Posebna relativnost je korektna kad su gravitacijski efekti zanemarivi ili vrlo slabi, u protivnom mora da bude zamenjena opštom relativnošću. Kod vrlo malih skala, kao što je Plankova dužina i ispod toga, takođe je moguće podbacivanje posebne relativnosti zbog efekata kvantne gravitacije. Bez obzira na to, za makroskopske skale i u odsutnosti jakih gravitacijskih polja, posebna relativnost danas je univerzalno prihvaćena od strane zajednice fizičara, a eksperimentalni rezultati koji joj naizgled protivreče se smatraju plodom neponovljive eksperimentalne greške. Uzevši u obzir da u fizici postoji sloboda definisanja jedinice prostora i vremena, moguće je jedan od dva postulata relativnosti prikazati tautološkom posledicom definicije, ali to nije moguće učiniti sa oba postulata, pa su u kombinaciji njihove posledice nezavise od individualnog izbora definicije prostora i vremena.

-      Kad krećete na Exit?

-      Sutra…

-      Da poneseš nešto toplije…

-      Pusti dete, odrastao je čovek…

-      Ti ćuti…

-      Mama…

-      I ti ćuti, da uzmeš jaknu, onu šuškavu…

-      Aman, ostavi ga na miru…

-      Ne mešaj se, vidiš prognozu…

-      Mama…

-      I kišobran uzmi…

-      Jesi ti normalna, izgledaće kao budala, svi mokri samo on na snimku sa dva metra štrči k'o deda s kišobranom…

-      Mama…

-      Rekla sam kišobran…

-      Ali mama, idem na Exit, a ne u Amazoniju…

-      Lepo ti kaže dete…

-      Ti ćuti, a ti uzmi onaj tatin kišobran…

Drage kolege, novinari, pročitajte savete mog druga Vasketa, iskusnog novinara i izveštača sa demonstracija, i iz ratnih zona, Aleksandra Vasovića koji sada radi za čuvenu medijsku kuću, »Zaustavite Rojters«. Ja bih samo da dodam neke sitnice:

 -       Kad i ako trčite prema policiji, dignite ruke ili ih raširite, ali otvorenih šaka, a press karticu, koja vam inače visi o vratu, stavite u usta i to tako da se vidi natpis Press. Policajci gledaju u lice i ruke, tako će najbrže videti da ste novinar ili neće imati izgovor da nisu primetili. Tome me je na štrajku »A sad svi na svoje radne zadatke«, 1988. godine, naučio stari novinar RTS-a: »Dete, stavi tu karticu u zube, ako te dohvate nećeš znati ni ruke gde su ti, a kamoli kartica«.

 -       Ne oblačite odeću jarkih i upadljivih boja, jer ako se ispostavi da je okolina neprijateljski i nasilnički raspoložena prema novinarima, možete da skinete prsluk ili jaknu na kojima piše Press i utopite se u masu. Press karticu zadržite o vratu, samo je sakrijte pod odeću ili u džep.

Pre desetak godina našeg Dedu je udarila kap. Kada se, nakon toga, vratio iz bolnice, izgledao je kao biljka dugo nezalivana, pa iznenada obilno polivena vodom sve do viška u tacni podmetaču sa braon prstenom kamenca. Trudio se da se ispravi što više može i da priča više no ikada do tada, kao da se tim vodopadom reči, koje je kap učinila slabo razumljivim, grčevito držao života. Svaka od njih je bila dragocena kap vode, koja će napojiti korenčiće vijuga i njima se, uprkos pokušaju seče, obmotati oko nadzemnog, jedinog života za koji smo sigurni da ga imamo. I iako su mu pokreti bili nesigurni i izgubljeni u prostoru, njegov napadnuti mozak je iz sakrivenih dubina vadio detalje, do mrva sićušne, kojima se trudio da da težu životu ljudske jedinke, koju upravo ta sećanja čine neponovljivom, jedinstvenom beleškom vrednom daljeg postojanja.

Jesen u Srbiji ne počinje onda kada se zlatom oboje pismeni zadaci iz maternjeg jezika, niti onda kada se pogled pretvori u Vilerov goblen, a još manje onda kada lišće svih nijansi počne da romantično pada i zapušava odvode na ulicama...Ne, jesen počinje onda kada Srbijom legne miris pečenih paprika, a pijace se zacrvene gomilama istih na džakove, na kile, na kutije, na kese, na ko kako voli.

Žmu je noćas kazneno spavao na balkonu. Zato da zapamti kad mi je, udružen sa pretencioznim filmadžijom, upropastio subotnje veče. Lepo sam ga pitala je l' romantičan film. Jeste. Je l' ne moram da mislim? Ne moraš. Kad On izgibe u Ekvadoru. Celu noć spavala nisam. Romantične filmove bez hepienda bi trebalo zakonom zabraniti. Ko hoće da se igra drame nek to radi u ozbiljnijem žanru.

Danas se udaje naša Ana. Dobro jutro sa tremom i frkom. I sve kako sleduje. Ana je deo naše proširene porodice. Ana je Beograđankica. Advokatica. Kada se nasmeje, na obrazima joj se naprave rupice. Kažu Slovenci da te rupice ostanu od anđelovog poljupca. Kada te noću anđeo poljubi, ulepša ti osmeh za ceo život. Ana se stalno smeje, oči joj se poluzatvore i smeju zajedno sa anđeoskim poljupcima.

Ana se udaje za Srđana. Srđan se

kad nepozvani pesmi na vrata

odnekud spolja bane,

a pesnik leži bespomoćan

u zemlji dublje od dva hvata

Najkraće rečeno, članovi Komisije su, iz gimnazijske lektire izbacili zbirku pesama, Desanke Maksimović, »Tražim pomilovanje«. Komisija je jednoglasno zaključila »da se vanvremenost Desanke Maksimović ne uklapa u poetičke okvire epohe«. Skraćeno rečeno, zaključili su da se vanvremenost ne uklapa u ovo vreme. To se, inače, na latinskom zove contradictio in adiecto, i označava suprotnost u pridanome. U ovom slučaju to je tvrdnja koja sama sebi protivreči, jer ako su Desankine pesme, kako kažu,  »vanvremenske«, onda odgovaraju svim vremenima, odnosno epohama. Posebno je zanimljivo smatranje Komisije da učenici četvrtog razreda gimnazije, kojima je ova zbirka do sada bila lektira, neće umeti da je vrednuju i umanjivaće njen značaj, zbog čega je predloženo da se prebaci u prvi razred gimnazije »kao odjek književne epohe srednjeg veka«. Dakle, mladji će, za razliku od starijih, umeti da je pročitaju i vrednuju.

Tražim pomilovanje

za takozvane pesničke grehe

kad ih na arhangelske stave vage

licemeri na okupu

        Siže: 

1. Moja knjiga ima naslov, možete ga videti uzbrdo.
2. Moja knjiga ima i koricu, takođe.
3. Ana i ja pravimo Blog-žurku.

Ja se zovem Jelica. Kako se prezivam, to nisam baš najsigurnija. Zapravo, do udaje sam znala, a od udaje se prezivam kako kad. Od zemlje do zemlje.

Sve je počelo srećnim krajem u kom su glavni junaci bili moji budući svekar i svekrva, koji su do sada avanzovali u zvanja Baba i Deda. Baba je bila plavokosa Slovenka, a Deda Hrvat na belom konju. Različita nacionalna pripadnost je tada, u vreme bratstva i detinjstva, bila poželjna kategorija, a za ovu priču je bitna prezimena mog radi. Nego da se vratim princu na belom konju. Konji su tada bili kao besni kabriolet danas, beli tek. Zato nije ni čudo što su se pregovori  pomenutog dueta vrlo brzo okončali i dogovoreno je potpisivanje bračnog stanja pred matičarem. E, tada je sve počelo malim prstom, nekontrolisanim, dežurne činovnice. On je, umesto slova ć na kraju Dedinog hrvatskog prezimena, otkucao č kojim se slovenačka prezimena završavaju. Deda nije uložio primedbu, bilo mu je svejedno. Od tada se prezivao Greganovič.