Suština ove poslovice je notorna činjenica da je grabež, grabljenje, krađa... jedna od bazičnih i duboko ukorenjenih odlika našeg naroda. Poriv za grabljenjem i otimanjem je duboko usađen u tkivo našeg naciona i odvajkada je bio egzistencijalni pokretač. Grabiti, grabiti i samo grabiti, izrekao bi V. I. Lenjin da je kojim slučajem rođen u Srbiji. Iako se grabi sve i svašta, svuda i u svako doba, poslovica

najboji navalni red na svetu svih vremena a i ubuduće!

Garinča, Didi, Pele, Vava, Zagalo!

I nije priča, više je nešto kao iščupci iz sopstvenog mi vremenskog života.

Nikoga ne primoravam niti to mogu, da ih čita. Ako se neko i odluči da ih čita, neka se ne nada mudrostima, razmotavanjima ili zamotavanjima intelektualnog klupka, savetima, uputstvima bilo kojeg tipa...ne to su dosadne, ordinarne i banalne pričice, toliko obične, da se čudim samom sebi što se njima bavim! A opet, svaka sitnica, mrvica, sranja koja nam se dešavaju svakodnevno...to

A pre svega odsad pa nadalje usvojiti pretpostavku da ono što je izgovoreno i ono što se čuje potiče iz istog izvora i u tom cilju odoleti iskušenju sumnje u mogućnost izvođenja bilo kakve pretpostavke.

Odbaciti jednom zasvagda, kao i analogiju sa uobičajenim prokletstvom, svaku pomisao na početak i kraj.

General, tako me zvao. Dve godine sam bio mlađi od njega a onda je to bila ohohoj razlika. Tih šest solitera, ubrzo nazvanih Šest kaplara, iznikli su, čini se preko noći. Oni sa Starog Sajmišta gledali su nas sa zavišću. Oficirska deca, dobro obučena, idu u gimnazije i na fakultete... a oni, žive u barakama koje su ostale od logora i u straćarama koje su njihovi očevi i majke podigli iza Savskog nasipa. Bili su kivni na nas, iako je to bilo

                                                                          Nigdar ni bilo da nekak ne bu bilo

Gled'o sam vam metanije,

Kad varate Boga živa;

Gled'o sam vas, gde se pije,
Gde se jede i uživa.

Sluš'o sam vas, kad kunete
Svoje stado, svoje verne,
I kad tajni prizovete,
Licemerni, licemerne!

Gled'o sam vas — ne da nisam,
Kad razbludom usplamtite;
Gled'o sam vas, ne da nisam,
Licemerni, upamtite!

Đura Jakšić, pesma napisana oko 1877 godine

Sve više ličim na švajcarski sir, pun praznina i šupljina! Jutros dok sam pio kafu na terasi, saznao sam da je iznenada umro moj divan i dobar drug Roki! Osetio sam fizički bol, počeo sam da se tresem, oči su mi zasuzile. Nemoguće! Pre tri dana smo se zajedno uspinjali Pop Lukinom, išli smo na izložbu našeg drugara u Prodajnoj galeriji Beograd na Kosančićevom vencu. Smejali smo se i prisećali raznih zgoda. Roki je bio duhovit do neba. Dobro bre što ne dođeš do mene da popiješ... kafu ili čaj, ne ti ćeš da dođeš kod mene da pijemo na terasi. Dogovoreno!

Na polaganju

Su ubistva, noću, u po bela dana, na periferiji ili u centru Beograda, ubistva pojedinih kriminalaca ili kriminalnih grupa, ubistva žena, devojaka, majki, Roma, homoseksualaca ili nekih koji ubici izgledaju kao oni, postala naša svakodnevica. Kad kupujem cigarete, na novinama poređanim na pultu, sve naslovne strane svih nazovi novina ispunjene su enormno velikim slovima naslovima o ubistvima. Svestan sam da se to radi s namerom da gladni narod makar na tren zaboravi svoju glad i bedu, o uživanju u tuđim nesrećama ne bih ovog puta. No bez obzira na naslove, ubistva se dešavaju malo, malo.

Ko si ti?

Pitaj Zaratustru ako ne znaš, ha, ha, ha, a to što sam ti poznat, to je zato što obitavam u tebi.

Ne vidim razlog da se zamajavam sa Zaratustrom, reci mi ko si? I kako to da obitavaš u meni a da ja to ne znam?.

Ja sam Ariman a ti si samo jedno od obličja koji sam uzeo.

Ariman! Onaj Ariman?

Da baš taj, jedan jedini Ariman a to što ti ne znaš da obitavam u tebi, vrlo je prosto, ti si ja, ja sam ti. Uglavnom ti dozvoljavam da ti budeš ti ali pod mojom budnom pažnjom i kontrolom. Imam ja posla preko glave, nisi samo ti u pitanju,