se sasvim sigurno sećam je da smo komentarisali iste objave cikloputnika na grupi Warm Showers. Preko jedne od njih - one koju sam ja postavila uoči ulaska u Maleziju a u vezi sa rutom koju sam želela da napravim kroz tu zemlju - Riki me je javno pozvao da budem njegov gost kada budem dopedalirala u maležansku državu Penang. Naravno, prihvatila sam.
Maleziju naseljavaju tri velike etničke skupine -- Malejci, Kinezi i Indijci, a što se mene tiče, potpuno mi je nevažno kod pripadnika kog naroda ću odsesti. Zapravo me je obradovalo saznanje da će me nakon Malejaca Radžija i Zula u Alor Setaru, te Indijca Afika u Bedongu, sada ugostiti i jedan Kinez. Ne samo što ću tako bolje upoznati Maleziju, već ću imati i više materijala za priče.

***
10917383_10204121862181605_3522848460419670361_n.jpg?oh=878cb7e62a6f1249a77a3e880fefe702&oe=55222025

 

Afik je imao osamnaest godina i mrzeo je sve oko sebe. Najpre, svoje razvedene roditelje. I svoju sestru koju je tukao kad god bi mu tako došlo. Pa sve slabije od sebe. I njih je prebijao na mrtvo ime.
Zbog te mržnje postao je alkoholičar, narkoman, diler. I, kako to najčešće biva, brzo je upao u ozbiljne nevolje i umalo dopao šaka policije - a posedovanje i prodaja droge u Maleziji se kažnjavaju smrću. Spasla ga je majka, penzionisana profesorka engleskog, preko svojih veza.


10897830_10204088202700139_3312327772279132971_n.jpg?oh=2cbcb341bdef73e32065ab399a8d37e6&oe=553936F2&__gda__=1428357092_8850134d09030ed8f13969be8ba5af95

Umakavši bezmalo smrtnoj presudi, Afik se iznenada zapitao šta on to zapravo radi. I što je toliko ljut. I da li ga porodica i ljudi oko njega zaista cene ili ga se samo boje.
Odgovori koje je dao sebi nisu mu se ni najmanje dopali.

 

(2. januar 2015)

Sa tajlandske strane, izlazna pasoška kontrola

Pruživši pasoš tajlandskom cariniku, nalaktim se na visoki pult i koliko god je moguće, primaknem lice uskom otvoru na staklu. Vrebam mu grimase i pokrete spremna da u presudnom trenutku zatražim 'veliku uslugu' od njega - da izlazni pečat ne stavi na novu stranicu već na neku koja je već isprečatirana. Zamolila sam ga to čim sam mu predala pasoš, ali ničim nije pokazao da je čuo ili razumeo. Tako sam sada kao zapeta puška.
Ali prolazi nekoliko minuta u pregledanju i ponovnom pregledanju mojih viza, pa kad i treći put počne da ih lista a potom podmetne otvoreni pasoš kolegi do sebe, onom što radi na ulaznim overama, nepogrešivo znam o čemu je reč.

 

2.jpg*

Kada sam negde po isteku drugog meseca mog boravka na Balkanu kupila avionsku kartu za Tajland, bila je to isplanirana odluka koja nije ishodila iz mojih trenutnih osećanja i želja. Do njih nisam uspevala ni da doprem zbog vrtloga u kome sam se nalazila, a koji me je svakoga dana vukao prema drugom gradu, novoj tribini i društevnim aktivnostima kakve nisam imala ni u studentskim danima. Sada su mi nepromenjivi datum leta i novac koji je nepovratno prebačen s mog računa na račun avio-prevoznika predstavljali garanciju da će svemu tome zasigurno doći kraj. Pogurala sam sebe i jedva čekala da krenem.

Iako sam potiskivala sva pitanja na koja nisam mogla da odgovorim sa pouzdanjem dok se ne budem ponovo  izmestila, povremeno su me ipak zaskakala. Šta ako zaključim da ne želim da nastavim putovanje? Šta ako mi nije više do toga? Ako se ispostavi da sam se zasitila? Bilo bi nepraktično a i prilično skupo vratiti se čak na drugi kraj sveta da bih to utvrdila. Ali nisam znala kako bih drugačije osigurala sebi uslove da to saznam nego tako što ću nastaviti da radim sve isto kao i pre 'balkanske pauze'.

Izbor Tajlanda kao nove startne tačke pokazao se kao dobar jer sam znala šta me tamo čeka, budući da sam ranije provela tri meseca vozeći po istoku i severu te zemlje. Volela sam Tajlanđane, njihovu ljubaznost i spremnost da pomognu drugome, njihovu uređenu i veoma bezbednu državu, kao i sve one prednosti koje verovatno primećuje samo cikloputnik: tuševe na besprekorno čistim benzinskim stanicama, besplatnu internet konekciju u kafeima Amazon koji se nalaze u sklopu njih, lanac prodavnica seven-ileven sa bogatom ponudom zapadnih proizvoda, poput hleba i nes kafe bez kojih nikako ne mogu, slobodu da se kampuje bilo gde. Od prvog ulaska u Tajland ponavljala sam da je ta zemlja idealna za nomade.

*

 

Snezana Radojicic

Snezana Radojicic
Datum rоđenja:  - Pol:  Ženski Član od:  09.05.2011 VIP izbora:  105 RSS RSS Feed Saznajte više o autoru

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana