Planinsko područje Cholomontas, centralni Halkidiki (foto Wikimedia Commons)

Razmišljao sam o ovom blogu proletos, ali su me poplave bacile u depresiju i stvorile utisak da je sasvim besmisleno ma kome opisivati gde da posmatra ptice u Grčkoj. Možda i jeste. Ipak, neki moji prijatelji su baš u tu oblast otišli, pa se već i vratili, a sve bez informacija gde da tamo traže ptice, pa ću pokušati da to sada donekle ispravim.

Foto: Boris Bajčetić 

Počelo je slučajno, na internetu. Nabasao sam na Dejvidov blog o ptičarenju s Tornja 42 i ideja mi se svidela. Ptice se obično posmatraju iz žablje perspektive, dok one na nas gledaju odozgo, a ponekad rade i više od pukog gledanja. Dejvid Lindou, a.k.a. The Urban Birder, je poželeo da bude na ravnoj nozi i da ih gleda iz ptičje perspektive. Otuda ideja visokih zgrada, a najveće šanse da se odatle šta i vidi jesu tokom seobe ptica. Toranj 42 je isto toliko spratova visoka kula koja dominira pejsažom Londona. A u meni je počela da tinja ideja da to isto uradimo i u Beogradu: potreban je minimum dobre volje, ne košta ništa i može biti zabavno.

WWF Srbija, 28.12.2016.   |   Ornitolozi Lige za ornitološku akciju, u saradnji sa Zavodom za zaštitu prirode Srbije, organizovali su i ove godine prebrojavanje malih vranaca i potvrdili da uz obalu reke Save u Beogradu sada zimuje 3.700 jedinki, što predstavlja 5,3 odsto evropske, odnosno oko dva odsto ukupne svetske populacije. Brojnost malih vranaca je skoro ista kao i prošle godine  kada je izbrojano 3.800 jedinki. Relativno stabilna brojnosti i stalno  prisustvo ovih ptica i dalje pokazuje veliku vrednost i značaj rečnih staništa u užoj gradskoj zoni. 

Mali vranac u Čukaričkom rukavcu, foto Maciej Syzmanski 

“Meni je sada već okruglo 20 godina kako pratim male vrance na zimovanju na Savi, počeo sam još 1996. Vranaca je tada bilo dvostruko više nego što se znalo, bilo ih je već 1000 u gradu, a to je nakon odsustva od pola veka već bilo uspeh samo po sebi. Tako je počelo. I evo nas sada, 20 godina kasnije kako pratimo  ovu vrstu na zimovanju u Beogradu. Svaka populacija koja prelazi 1 procenat regionalne se smatra međunarodno značajnom i nameće obavezu da pospešimo njen opstanak, a mi i ove zime imamo 5% evropske populacije malih vranaca usred glavnog grada. To nije samo obaveza da ih zaštitimo, već i potencijal za razvoj eko-turističkog proizvoda Beograda jer se ova vrsta sreće samo od Jadrana do Kaspijskog jezera, i njeno odsustvo u Zapadnoj Evropi je čini jako atraktivnom za tamošnje posmatrače ptica. Ono što su za Kikindu sove, za Beograd je mali vranac“, izjavio je Dragan Simić iz Lige za ornitološku akciju. 

Kada sam bio mali, pa iznova iščitavao višetomna Istraživanja i otkrića (ako se dobro sećam naslova – knjige su bile pozajmljene), uvek me je kopkalo šta li radi igla kompasa kada se približite polu. Ok, ništa – i dalje pokazuje magnetni pol, u redu. Ali, šta se desi kada ste u blizini magnetnog pola? Sluđena se vrti u krug?

Usled višestrukog autorstva nad ornitološkim podacima, čitav tekst je copyright © Liga za ornitološku akciju Srbije. Svako neovlašćeno umnožavanje je zabranjeno.

Počelo je zaleđenog februara 1996. Noćne temperature su već duže vreme bivale uveliko ispod minus deset - sve smrznuto, Dunavom plove sante leda. Sedeo sam u jugu na onom parkingu na Ušću i uporno zurio u tmurno nebo. Kada bi se šoferka zaledila, štedeći gorivo usred embarga na uvoz, nisam palio motor – već primus, da odmrznem staklo, koliko-toliko zgrejem kola, sve vreme pazeći da ne zapalim sedište. I tako pokušavam da odledim svoju osmatračku čauru, napolju škripi sneg pod đonovima nekog šetača u perjanoj jakni... ugledam njegovo zapanjeno lice, sledim pogled i ugledam Čitu kako zavoznim veslima pokreće alaski čun onako kako je to uvek radio – samo u kupaćim gaćama. Nije mi bio prvi put da ga vidim, ali jeste prvi na toj temperaturi. Ipak, nisam se previše iznenadio, samo sam se osmehnuo – to je Čita. Ne sećam se više kako se zvao. Bio je trbušast, izrazito mišičavih ramena i ruku. Priča kaže da je bio bivši reprezentativac u džudou ili već nekoj drugoj borilačkoj veštini. Ako ne grešim, na vodi sam ga, kako vesla u čunu, poslednji put sreo negde u vreme bombardovanja, 1999.

Jutro se proteglo u dan ispunjen telefoniranjem Orionu koji je već pet dana i dve posete tehničara kasnije i dalje nesposoban da mi obezbedi trajniji ili protočniji signal, što je njihova ugovorna obaveza, ali zato znaju da mi traže 7000 din. u slučaju da poželim da prevremeno raskinem ugovor sa sramno nesposobnim provajderom. I tako, poprilično nadrndan, odem da potražim sebi parče neba prepuno ptica – na jednom od najuzbudljivijih mesta za ptičarenje u Beogradu, na deponiji u Vinči!

Gde je granica između lova i orgije ubijanja?

I 18 dana po slanju upita uspavanom Ministarstvu poljoprivrede, grupa NVO okupljena oko cilja zaštite ptica nije dobila odgovor zašto nije, shodno svojim obavezama i ovlašćenjima, posle ledenog perioda u drugoj polovini januara, propisalo zabranu daljeg lova na ptice (videti Mirno spavaj, Nano). Hladni period se nastavio i kroz februar, a i puške su nastavile da prašte (sezona se završila 15. februara). No, gosin Ministar ima tvrd san.

Foto: Uprava carina

Umoran sam. Svake godine isto, novi protivzakoniti pokolji ptica uz upotrebu vabilica koje jesu zabranjene za upotrebu, ali nisu, valjda, za posedovanje i prodaju (npr, ne smete da se fiksate, ali je posedovanje i dilovanje dozvoljeno i poželjno, dok god plaćate porez, ili plaćate koga već treba da platite), pa se tako nude u svim lovačkim radnjama (slika dole je iz beogradskog Snajpera), kao i pumparica sa po 5-10 patrona (zakon dozvoljava do dve patrone). Inspektori su po pravilu zauzeti na drugoj strani kada dobiju prijavu krivolova, aktivistima se preti oružjem, a policija pet dana nedeljno ne radi ništa, pa onda vikendom i sama ide da puca u prepelice i grlice (ok, kao pojedinci, ne kao javno preduzeće).

GOVORI: Svetozar Zrilić

TEKST: albicilla

Naš brod je bio ledolomac od 86 metara, M/V Polar Star, sa duplim koritom i maksimalnom brzinom od 14 čvorova. Star je oko 20 godina i dugo je za švedske vlasti lomio led po Baltiku, a posle ga je kupila kanadska kompanija koja se bavi eko-turizmom. Kada je na Severnoj polulopti leto, on obilazi Arktik, Beringov moreuz, itd., a kada tamo dolazi jesen, oglase na sajtu ture od po 10, 12, 15 dana gde se gosti smenjuju sve dok ne stignu do Ušuaje.

Kada je na Južnoj hemisferi leto on tamo odradi određen broj tura za Antarktik. Recimo tura na koju sam ja išao, obilazak Antarktičkog poluostrva, najsevernijeg dela Antarktika, ili se ide do ostrva Južna Džordžija... Imaju 5-6 različitih tura koje u tom području rade.

Mali vranci, foto Maciej Szymanski

Zavod za zaštitu prirode je odredio prethodnu zaštitu savskih vrbaka, koja traje dok se ne završi procedura proglašenja novog zaštićenog prirodnog dobra. Ali, zašto ona još nije završena?

Davni decembar, mislim 2005, v Beogradu je res zelo mrzlo, kot bi rekli na sončni strani Alp, a meni zvoni telefon: jedan engleski ptičar je po prvi put u gradu i interesuje se za neke ovdašnje ptičje specijalitete. S druge strane, mali vranac je u Evropi toliko usko lokalizovana vrsta da uvek nalazi svoje mesto u spiskovima 10 najboljih pernatih znamenitosti u aranžmanima ekoturističkih agencija koje svoje goste dovode na Balkan.