Hitno potreban novac

Novi tretman matičnim ćelijama u Kini mora biti urađen krajem marta. Ako se do tada sakupi 32.000 dolara, Zvezdana će možda vratiti funkciju gutanja i zaustaviće se njeno propadanje do avgusta, kada se očekuje lek protiv Batena. Ukoliko devojčica u martu ne ode na lečenje, izvesno je da za nju više neće biti nade.

Prenosim tekst sa sajta "Pančevac" i molim vas da pomognete onako kako možete.

Ako ništa drugo, proširite dalje.

Glečeri se tope, otopljava klima, nikom neće biti oko srca zima,
govorimo o mogućnostima! :)

Umesto priče o I. Ivanoviću, što mi je bila prvobitna namera, želim sa vama da podelim nešto što me danas oduševilo.

Rambo svaka čast!
Tako se to radi.

Kada sam dovela Aleksu na njegovu prvu probu, na kojoj je već bilo više od desetoro dece i čula od nje: "Ti sad idi i dođi po njega za dva sata.", bez obzira što je to Ksenija i što znam da ona sve može :), nisam mogla da se suzdržim i ne pitam je li sigurna i treba li joj pomoć. Samo me je pogledala na šta sam rekla, dobro, dobro, već sam otišla.
 Naredna dva meseca, svake nedelje ujutro, Aleksa je jedva čekao da ide kod Ksenije i da bude glumac, kako je sam sebe prozvao. :)

Gost autor:  jamari

I, ako mislite da je za vas kasno, obratite pažnju na svoju decu. Oni sigurno nešto vole da rade više nego nešto drugo. Radite to zajedno sa njima, pomozite im da budu ono što žele i što mogu da postanu. Pomozite im da jednog dana znaju zašto su postali to što jesu.

Juče, u subotu, oko 14 h, na uglu Bulevara Kralja Aleksandra i Branka Krsmanovića je nestala Tina Zečević. Ona je devojka sa autizmom i roditelji bezuspešno pokušavaju da je nađu. Policija neće da je traži dok ne prođe 48 sati od nestanka. Gore je njena starija slika. Sada je deblja i ima roze majcu. Telefoni njene majke, Jasne Zečević su 28 36 500 i 063 702 92 02.

Gost autor: Rejlem

Došao je i skoro prošao još jedan mart, konačno je i sinulo sunce napolju. Ne znam kako vama, ali meni u proseku zima ne prija. Vezan sam vikendom pretežno za ovaj prokleti grad. Zabavimo se ponekad klizanjem i kuglanjem sa klincima, za neki izlazak u pozorište opet teško nalazimo vremena, o redovnom obilasku bioskopa i da ne pričam – šta kog vraga i da obilazim, 2 šoping mola sa multipleksima...I da je sve drugo bilo u ovoj zemlji fenomenalno u poslednjih 10 godina, ubistvo bioskopa u Beogradu nikad ne bih mogao da svarim i oprostim. A kad na to dodamo sve drugo iz vlastodržačkog repertoara, pa još zimu koja nikako da se završi, pa rad za platu koja debelo kasni i pitanje je kada i da li će doći, umlaćenost svake večeri po povratku sa posla, i tako svaki prokleti radni dan, sve isto, nepromenjeno, perspektive nigde...

Čini mi se da je zbog toga FEST u poslednjih par godina počeo više da mi znači. Kao neko prisećanje da u mraku bioskopske sale može da se pogleda i nešto smisleno, a ne samo holivudsko djubre, ali i kao najava kraja te yebene zime. Na nekoliko večeri svake godine nam se pruža prilika da budemo negde drugde, i da se setimo nekih drugačijih vremena, kada je sve oko nas imalo mnogo više smisla.

Poučeni prošlogodišnjim iskustvom, kada nismo mnogo šarali sa izborom filmova koje ćemo pogledati, već smo se opredelili za proverene autore i stvari koje su nam se učinile zanimljivim, i za FEST 2011 smo izabrali pretežno mejnstrim, ziherašku varijantu. Nije bilo toliko uspešno kao prošle godine, ali je surova stvarnost koju smo videli u subotu, 5. marta popodne na platnu velike sale SC potrla sve eventualne manjkavosti prethodna tri filma. Hajmo redom.

 Ovo je juče (19.02.2011.) napisao Emin tata :

 "Hteo bih da se zahvalim Leontini i dečici iz hora Čarolija koji su napravili prvi korak ka ispunjenu cilja Eme i njenih roditelja, da Ema stane svoje noge. Nikada u životu neću zaboraviti ovaj dan kada smo prikupili 59125,00 dinara 25 Eura i 120 makedonskih denara. HVALA vam na velikom srcu."

 Ovakve stvari vraćaju veru u ljude. :)

Nedavno sam je pronašla, povučena nekim drugim. Ne znam ko je snimio tu fotografiju. Mora da to beše moj pokojni drug Oleg, kod koga smo tada bili.
Na njoj V. i ja. Nasmejane, onako potpuno bezbrižno, kako samo možeš biti kad imaš 17 i misliš da celi svet, sa svim svojim mogučnostima i čarima, čeka samo na tebe. O iskušenjima tada nismo mnogo znali. O ovim, koja će da nas sačekaju u tom svetu, ništa.
Tada, jedan od najvećih problema  je bio kako roditelje  ubediti da, iako smo se videli nedavno, dozvole to opet. Njima, V.i njenom bratu ili nama,mojoj sestri i meni. Kako uostalom ne razumeju da Novi Sad i Sarajevo nisu tako daleko. Šta fali da odemo tamo samo preko vikenda....Ili oni da dođu, svejedno. Važno da smo zajedno.

Sve je počelo slučajno, kako to uglavnom biva sa većinom bitnih stvari.

Pre desetak godina, kao mlada nastavnica istorije, ali i neko ko je završio nižu i srednju muzičku školu, Ksenija MIrković se  prihvatila  vođenja hora i pripreme predstave  u OŠ " Ljuba Nenadović" u Žarkovu. Na sreću dece sa teškoćama u razvoju, a pogotove one sa autizmom, predstavu je videla tadašnja direktora OŠ „Antun Skala“ (škola za decu sa teškoćama u razvoju) Jasmina Jovanović i oduševljena onim što je Ksenija  uradila, pitala je da li bi pokušala nešto slično da napravi u njihovoj školi. Kako nikada nije radila sa decom sa teškoćama, bila je zabrinuta da li će umeti tako nešto, ali je odlučila da pokuša.

Pretpostavljam, ma ne, sigurna sam, da većina roditelja misli da je najlepša stvar koja im se desila u životu, roditeljstvo.
Kada dobiješ dete misliš da ga voliš toliko mnogo da ne može više od toga. Onda, kako dete raste, kako se upoznajte, otkrivate neki novi svet zajedno, shvataš da je ta ljubav svakim danom sve veća. Kako raste ljubav, tako sa njom ide i nešto što nije baš lepo, ali je neizbežno, a to su brige.