Да, данас је више од годину дана  од када је  цео свет захватило ово лудило...

Једни лекари кажу да смо сви већ изумрли, други кажу да имају антитела они који су прележали корону, трећи говоре да нису важна антитела него вакцина, четврти сведоче да су Т ћелије прележалих најважније при имунолошком одговору ...и сви су у праву и нису у праву.

Јер, кад се политика умеша, а увек се умеша у сваку ствар, онда је најбитније шта би рекао политачар од формата који не говори ,,ни по бабу ни по стричевима већ по правди Бога истинога'':

 -Сви сте ви, децо, у праву, рекао би Баја Пашић, највећи међу највећима, политикантима

И једини би био у праву.

Piše u novinama , ponovno uvodjenje smrtne kazne u Turskoj bi značilo kraj njihovog puta u EU.

Smrtna kazna je ukinuta u Turskoj konačno 2004. godine kao deo pregovora o pristupu toj istoj EU.

Sa druge,  strane 31 states u Sjedinjenim drzavama jos uvek ima smrtnu kaznu koja postoji i na Federalnom nivou.

"There was a dream of what Europe could be, and that is a dream that Europe has lost, and the lack of that dream is producing its fragmentation, it permits rogue states in Europe, states that compromise the genuine interests of the European people (...) that collapse in the dream of Europe is something that cannot be permitted, we must fight against it. Otherwise, winter is coming, war is coming, the end of Europe is coming, and either we must seize the day,

Od čoveka!

18. jula 1914 godine, Mileva (Marić) Ajnštaj je dobila pismo od svog muža Alberta, koje joj je doneo njegov kolega Fric Haber u kojem doslovce piše:

A. Ti ćeš se pobrinuti:

     1. za čistoću moje odeće, veša i posteljine

     2. da redovno dobijam tri obroka u svoju sobu

     3. da moja spavaća i radna soba budu čiste a posebno da samo ja koristim svoj sto

B. Odreći ćeš se svih ličnih odnosa sa mnom, sve dok nisu nužni iz društvenih razloga.        

Puno je ljudi kojima je svaki dinar zaovar, a kamo li sto evra. Obećanje države, uskorašnja isplata... Taj finansijski potez je za pohvalu, ako se gleda samo onako, na prvu loptu, bez ikakve analize, jer puno je onih kojima će ova suma istinski pomoći. Kako su tolika sredstva namaknuta i čija su u suštini, kakve će efekte u jednom i u drugom smislu imati na kraći, srednji i dug rok, nećemo da ulazimo. Dakle, ima puno ljudi kojima stvarno treba pomoć: razna ugrožena lica, samohrane majke, nezaposlena lica ... Čeka ih sto evra. Samo treba da pozovu i zatraže tu obećanu sumu. Samo reci "aj" i dolazim ti ja ... ti pozovi me ...  Taj poziv ispade prilično "složena" stvar, zar ne? 

... dragi šefe, svi ovi građani odoše tamo na ulicu kod filozofskog ... izgleda da ova vaša namama sa vitaminskom gmo naprednom šargarepom nije više toliko u fazonu ... pa da li da menjamo povrće ... 

U predvečerje jugoslovenske katastrofe za beogradski nedeljnik Inervju napisao sam nevelik prilog pod naslovom Zločinci ante portas. U zaključku sam istakao, da neraščišćeni odnosi iz skorije prošlosti i socijalna klima devedesetih, daju dosta osnove za pretpostavku da građanski rat u SFRJ, ukoliko do njega dođe, ni ovoga puta neće proći bez ratnih zločina, te da će taj rat, pored drugih specifičnosti, obeležiti zastrašujuća svirepost jednog broja njegovoh učesnika. Nažalost, ove i slične pretpostavke su se obistinile.  Pogrešio sam samo u jednom: nisam mogao ni predpostaviti da  pred našim vratima čeka baš toliki broj svirepih zločinaca. Kasnije sam pokušao da pronađem odgovore, da razumem, ne da opravdavam ili osudim. 

Već u toku rata bilo je jasno da su granice međunarodnog humanitarnog prava probijene. Statut Međunarodnog vojnog suda u Nirbnergu, koji je verifikovala generalna skupština OUN Rezolucijom od 11.12.1946.g. kao ratni zločin kvalifikuje: ubistva, zlostavljanje ili deportaciju civilnog stanovništva, ubistva ili zlostavljanje ratnih zarobljenika, ubijanje talaca, pljačkanje javne i privatne imovine, namerno razaranje gradova i sela, ili pustošenja koja nisu opravdana vojnim potrebama. Bilo je, također, jasno da ratne zločine čine sve sukobljene strane. Međutim, na primeru ratova u bivšoj Jugoslaviji  starom, nepisanom pravilu po kome se  poraženima sudi kao ratnim zločincima, a na pobedničkoj strani pojedinci se za ista dela proglašavaju herojima, najmoćnija sila u istoriji sveta dodala je još nekoliko redova – o tome ko je ratni zločinac, a ko heroj mi odlučujemo, preko međunarodnih sudova i na sve druge načine.