Verujete li da je svakome od nas rođenjem predodređen život?

Neko je rođen da bude pekar, neko da prodaje sreću, neko sa velikom metalnom alatkom hoda kilometre i kilometre tramvajskih šina čisteći nakupljeno đubre u šini, a onda sve to ponovo za drugu šinu. Neko je rođen da bude lep, neko da bude kao od stene odvaljen, neko veliki a neko mali.

Mene, od kada pamtim sopstveni lik, život nije mazio.

To je moj usud.

Moje predodređenje je nesreća.


 

       Neprimetna radijacija prošlosti zrači u fonu, reklo bi se podmuklo, bez boje ukusa i mirisa, svaki put kada se ima vremena za bezvredno razmišljanje. Primeti se da je tu, uvek iz nečijeg prethodnog kazivanja. Vreme poluraspada je već odavno prošlo. Vreme. Davno prošlo vreme. Vreme koje proganja rasparčane konstelacije ljudi koji su činili jedan mali Sunčev sistem, ili makar održavali privid istog. Radio aparat krči na dnu skale, odašilje u etar informacije o svemu što je bilo i što nikada više neće biti. Muzički intermeco koji prekida glas spikera koji, s besprekornom dikcijom, čita prošlost svakog od nas ponaosob, uvek je isti. Zvonko Bogdan peva čega više nema. Paukovi i muve su se udružili u zločinački poduhvat stvaranja što gušće paučine i prenosa što više bolesti. Nekada se od njihovog delovanja čoveku samo spava, nekada se zbog njih ne vidi dalje od nosa, nekada se pod njima nema želje za životom. Bolesti od kojih se ne umire, ali se odumire. Bez obzira na pol ili uzrast. Vilijam Golding je još u davnoj prošlosti skrenuo pažnju na to da ni deca nisu imuna na zlo. Vremenom ta deca odrastu. Larve male.

 

 

ponedeljak 08.00h (pogon)

KOLEGA ZDRAVKOVIĆ (tek onako): Šta je sa Srećkovićem, on nikada ne kasni?

KOLEGA ŽIVOTIĆ (samo što je ušao): Verovatno je bolestan. Poslaću mu poruku.

ponedeljak 15.55h (pogon)

KOLEGA ZDRAVKOVIĆ (već skida radni mantil): Je l’ ti se javio Srećković?

KOLEGA ŽIVOTIĆ (deluje zainteresovano za razgovor): Ništa ceo dan. Znaš da on uvek telefon ostavi na nečujno. I mene hvata neka prehlada. Hladno je u ovom pogonu, vuče sa svih strana. (kolega Zdravković odlazi u klozet koji nema vrata pored kancelarije šefa smene i više ne čuje kolegu Životića)

 

 

 

Ja, ja sam se rodio sam. Ja sam bogom dan. Ja jašem jarazrenog jaka. Ja jaučem u sebi samom. Jače. Ja javno jaučem kao kuče. Ja sam ja. Ja sam sam. Ja sam mogu samo sam. Ja sam sanjam, niko mi ne pomaže. Ja samostalno mogu samouslugu da uslužim. Jao, posetim. Ja sam sam sebi gazda i jatak. Jasno vam je, javašluk ne trpim. Jarko sunce ogreje sve prisutne u mojoj rupi.

 

 

Odslušao sam poruku na sekretarici: Čaj kod mene i čitanje poezije, toplo se obuci…

Nakon što sam namirio psa, dohvatio sam jednog Šilera sa police i krenuo u posetu. Jesam se toplo obukao, iako je kalendarski još uvek bilo leto, ali septembar zna da bude varljiv. Došao sam u dogovoreno vreme, ali sam zatekao odškrinuta vrata.

- Uđi, uđi, ne mogu da ustajem, hladno mi je. Baci neku cepku u kamin. Evo, i sve ove novine možeš da dodaš, slaba sam sa drvima.

Čitali smo i pili čaj od zdravca, pričali o nemačkom romantizmu, što nas je odvelo do Šopenhauera, i do toga kako se spremao za san sa napunjenim pištoljima kraj kreveta. Razgovarali smo i o volji i o tome koliko je bitno da čovek sebi udovolji. Na rastanku sam zamoljen da založim i jednu strulelu hoklicu, neku napuklu dasku za sečenje mesa i stari slomljeni čiviluk.

 

Bio je to jedan od onih košmara u kojima neprekidno bežim.

Sve je počelo u bašti letnjikovca u Bohemiji, u gaju iza jezera, gde sam još kao dečak pronašao ptiče ispalo iz gnezda. Tako je jadno cijukalo da sam ga zgazio jahaćom čizmom. Izleteo sam iz šumarka gonjen stotinama, ako ne i hiljadama ptica koje sam kasnije ubio u lovu. Bežao sam preko polja, gonjen tim odvratnim krečavim zvucima i osećao sam da sam sve brži i jači.

 

Ne verujem čak ni nevernicima jer sistirana istina na kojoj se insistira nije ništa čistija od čistilišta ili drugih neistinitih haristija što se nariču na mestima kojima mestimično misionare nebrojeni brojevi mesija sa veštinom Mesija, u stvari su ista kao mesta kojima prolazi procesija zverstava i neverstava, u hladovini Tresija, dok sa druge strane brda stresa koso naleže kosa na odkoštene kosti i komadiće mesa razglobljenih telesa, što se u teleteks podsvesti učitavaju kao čitanja Talesa iz Mileta; ne mili mi se što se talim za ono što mi ne treba kad ovo što je život plitak je grob i za običnog insekta a kamoli čoveka, ali je smrt zato velika do neba.

 
2016-07-27 20:22:45
Eksperimenti u blogovanju| Literatura| Život

LAP

horheakimov RSS / 27.07.2016. u 21:22

      .

 

Uskoro bih mogao imati budućnost

Uskoro bih mogao odavde da se selim, sultan Selim I, nepopustljivi

Uskoro Turska, Ruska ili Pruska carevina, ne znam kome više želim

Uskoro bih mogao tek tako da ležim

Uskoro bih mogao da napipam svaku svoju kost

Uskoro bih mogao imati krmenadlu uz pire

Uskoro bi Pirove pobede mogle prestati nositi venac od lovora

Uskoro bismo se mogli izlečiti od govora

 

- Gde ideš mamlaze?

- U Majčinu.

- More jebem li ti majku majčinu bezobraznu ti si mene našao da zajeb...

Promaja mi je izbila kvaku iz šake i vrata su lupila za mnom kao da sam ih namerno tresnuo svom snagom. Brže bolje sam nestao niz stepenice kao duh iz boce pre nego se ćale pojavi na vratima. Sigurno se još nešto razdrao iz kuhinje a povodom lupanja vratima, ali srećom nisam čuo šta. Ipak je matori tapacirao vrata kao na svojoj diktatorskoj kancelariji u doba Bravara. Navikao ćale da diktira pa misli mogao bi i tuđe živote. Takvo je valjda okruženje. Malih Napoleona ima u svakom soliteru. Ponegde uspe i Pinoče. Papa Dok. Bio jedno vreme i onaj pravi Mali Napoleon, brukao ime i nestao u Marbelji. U mardelji što bi rekli u Marinkovoj bari.

 

horheakimov

horheakimov
Datum rоđenja:  19.07.1981 Pol:  Muški Član od:  14.03.2012 VIP izbora:  6 RSS RSS Feed Saznajte više o autoru

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana