Ratni zločini, kao uostalom i rat, bez sumnje su veliko zlo koje ljudi čine jedni drugima. Razumeti zašto je tako bilo i u prošlosti, a i danas nije moguće, ukoliko se, makar i na ovlaš, ne sagledaju religijska i filozofska gledišta o uzrocima i poreklu zla.

Гост: амика – Миливој Анђелковић, књижевник 

Још су стари Латини имали пословицу која каже: „Не сме се чинити зло да би отуда произашло добро“. Речено је и: „Зао је и онај који је само за себе добар“ – као и злослутно: „Ако другоме копаш јаму, копај је по своме узрасту".  Међутим, историја је препуна баш таквих примера „добра“ где се у име једне идеје, народа, амбиција или освете чине страшни злочини.

Alfred Nobel

«Jedan deo onome koji napravi ili otkrije najznačajniji izum u domenu fizike; jedan deo onome koji u oblasti hemije napravi najznačajnije otkriće; jedan deo onome ko napravi najznačajnije otkriće u fiziologiji ili medicini; jedan deo onome ko u književnosti stvori najizuzetnije delo idealističke tendencije; jedan

                    Za  kreativnu blokadu čuo sam znatno pre nego što sam odlučio da postanem pisac. Znao sam da ta posebna vrsta bele kuge obično dolazi sa godinama. Pisac se vremenom zamori, iščile mu snaga i ideje, a ako nešto i objavi, zlurade mu kolege, po godinama mlađi pisci, sa zadovoljstvom konstatuju da je još jedan velikan pisane reči izlapeo. Bard se muči i pati, kune svoju sudbinu i, ako već nije do tada, oda se piću. Sedi po kafanama i u alkoholnoj izmaglici dosađuje gostima pričajući o svojim velikim nenapisanim književnim delima.

Ne ide našim pravnicima na međunarodnom planu, ne ide im baš nikako.  Kao da su se svi urotili protiv njih. Prvo  im je  Međunarodni sud pravde iz Haga opalio gadnu šamarčinu u formi savetodavnog  mišljenja.  I taman kada su obrazi prestali da im se crvene, a zujanje u ušima smanjilo, stiže novi šamar iz Londona.

Najjednostavnije objašnjenje fenomena ratnog zločinca bilo bi da se on rađa, te da je reč o psihički bolesnim ljudima, sužene moći rasuđivanja i niske inteligencije. Međutim, to nije tako. Postoji opsežna naučna elaboracija koja nedvosmisleno ukazuje da se ratni zločinac ne rađa već nastaje, te da se većina ratnih zločinaca  može svrstati u normalne ličnosti.

                Poslednjih godina kod nas se opširno govori i piše o nasilju nad ženama, decom i životinjama, o nasilju među mladima, o nasilju uopšte. S pravom, jer nasilja je mnogo, mnogo je i nevinih žrtava.                 

                Međutim, retki su napisi i retko se ko bavi  nasiljem nad starima i nemoćnima, posebno  dece nad roditeljima. 

                 A ima ga. Nasilja dece nad roditeljima ima daleko više nego što o njemu

Kada sam ja, onomad, na sajmu knjiga potpisivao svoj prvi roman, u dugačkom redu na štandu mog izdavača, stajali su sve sami moji prijatelji i komšije, i to oni koje sam lično  pozvao. Istine radi, mora se reći, tu su bile i kamere, snimatelji i jedna voditeljka kulturnog programa neznane mi TV stanice. Voditeljka  je  mene  nešto kao pitala o toj mojoj prvoj knjizi, a ja sam njoj nešto kao odgovarao. Od  graje i buke na štandu i u hali niti sam ja razumeo šta ona mene pita, niti je ona razumela šta ja njoj odgovaram. Sećam se samo da sam čitavo vreme buljio u njen dekolte, umesto da, kao što je red, gledam u kameru, tj. u gledaoce te neznane TV stanice, a moje buduće čitatelje.  Kada se promocija završila, sve one koji su kupili moju knjigu i  kojima sam dao autogram pozvao sam u kafanu. U meniju nisu imali pečenja jarećeg, pa smo se morali zadovoljiti vrućom jagnjetinom, hladnom prasetinom i roštiljem. Koliko se sećam broj ispijenih čaša pića pre fajronta ozbiljno se približio broju stranica mog romana prvenca.  Slično je bilo i dve godine kasnije kada mi je objavljen drugi roman. Svi oni isti moji prijatelji i komšije bili su prisutni, jedino nije bilo one TV voditeljke sa dekolteom.

Godinama gledam kako se narod zlopati sa svojim političarima. Kako koju vlast izabere, ona mu okrene leđa i radi po svome, ne za narod već za sebe. Narod vidi zajebao se, izabere drugu vlast, misli ova će biti bolja. Kad ono Q. Nova vlast zauzme kabinete, fotelje, rezidencije, audije, stanove i čitav bogovetni mandat tera po svome. Isto kao prethodna.

Zbog takve vlasti kogod je mogao odcepio se od nas. Već sam skoro i zaboravio ko sve odcepio. Više se od nas odcepilo, nego što nas je ostalo. Čini mi se da je poslednje bilo Kosovo, ukoliko

Ginter Gras je čuveni pisac, nobelovac, dežurna savest i moralna institucija nemačke nacije. To znaju svi. Međutim, retko ko zna da je her Gras i odličan kuvar. Nisam to znao ni ja sve dok, pre desetak dana, nisam pozvan na večeru kod gospodina Grasa. Moram priznati da me taj poziv, pisan njegovim prepoznatljivim stilom i na njegovoj čuvenoj mašini Oliveti, silno iznenadio. Ja jesam napisao dve priče o podunavskim Švabama, ali nije mi poznato da su prevedene na nemački ili bilo koji drugi strani jezik. S druge strane, malo je verovatno da Ginter Gras zna srpski. Jedino prihvatljivo objašnjenje bilo je da je svemoćni gugl, slično kao kod telefonskih anketa, u datom trenutku izbacio moje ime. Dakle, bio sam slučajni uzorak, pozvan kako bi mediji mogli izvesiti da slavni nemački nobelovac okuplja pisce iz čitavog sveta. Uskoro će se pokazati da to moje prvo iznenađenje, nije bilo ni jedino, a bogami ni najveće. No,da krenemo redom.