Dođosmo, videsmo, ubismo. Zamislite zemlju u kojoj svi nezaposleni primaju oko 700 dolara, gde država za svako novorođenče daje 7.000 dolara, sklapanje braka 64.000, start biznisa bespovratno pomogne sa 20.000... Pa su obrazovanje, zdravstveno osiguranje i struja u domaćinstvima besplatni, a hrana skoro besplatna. Litar goriva košta manje od 10 dinara, a za auto ti država daje pola para, a ako ti baš zatreba još para, država ti da beskamatni kredit, kako se dogovorite. A ako ti se studira u inostranstvu, može, ali mi da ti platimo i da ti damo platu 3.000 dolara mesečno, da imaš. E pa, takvu zemlju do pre nekoliko meseci niste morali da zamišljate. To je bila realnost u Libiji, zemlji koja je na devetom mestu u svetu po rezervama nafte.

Ali, nažalost, ta Libija nije bila demokratska po standardima NATO, a to u prevodu znači da ima odličan geostrateški položaj, naftu, rude... I čim neka zemlja „nema demokratiju", Amerika dobije neodoljivu potrebu za uterivanjem demokratije.

Kao i svaki mlad otac sa nasih prostora i ja sam bio impresioniran svojim prvim sinom Jovanom. Umeo sam da ga gledam dok spava, da mu pipkam prstice, slikam grimase,... Moj ponos je bio najveci na svetu. Njegovim rodjenjem sam i ja dobio VIP status u nasoj porodici.

Secam se jasno trenutka kada me je prvi put prepoznao i nasmejao se. Mislio sam da cu da se istopim od topline koju sam doziveo tada. Secam se i kada

Ko me jebe kad sam skrt!

Pre par meseci kupio ja, auto po mojoj meri, lincoln town car. I to par hiljada dolara ispod cene. Malena kilometraza, lep unutra, siva koza, drvo na kotnrolnoj tabli, a spoljasnost boja slonove kosti. Naravno ima klima uredjaj, odlican muzicku uredjaj, sistemi za ne proklizavanje i slicno... Cak i gepek otvaram na daljinski. Sve radi savrseno. Skoro sve. Prednja dva prozora se ne spustaju i dizu. Cuje se elektromotor

Uvek mogu da pricam kako je nasa kosarka odlicna, kako imamo exit i kako je guca do jaja.

Aj sad malo vi:

Nažalost lepa vest o ulici koja nosi Šabanovo ime je nadjačana rasističkim skandalom. Stanovnici ulice sa maštovitim imenom "Južni bulevar" čije je ime gradska vlada promenila u "Bulevar Šabana Bajramovića" su se digli na ustanak ne želeći da im se teško stečeni ugled kalja činjenicom da stanuju u ulici koja nosi ime po ciganu. Po kalašturi. Za svaki slučaj su za javnost navukli bele rukavice bez prstiju žaleći se na ogromne administrativne troškove preadresiranja mnogobrojnih dokumenata koje imaju na novo cigansko ime. Nisu oni rasisti nego ih je nemanje na to nateralo. Od stotinu ulica sa promenjenim imenom interesantno je da su se jedino južnobulevarci odmetnuli u hajduke i krenuli u boj sa rasnim neprijateljom prebivsi udovicu Šabana Bajramovića.

Bila bi velika slučajnost da sam pogodio njeno ime. Jagoda je zovem jer je riđokosa i nežno pegava baš kao što pamtim moju drugaricu Jagodu koja je trenirala košarku u vreme kada sam i ja bio košarkaš. Nisam siguran da li su joj dali to ime da bi uskladili list rođenih sa bojom kosice ili su samo tako hteli da je nazovu i pre nego se rodila.

Meni je ova druga Jagoda,o kojooj pišem, lepa. Nije lepotica ali je lepa. Onaj tip, malkice naglašenog ubrzanog starenja, koje je dobar standard zustavio. Ako i nije lepa barem je prijatna. Viđam je tu po parku u lakiranim najk patikama od 12 000 dinara, sa dve prelepe ćerkice, lepo odevene, umivene, lepo vaspitane, ... Kao reklama za kredit za neku banku.

Jedna od stvari koje su mi upale u oci jos prilikom mojih prvih dolazaka u Ameriku je bila disciplina u saobracaju. Iznenadjujuce veliki procenat ljudi potpuno postuje ogranicenje brzine, staju na znak stop, ne parkiraju pored hidrofora ili na mestu gde je parking predvidjen za ljude sa specijalnim potrebama. Pomislih kako su Amerikanci fini neki ljudi.

S druge strane ja sam u Srbiji prilicno nedisciplinovan u saobracaju. Ogranicenje brzine i pravila za parkiranje su za mene mahom bile virtualne kategorije. Umeo sam i cak da prodjem na crveno svetlo, "oprezno"

Odavno sam se naucio da ne odbijam ponudjen posao. Nije to nikakav filozofski zanos. Nuzda i muka me naterale. Zacas se stvari preokrenu i nema prihoda. Onda zalis sto si propustio tamo negde da zaradis koju paru. Jos pocetkom mog zitija u Americi moj prvi posao je bio postavljanje tendi. Merdevine, burgija, gedore, vezivanje cvorova, 35c u hladu te iste tende,... Dosta sam naucio o tome. A najvise da cenim rad.

Onda su naisli finiji, izbacivacki poslovi. Odlazim oko 10 uvece