Godinama se o kormoranima, odnosno vrancima (reč kormoran potiče od latinskog corvus marinus – morska vrana), šire laži, u čemu je nedavno učestvovala i b92, ne samo prenoseći govor mržnje i poziv na istrebljenje („izlovljavanje“) ovih ptica, već i izvrtanjem verovatno jedine tačno navedene činjenice u originalnoj vesti Glasa Zapadne Srbije.

Parental Guidance: 16+

Warning: Strong Content

Hteo sam da vidim taj slavni vodostaj, pa sam isplovio na Dunav, na vesla, kako dolikuje. I ništa. Struja se i ne oseća, a voda je bila viša krajem aprila nego što je sada. Naspram Dorćola, po Waterworldu Jojkićevog rukavca sam tada izveslao svih 12 km - moglo se svuda, a sada upola manje. Drugim rečima, voda jeste visoka, ali sasvim prosečno i uobičajeno, ništa pomena vredno.

Ključevima – priručnicima za identifikaciju ptica sam se u više navrata bavio, ali sam tada opisivao knjige dostupne u domaćim knjižarama. No, godine su prošle, a po tim knjižarama se, tada nova i stidljivo ponuđena odeljenja prirodnjačkih izdanja pogasila i svela na one priručnike za kučkare i mačkare, te za držače ptica po kavezima, što sa prirodnjačkom literaturom ima veze koliko i Stari zavet sa Poreklom vrsta.

Pazljivo zurim u rumene noge, trazim one s bizuterijom… Skeniram teleskopom jato galebova na deponiji u Vinci. Vec sam 5 plasticnih kolor prstenova s krupnim slovima/ciframa uspeo da procitam... eno jednog! Ali ima samo mali metalni prsten, nigde krupnog plasticnog za citanje. Ti metalni se obicno procitaju tek kada pticu nadjete mrtvu, ili je

Žega. Nadleće nas par velikih vranaca. U nedalekoj gredi je kolonija pčelarica. Sledi nekoliko malih vranaca, koji i sami brzaju do svoje kolonije, pa nekoliko eja močvarica i jedna čudna grabljivica, za koju sumnjamo da je bio mladi osičar, a koja nije želela da ostane dovoljno dugo da bi je zagledali iz svih uglova.

                                              Utina – sve fotografije (c) Saša Preradović

Prvo zaustavljanje jutarnje: mladi belorepan skoro uz sam put i nekoliko desetina gačaca unaokolo. Ptičarenje koje započinje najvećim orlom konrinenta – obećava. 

Podaci i fotografije: Milivoj Vučanović

 Mladi Lastavičari

Dakle, raslo blizu Vršca Dobro drvo. Bilo je krupno i lepo i dominiralo obešumljenim Banatom. Pružalo je dom pticama, pa tako i u Vojvodini vanredno retkom orlu Zmijaru (jeste, baš TO drvo).

Dorćolski kej 

Budim se jutros, otupljenog uma, promajne glave, s nekom od onih melodija koje vam se bez pitanja i dozvole usele u praznu glavu, pa samo čekaju da počnu da ječe. Ide ovako nekako „...ne krivim / oženjen sam, kao momak živim / rke-koke rke-koke / gore-dole gore-dole / levo-desno levo-desno / je l’ možemo posle da popravimo, grešio sam?“ pitao je nesuđeni a smrznutii pevač (ako si kod „levo / desno“ grešio, šta li bi bilo sa Lili Marlen, pitam se u prolazu), samo u beloj košulji, normalno utopljenog kamermana na mostiću splava na koji sam sišao da potražim crnogrlog morskog gnjurca, pa ga po treći put za redom promašio. Gnjurca, šlager-pevača sam baš i mogao.