Krenuli smo na put, na more. Ne u Grčku ili Tursku, već u Crnu Goru, na naše more koje više nije naše, ali opet dođe nekako naše. U svakom slučaju, više je naše nego ono drugo naše more, severnije. Ja nekako nisam mario za CG primorje posle serije trovanja koje smo imali devedesetih. Sada, međutim, idemo na brod, na krstarenje jedrilicom i primorje se doživljava na sasvim drugi način.
I putujemo tako celi dan, polako, drum je loš, gužva je i vrućina. Put dobro poznajem, toliko puta sam prošao i pomalo je dosadno, naročito kada ekipa u kolima zahrče i ostavi vozača samog. Zabavljam se prisećanjem na prethodna putovanja i prizivam privatne razglednice iz već pomalo izraubovane memorije.
Ne znam koliko rano je čovek u stanju da u sećanje utisne slike koje pamti celog života. Niti koliko su slike koje tako u pamćenj
