Pedeset godina nesvrstanih sa ovom vaseljenskom proslavom u Beogradu aktuelizovali su staru tezu da se pod Titom živelo bolje. Te naš pasoš je bolje važio nego sada, te plata nam trajala preko mesec dana, nije bilo siromašnih, a ni bezobrazno bogatih koji su sve nas pokrali, a da ne pričamo kakve smo sve fabrike imali... Na marginama „Bilo bolje za vreme Tita" razgovora vode se i razgovori da li nam je za vreme Miloševića bilo bolje nego sada? Da li je bilo bolje za vreme Koštunice ili sada?

Nije mi potreban ovaj prvi pasus da bih podsetio da su danas ljudi bez posla, privreda desetkovana, plate izdrže po šest-sedam dana umesto ceo mesec, oblačimo se u prodavnicama garderobe koju su neki drugi ljudi bacili, hranimo se u narodnim kuhinjama, investiramo po kladionicama... Ali niko ne diže glas.

Jaka i slobodna štampa je osnova svake demokratije. To je i najefikasnije sredstvo kontrole svih grana vlasti i državnih organa. Zbog toga je nacrt Medijske Strategije Srbije važan. Zbog toga su i primedbe koje su danas predstavnici medijskih udruženja zajednički izrazili zabrinjavajuće.

Ovo, kako sam naslovio post, nije iz moje glave. Govorim jezikom koji je govorio čuveni srpski prijatelj, Arčibald Rajs, koga danas, na žalost, svaka "guba" uzima za pravo interpetirati.

Naročito naglašavaju, oni koji o njemu ništa ne znaju ili neće da znaju, da mu je srce saahranjeno na Kajmačalanu. Jeste, to je činjenica,ali Arčibald Rajs, pored jednog, jedinig srca, nikako ne može biti pokriće za glupo, višedecenijsko lutanje srpske poliotičke elite.

       Ljudi poseduju razne neobične sklonosti i strasti koje se mnogima čine devijantnim ili bliskim perverziji. Šta su uopšte devijacije, ko ih i kako determiniše, i da li ih sami konstruišemo zatrovani predrasudama, rigidnim ubeđenjima i večitom potrebom za osudama? Fetišizam je pojava koja se većinski jednostrano smatra devijacijom i o tome se retko piše afirmativno. Ne tretira se kao uobičajena, stečena ili urođena sklonost, već i dalje predstavlja tabu. Tabui egzistiraju u tabuiziranom društvu, a tabuizirano društvo je nazadno, pa samim tim i opasno. Ono vidi devijaciju i nastranost čak i tamo gde ih nema. Dokle god ne prelazi u nekontrolisanu opsesiju i ne utiče štetno ili razarajuće na nečiji psihološki status i kvalitet života, svaki fetiš je normalna pojava.
        Fetišizam (Fetishism) je otvoreno ili pritajeno obožavanje predmeta ili delova tela, odnosno praksi koje nas "pale" - uzbuđuju, čine srećnim i ispunjenim, što često i pored omasovljene zablude nije vezano za koitalni seks, genitalije i seksualni vrhunac, tj. orgazam. U raznovrsnoj paleti ženskih i muških fetiša, najupečatljiviji i najzastupljeniji su muški fetiši, pa stoga ovaj tekst posvećujem njima.
        Najčešći fetiši su vezani za odevne predmete koje muškarci uglavnom ne koriste na sebi, ali ih zato vole videti na svojoj partnerki. Prednost se daje uniformi, odnosno kostimu (medicinske sestre, sobarice, policajke, učiteljice, monahinje, prostitutke...), a u vrhu liste su i kožna odeća, aksesoar (kape, šeširi, lisice, perike), najlon čarape, halteri, donji veš (gaćice i brushalteri od mreže i čipke), lateks, plastika, maske na licu, ili obuća sa visokom štiklom (čizme, cipele, sandale, papuče). Što se tiče delova tela, dobro su poznati fetiš ženskih grudi, zadnjice, duge kose, ušiju i ruku, s tim što je sveprisutni fetiš ženskih stopala (Foot Fetishism), jedan od najinteresantnijih.

Ženska stopala, by Kosmogina

Autor: Rodoljub Šabić

U petak uveče, po isteku radnog vremena, na elektronsku adresu Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti Ministarstvo finansija dostavilo je Predlog rebalansa budžeta Republike Srbije za tekuću godinu. I sadržina tog akta i način njegove pripreme i način njegovog dostavljanja potvrdili su, nažalost, neshvatljivu već godinama upornu nespremnost kreatora budžeta da odustanu od stare, štetne, potpuno kotraproduktivne prakse.
Ovakav način pripreme Rebalansa budžeta dvostruko je kontraproduktivan.

Ovu rečenicu čuo sam nedavno na televiziji u prilogu o kadaveričnoj transplantaciji organa. Izgovorila ju je mlada osoba* kojoj je transplantiran organ sa osobe koja je doživela moždanu smrt. To „imao sam sreće" posle kraće pauze dobilo je nastavak: „... što je postojala podudarnost tkiva s donorom".

I to „imao-la sam sreće" (dakle nečija nesreća je sreća nekog drugog, već nesrećnog) je nešto što mi je odavno glavni kamen spoticanja kada razmišljam o transplantaciji s ljudi čiji je organizam živ, izuzev mozga. Pa i u slučaju da su „kompletno mrtvi". Ova

Maja Uzelac će najverovatnije biti osuđena na deset godina zatvora jer je u aprilu mesecu pretila vlasniku kluba „Apartman" u kome se održavaju gej žurke.

Reč je o tvitu u kome je pisalo „Ida Prester prenosi svoje impresije iz noćnog života velegrada. Zaključak: ljude koji drže 'Apartman' treba tući jako i dugo. Dobrovoljci na DM."

Problem je ispao zato što je Presterovoj bilo isplaćeno samo pola od dogovorenog honorara za gostovanje u Apartmanu.

I u ovom blog uopšte ne želim da se bavim Majom Uzelac, Idom Prester ni vlasnikom kluba „Apartman", već licemerjem države i državnih organa.

Autor: Rodoljub Šabić

Državni organi su kod nas vrlo prisutni u medijima. To, razume se, nije nikakav problem, naprotiv, kad pažnju medija privlače svojim aktivnostima. Ali, svakako može da bude odnosno jeste problem kad tu pažnju privlače javnim novcem, kad za nju plaćaju.

Nedovoljno jasna, maglovita, ali ipak izvesna predstava o tome da za svoje prisustvo u medijima mnogi organi vlasti troše velike svote javnog novca, otvara bar nekoliko interesantnih pitanja. Ima li je i kakva je svrha oglašavanja državnih organa u medijima, na komercijalnoj osnovi? Šta su stvarni efekti te potrošnje? Koliko se zapravo novca troši?