СЕЛФИ ПРОСВЕТЉАВА

Самоубиство Европе као могућа будућност – Мишел Уелбек „Покоравање“

Мишел Уелбек је сваком књигом стварао неку провокацију и изазивао размишљања и дискусије о садашњој и будућој судбини савременог човека, у том смислу он је један од ретких и драгоцених савремених писаца. У „Могућности острва“ иде у далеку будућност, вероватно-невероватну али могућу и пре свега забрињавајућу. У роману „Карта Територија“ уводи себе, писца Уелбека, као књижевни лик и убија га, присуствује својој сахрани и описује је. У сваком његовом роману виђење Запада је критичко и више има разлога за стрепњу него за наду, а у „Покоравању“ то достиже врхунац.

- Европа је извршила самоубиство које је трајало неколико деценија - каже ректор Сорбоне Робер Редиже, Белгијанац који је прешао у ислам. Уелбек описује последице „самоубиства Европе“ и Запад који проналази решење и катарзу у - прихватању ислама.

           ИЗМЕЂУ КРСТА И ПОЛУМЕСЕЦА  

            Бехлул је посматрао фигурине,  оне готове, затим недовршене и тек започете. Ненад поцрвене: видело се да их производи по три-четири упоредо. Али Бехлулово лице је имало достојанствен изглед, као да гледа уметничка дела у неком музеју.

            - Груби радови су шаблонски – Ненад осети потребу да објасни. – Ослобађам се сујете, да је опет стекнем у завршници.

            И он показа две-три завршене фигуре, наизглед исте, са различитим детаљима.

            Бехлил је замишљено климао главом.

            - Свако отплаћује дуг свом идеалу – проговори. – И ја сам то плаћао, само на други начин.

            - Идеал је да свака фигурина буде јединствена, да створи свој сопствени простор.

            - Знате ли шта је идеално дело код нас, Арапа? Кад нешто исклешеш у камену и оставиш у пустињи на сунцу и ветру који носи песак. После хиљаду година имаћеш идеално дело.

DEEP WEB – скривено подземље Интернета

 Ако желите да будете у близини свемогућег у виртуелном свету, и спремни сте на ризик да се то евентуално одрази и на ваш реални живот, идите на DEEP WEB – у скривено подземље Интернета. Он није доступан вашим редовним претраживањима уз помоћ Гугла, Експлорера, Мозиле, Опере...

 Уснимите ТОR, преко кога стичете лажну и променљиву интернет адресу, и открићете огроман део интернета у коме ћете срести хакере, научнике, дилере дроге, астрономе, убице у најам, турнире до смрти, физичаре, педофиле, револуционаре, владине агенте, полицију, ФБИ, терористе, отмичаре, ланце проституције, социологе, дисиденте, тајне организације... али и обичне кориснике интернета који желе да прошире податке о ономе на чему раде, и то брзо и анонимно, како би избегли правне или етичке последице. Ту су и сајтови и форуми за размену информација, дојаве за клађења, сви филмови, музика, књиге... Ту је и Hidden Wiki на адреси  kpvz7ki2v5agwt35.onion  – и све то доступно на један или неколико „кликова“.

Према подацима полиције ТОR и DEEP WEBкористи близу 300.000 Немаца, а у свету преко 3 милиона појединаца, од којих су многи полицајци и чланови  агентура и служби многих влада.

Зналци тврде да само 60 највећих deep web адреса укупно садрже око 750 терабајта информација, што већ превазилази величину Web-a четрдесет пута, да је укупан садржај на Deep Web-u  1.000 do 2.000 пута већи од површинског Web-a, смештен већином у специфичним базама података.

Ово је хакерски сајт на DW

СРПСКЕ ПАРЕ – КИПАРСКА ВЕЗА

Знате ли зашто се посредници интернет услуга зову провајдери – због адекватности онога ДЕРИ на крају.

Ко све сме да ме дере за новац, да ми отима личне податке, да мења имејле који трају 19 година, да комуникацију своди на аутоматски имејл који свима исто одговара без обзира на питања и захтеве па те тиме своди на број у списку који се излизао па ћеш ти да га испишеш поново и још платиш за то?

Коме морамо дати ЈМБГ, бројеве телефона и друге личне податке?

Полицији, разумем; суду, такође... и коме још?

Ових дана добијем имејл следећег садржаја:

                        КАПИЈЕ ВРЕМЕНА

            Претурајући по старим текстовима нашао сам запис који је отворио капије времена. Оних која су прохујала много пре мене. А и она која су била на дохват сећања и личног искуства нестајала су као тренутни одблесци неког другог, безмало туђег живота.

            Ево тог записа:

            „Имао је 20 година и одједном схватио да су сви ови људи око њега – и старица на углу, и продавачица у бакалници, и комшија кога је срео – отац његовог друга, и непознати који се осмехивао са посмртне листе на дрвету – сви су они, једном, имали 20 година. Осетио је да тај тренутак мора сачувати у себи, да не сме дозволити да једноставно и равнодушно прође; да је неопходно, апсолутно потребно да заустави време.

            Стао је и загледао се у познату улицу, да би увек могао да је репродукује у себи: људе, ограде, два аутомобила, бљесак сунца на окнима, треперење пролећа на младим листовима у ограђеним баштама. Зграде су биле сиво-крупнозрансте и обнажене, са тамним ранама опалог малтера и тамним грбавим крововима, све много старије од њега. Постојале су пре свих његових времена, и пре времена људи које види; уместо неких других кућа и уџерица, као део града, старијег од свих споменика и спомена о њему.

            А људи, њихова сећања и спомен на њих? Где су, шта је остало од одјека њихових гласова, повика, плача, смеха? Нешто мало у записима урезаним у камен и преписаним на ретке пергаменте, највише у хуку ледене кошаве и шапатима млаких ноћи зрелог лета.

            Осећао је немир у грудима, жељу да се увери у делић историје у овој улици. Знао је да се иза уличне зграде пред њим налазе рушевине куће страдале у бомбардовању 1944. године. Зашао је иза и изненадио се: видео је велико двориште, рашчићено и изравнато, само се по црвеним мрљама раздробљене цигле наслућивало да су ту некад били зидови иза којих се живело. Велика празнина и мук, провалија историје у коју су потонули сви ти безбројни гласови који вековима хује Београдом.“

ВИРТУЕЛНО ПРАВО НА ГРЕШКУ

Како одвојити децу од компјутерских игрица? Велика дилема која мучи психологе, родитеље, педагоге... Говоре и пишу о томе, забринуто климају главама и врате се да читају новине и гледају телевизију у којима су слични садржаји, само разрађенији и гламурознији, и забрањени за младе. Разлика је у томе што су игрице директније и што активирају дете које «осваја» многобројне  нивое, док родитељи уздишу над «судбинама» главних јунака у 36. наставку популарне серије.

У Француској сви протести, поворке, целоноћна заседања на трговима, сукоби са полицијом, синдикати, партије, парламент, посланици, цео демократски систем је изигран. Капитал је прогурао своје, систем је скинуо маску и показао своје право, насилно лице.

            - То ће се демократски одлучити! – завршио је спикер.

            Устао је и искључио ТВ. Ручно, на самом апарату. Није употребио даљински јер је то посредник, желео је да се лично обрачуна.

            До тада је мислио да је даљински у његовој служби. Као миксер, усисивач, вентилатор. Да му олакша живот, учини га пријатнијим и здравијим. Међутим, добијао је речи и слике које су га узнемиравале, затим збуњивале. На крају чак и вређале његов осећај правде и здравог разума.

 Тог дана сам узео послеподневну шихту, да продужим ноћу и намакнем који динар више. Куњао сам пре подне, а у подне очистио кола и слушао преко такси-радија у возилу шта они моји раде. Спремају маркетинг наступ, на некој промоцији! Ма, хајде, мислим се, каква промоција, где су књиге ту нема лове; они што ваљају ђенге више не читају ни јеловнике; људи све знају.

            Око четворке се лансирам, да кола мало загрејем. И, хајд’ баш да видим тај наш маркетинг "Код три листа дувана"!