Gaelic Basket ili Ignorance is Bliss

Osobina koja mi se možda i najviše sviđa kod Iraca je ta što su bez kompleksa. Nema te stvari koja njima prija a koju oni ne bi uradili zbog blama.

Žena može da bude krupna do odvratnosti, ali joj to neće smetati da uveče obuče top i mini suknju. I naš doživljaj prema njima se menjao kako je vreme prolazilo, tj. kako smo upoznavali irsko društvo, tako da nam je sve to postajalo simpatično pa su i sve te debeljuce odjednom delovale nekako cool.

Ako Irac vidi da ne znaš nešto, bilo šta, neće ti reći neku od onih floskula svojstvenih našem podneblju, kada se nalazimo u istoj situaciji. Trudiće ce da vam sto jednostavnije objasni. Takodje, Irce neće biti blam da kaže da ne zna kada nešto ne zna.

Dobio sam, tako, poziv od prijatelja za basketball. Kažem mu kulturno: "Thanks, but I have some other plans for tonight". A nisam imao nikakav poseban plan, osim da možda provedemo veče zajedno, uz kamin, koju čašu porta, grožđe i malo Briea. I neki film, dok dečko spava. Nisam hteo da idem na basket jer, prvo i pre svega znam koliko Irci pojma nemaju o basketu. Sećem se jednog detalja; kada je jedan čovek čuo da se raspitujem za košarkaške terene, on se okrenuo i iznenađen me pitao da li sam "zaista nekad igrao basketball". "Wau", rekao je posle moj potvrdnog odgovora.

Elem, pored tog elementa neznanja u osnove košarke, bilo je još nekoliko ograničenja zbog kojih sam u prvom momentu odgovorio negativno. Moje prvo pitanje bilo je da li i žene igraju. Ovde u Irskoj, žene igraju sve s muškarcima, posebno fudbal. Ja se tu ne osećam komotno. "Da", glasio je odgovor mog insajdera jer onog tipa što me je pozvao na basket nisam hteo to da pitam jer bi sigurnu pogrešno protumačio moje pitanje. Mislio bi da sam muški šovinista. Moje pitanje, bilo je uslovljeno željom da košarku igram "muški", s puno dodira, agresivno, da bude puno grubih faulova i da se igra poen za poen. Tako sam naučio da igram basket u Srbiji. Posebno smo se u vojsci razbijali od basketa. U ovom slučaju, pitao sam se, kako bih čuvao žensku osobu, a da je ne dotaknem, a gde god da je dotaknem ispašće skandal.

S druge strane, žene-sportskinje u Irskoj prave su Amazonke. Doduše, ne toliko lepe i zgodne, ali svakako agresivne u sportskim okvirima. I ne prihvataju klasičnu podelu na jači i slabiji pol. Doduše, ni muškarci u Irskoj ne prihvataju klasičnu podelu na lepšu i ružniju polovinu, jer bi to nepisano pravilo u slučaju Irske bez ikakvih problema moglo da se preformuliše. U korist muškaraca, dakako.

I tako, sedim posle ručka, razmišljam o tome. Vidi Barbara da se lomim, pa me sokoli da odem. Principi mi ne dozvoljavaju da pristanem, a tako bih rado šutnuo dve-tri lopte iz ćošča u koš. Radi mi brk. I konačno, odlučim da odem, pa šta bude. Nema veze ako ne budu znali dobro da igraju, a žene ću izbegavati tako što ću čuvati nekog muškarca. Javljam Owenu da dolazim. "Grant!", kaže on u stvari "great" samo irskim slengom.

Ulazim u salu, tamo su četiri žene i šest muškaraca. Trčkaraju. Upoznajemo se. Pošto sam ja dobio status ikone (ko zna  šta je ostatku ekipe pričao moj prijatelj) u amanet dobijam tri žene i dva tipa. Sa mnom, nas je šestoro u timu, kažem im ja. "It doesen't matter", kažu mi oni. 

Ok, vidim kako stoje stvari. Pazite li na pet sekund u reketu, pitam ih, a oni odgovaraju pitanjem na pitanje: "Five what?". Ok, sad još bolje kapiram gde sam i kako treba da se ponašam. Ne pitam ništa više, naivno verujući da ekipa poznaje osnovna pravila: šta su to koraci, šta je dupla ili nošena, ko je centar, ko krilo, i tako dalje do pleja. Ma nema veze, važno je da se ja rumen vratim kući, a za sve ostalo me baš briga. 

Kreće utakmica i lopta dolazi do mene. Ja je kao pravi autoritet provlačim kroz noge, a suparnik stane i pita me šta to radim. "This is illegal", kaže. "Illegal what?", pitam ga ja. "Pa to što si sad uradio. Ovo je košarka!", odbrusi mi on. Ok, neću više, izvini. Nastavljamo igru, opet vodim napad, gledam levo, a loptu bacam saigračici nadesno. Ona je naravno iznenađena i ne uspeva da uhvati loptu. "Kako mi to bacaš loptu". Izvini, rekoh. Svi se smeju, vide da nešto nije u redu. Sada mi branimo njihov napad, tip dobija loptu i ne pada  mu na pamet da je tapka. Uzima je tako kao da igra ragbi i trči po terenu s njom. Posle pet koraka baca je, sasvim malo iznad sebe, do visine glave, pa je opet uzima, ulazi pod koš i pogadja. U njegovim pokretima primećujem pravila Gaelic fudbala. To je jedan tipično irski sport, a zapravo je kombinacija fudbala i ragbija. Kada se udubite bude vam zanimljivo da ga gledate. 

"Šta je ovo, fuckin' Gealic Basketball", sad uzvraćam ja. Svi padaju na pod od smeha. Pitam ih da li znaju šta su koraci, šta je nošena. Pojma nemaju. Pa bre ljudi što odmah niste rekli.Skinuo sam duksericu, stavio naočare na oči i počeo da igram; ja svoju košarku, a oni njihovu, kako sam je već iz zezanja nazvao, Gaelic basketball.

I tako sat vremena, dok mi sve žile nisu počele da vibriraju. Kako mi je bilo? Super!