Ne znam sta da kazem, osim da je ovo potpuno nenormalno

 Ucenik tukao profesorku

EDIT: Posto je snimak skinut sa jutjuba, evo kako je bilo:Ucenik, ko od stene odvaljen, stoji ispred profesorske klupe i smeker nece da se pomeri dok mu prof. ne pokaze dnevnik. Ona nece da mu ga da, on se tu muva i pokusava da joj ga uzme. Onda u jednom momentu, ona ga odgurne da bi prosla, jer joj on sve vreme blokira prolaz, a on je

Bas nekako pred 57 godisnjicu rodjenja, Zorana Djindjica je spomenuo Sinisa Vucinic, samoproklamovani cetnicki vojvoda koji kako sam priznaje obozava Slobodana Milosevica, clan JULa i ko zna kojih jos partija mraka. Prica on tako, ovih dana, kako ce ubiti Zarka Koraca i Milosa Vasica bas kao sto je ubio Zorana. Slucajno ili ne, tek drug vojvoda bas pred pomenutu godisnjicu kao da je hteo da nas podseti od kakvih je ljudi nastradao Djindjic. Sto rece Zoran Zivkovic, ubili su ga pacov, prevara, budala i razna vucinicevska bratstva. 

Ne znam na sta bi licila Srbija danas da je Zoran i

Osobina koja mi se možda i najviše sviđa kod Iraca je ta što su bez kompleksa. Nema te stvari koja njima prija a koju oni ne bi uradili zbog blama.

Žena može da bude krupna do odvratnosti, ali joj to neće smetati da uveče obuče top i mini suknju. I naš doživljaj prema njima se menjao kako je vreme prolazilo, tj. kako smo upoznavali irsko društvo, tako da nam je sve to postajalo simpatično pa su i sve te debeljuce odjednom delovale nekako cool.

Ako Irac vidi da ne znaš nešto, bilo šta, neće ti reći neku od onih floskula svojstvenih našem podneblju, kada se

Izjava predsednika Srbije da se Srbija nece odreci Kosova zarad boljeg zivota svog naroda je povratak Srbije na stanje pre 5. oktobra; u izolaciju, jos vecu bedu, nesrecu, izgubljene nove generacije i izopstavanje od normalnog sveta.

Srbiji treba buducnost, perspektiva za milione nezaposlenih a obrazovanih, zivot dostojan coveka koji je dve, tri decenije ulagao u sebe da bi mu se to posle isplatilo, mogucnost da svojoj deci pruzimo priliku da zive drukcijim zivotom od onog kakvog smo mi ziveli tokom devedesetih. 

Srbiji ne treba nestabilnost, trzavice, stalna otvorena pitanja. 

Kosovo

Moon Unit Zappa o svome ocu:

"Ako kuća gori, ugasi vatru sam, ali ni za živu glavu ne ometaj tatu u studiju".

Poreklom Sicilijanac, rodjen u Baltimoru 1940. Ovaj multimedijalni umetnik ostavio je iza sebe neizbrisiv trag kako na polju muzike tako i u mnogim drugim sverama umetnosti. Pored kompozitorskog, gitarskog i liderskog dara (kada je bend u pitanju), ostace nezaboravni njegovi TV dueli sa poznatim politicarima

Izasli su ziro racuni, dinarski i devizni u Inteza Banci.

Dinarske uplate: Banka Inteza - 51-102-0009682/5

Devizne uplate - Banka Inteza - Swift Code DBDBRSBG, IBAN RS 35160513020134647867, na ime Milan Ponjiger, Batutova 21 11120 Beograd Srbija.

Drugari,

Hajde da se potrudimo da ova vest  dopre svude gde je to moguce (Facebook, Twiter ...)

Nisam siguran zasto ali sam u zivotu na neke krupne stvari uveg gledao kroz analizu nekakvih naizgled nevaznih situacija. Evo upravo se skoro desilo nesto sto me je dodatno duboko razocaralo u tu pricu koja se zove danasnja Srbija.

Gost na ovom blogu je Ljiljana Lakić Švrakić koja je sa pokojnim Milenkom Zablaćanskim saradjivala, prevodeći mu tekstove sa nemačkog i engleskog.  

U svom rečniku neshvaćenih reči, Kundera, pored ostalog, razmišlja o značenju pojmova „teško" i „lako". Kao što je lepota u očima onog koji gleda, tako je i lakoća relativna i neshvaćena. Apsolutne lepote, kao i apsolutne težine, nema.

Čudno se zbilo da se u istom danu, u razmaku od samo

(Eksperiment iz blogovanja.)

(Čovek se direktno obraća slušaocima laganim, bezbrižnim glasom, malo otegnutim. Pije iz dugovrate pivske flaše.)

Ponekad, kad sam u baru, i pijem sa momcima, neko bi onako nevezano prokomentarisao "Kako onaj momak to postiže? On uvek nalazi devojke!"

Ja redovno odćutim kad čujem takve primedbe. Volim da sam neprimećen kad su u pitanju moje "vanškolske aktivnosti " Nemam

Na ovaj blog me je inspirisalo jedno skorije otkriće o svetlećim noćnim obacima, i jedna pesma Cid Cormana, koja mi se danima vrzma po glavi:

The appearance of
snow. It is as if
everything I

had thought possible
suddenly occurred
and nothing happened.

Pri odgovarajućim

(eksperiment iz blogovanja)

Bolesno dete dovedeno u hram Aesculapiusa (J.W. Waterhouse 1877).

(Ustane. Proziva.)

Dejvide, udji, sedi. Sedi.

(Privlači stolicu za sebe, uzima beležnicu sa receptima.)

Stigli su nam rezultati iz laboratorije i dobri su, dobri, dosta pozitivnih indikatora.

Eksperiment u blogovanju

(Čovek u majici sa zavrnutim rukavima stoji na sred bine, pivo u jednoj ruci, zamišljena lopta u drugoj. Sprema se da baci loptu)

Teri! Teri! Izvuci se za dugu! Idi nazad! Idi nazad! Idi još nazad! (Baca loptu). Ej, pazi na kamion, čoveče, pazi na - auuuh ... jebbb...Rekao sam ti da paziš na kamion! ... Nisam ti ja kriv što si trapav ...
Jo, Teri, Teri, Teri, Teri, ako

 Imam zadovoljstvo da postavim tekst o srpskoj Vikipediji koji je napisao bloger i vikipedista

Gost autor GajaR

У српској култури  мало је овако значајних догађаја, као јубилеј од пре неки дан: СТОХИЉАДИТИ  ЧЛАНАК. Тај догађај је српску википедију ставио у ВИП 28 највећих енциклопедија 

Pitanje koje se već 20 godina ponavlja na različitim nivoima, međunarodnim, regionalnim,lokalnim, počev od visokih naučnih krugova, istortičara, političara, ekonomista ali i, sve više i češće, običnih građana- onih istih radnih ljudi i građana koji su odavno bez posla i nisu radni ljudi.

Evidentno je da proces raspada još nije završen ni u glavama ljudi ni u stvarnosti. Nisu rasčićene mnoge stvari koje bi se u demokratskim državama koje su se dobrovoljno razišle podrazumevale. Deobni bilans nije okončan, nerešeni imovinsko-pravni odnosi, prava po osnovu socijalnog i penzijskog osiguranja, pitanje imovine i povratka izbeglih, proteranih i raseljenih lica, nisu pronađeni svi nestali, mnogima se ne znaju grobovi, međusobni odnosi između novonastalih država su formalno normalizovani a stvarno opterećeni sa povremenim varničenjima.

Svi hoće u EU, svi se zalažu za dobrosusedske odnose, suživot, prijateljstvo, čak i tešnju regionalnu ekonomsku saradnju,neko zajedničko tržište i zajednički nastup u trećim zemljama, a sve smo to imali pa rasturili.

Istovremeno, ima i onih što se uporno trude da dokažu kako je upravo SFRJ bila pogubna za Hrvate, za Srbe, za ove ili one i što više se trude to im je rezultat nepovoljniji po njihove teze.

U svakom  slučaju, kako vreme odmiče sve više se potvrđuje da bi bila bolja reformisana SFRJ nego manje-više deformisane njene naslednice.

To potvrđuje i činjenica da se sve bivše republike kad im to treba pozivaju na SFRJ i hvale eto kao mi smo onda to i to. Tako Hrvatska kad je u pitanju ulazak u EU ističe prava građana, svoj antifašizam, odriče se NDH, a u praksi toleriše takve pojave.

U Srbiji takođe, kad nam treba onda potežemo nesvrstanost i ističemo Tita kao osnivača, istovremeno izjednačavamo četnike i partizane, Tita koristimo za spoljne a Dražu za unutrašnje potrebe, marginalizujemo događaje iz NOB, ukinuli smo Dan oslobođenja Beograda, a onda kada nas ruski ambasador na to podseti i kada Medvedev dolazi baš će da bude jubilarno obeležavanje Dana oslobođenja Beograda.

Kao što neko s pravom primeti, Jugoslavija možda i nije bila najbolje, ali je svakako bila najmanje rđavo rešenje. Bar to je, ako ništa drugo dokazao i besmisleni rat u kojem su skoro svi prošli gore zbog toga što su je rušili, umesto da su je civilizovano preuredili.

 Dakle, hteli mi to ili ne tema i dileme o raspadu Jugoslavije još dugo će biti aktuelne.

Dobru osnovu za raspravu o tome da li je raspad bilo neminovnost, zavera, veštačka tvorevina, samodestrukcija, nečija instrukcija konstrukcija, ili štagod drugo, nudi tekst Vuka Perišića.

Koliko su  kod nas u Srbiji država, istoričari, političari , javni delatnici , pisci i štanceri udžbenika i novih istorijskih čitanki uporni u minimiziranju i brisanju sećanja na ljude i događaje iz antifašističke borbe, toliko su Rusi još uporni da nas ipak na to potsete.

Dok oni ulažu ogromni trud i napore da dokažu da 2. svetskog rata nije ni bilo osim kad im zatreba  licitiranje sa srpskim stradanjima u tom ratu, Rusi nam uporno “imputiraju” antifašizam, a mi se ponašamo kao Pavle Vujisić u onom filmu kad mu pomenu neku gospođu o kojoj pojma nema a on kaže “Gospođa Pešić, o daaa, daaa”.

Srbija je zaboravila sebe, uvela kolektivnu amneziju na period od 1918. do 1999.godine.

I taman kad neki naši pomisliše da su konačno završili sa glumljenjem  antifašizma zbog Rusa, a ono Rusi nas opet potsetiše, ne ostavljaju nas na miru ,pa uvrstiše film «Bitka na Neretvi» među 10 najboljih filmova o 2. svetskom ratu.,a onda i Medvedev dodeli medalju našem akademiku Dobrici Ćosiću.

 Nekoliko dana pre toga bi jubilej našeg Valtera.