Pre nekog vremena beše objavljeno posvuda u medijima da je Skupština grada Beograda a na predlog pomoćnika gradonačelnika za oblast urbanizma alias gradski arhitekta usvojila uredbu o regulisanju i uređenju velikog gradskog problema izazvanog raznobojnim suncobranima na trotoarima ispred kafića a koji problem decenijama nije rešavan

Odluka decentna, predhodno nije ostavljen prostor za diskusiju jer je doneta bez neke rasprave, ne daj bože, javne gde bi se možda i neka drugačija mišljenja čula jer javnost uvek ima šta da primedbuje a na to ima svako pravo pa i u Statutu grada Beograda tako što jasno piše. Ali sada je drugačije jer se virus Beograda na vodi širi sa izraženim simptomom netransparentnog pravljenja urbane slike Beograda gde se javnost, stručna i laička smatra, ako nije za, protivničkom stranom koju treba zaobićiu i onemogućiti, za sada samo verbalno. Pošto vakcina koja bi efekat delovanja tog virusa umanjila  još nije pronađena bolje je ostati na aspirinu i bar glavobolju dovesti u podnošljivu meru.

U Beogradu se gradi zaista veliki broj objekata, na stotine, raznih po sadržaju i veličini. Od dogradnje potkrovlja, malih stambenih zgrada u predgrađu uglavnom bez dozvola, pa do velikih objekata ili čak kompleksa i za sve to neophodno je učešće arhitekata. Radi se o nekoliko stotina hiljada kvadratnih metara površine koji se projektuju ili grade istovremeno i to sve treba da urade beogradski arhitekti, pa se može zaključiti, ustvari bolje reći, predpostaviti, da je to za njih preveliki zalogaj.Kao i u svakom drugom zanimanju i kod arhitekata se podrazumeva različita moć pojedinca, mada arhitekti misle da je svakog od njih Bog lično pogledao i obdario ih talentom i osetljivošću na lepotu zgrade, te projektuju, a ishod je naravno uvek u skladu sa njihovim stvarnim mogućnostima.

Rezultat je da u Beogradu ima svakakvih zgrada, ružnih, osrednjih, ali i sjajnih ostvarenja i svako od njih potpisuje neki arhitekta, iza njega stoji investitor ma ko to bio, koji prihvata projekat, bilo zato što mu se žuri da zida ili što je njime oduševljen i plaća izvođenje. Tako, u nizu zgrada duž beogradskih ulica veoma malo zgrada se prepoznaju ili budu zapamćene. Tako je uostalom u svim velikim gradovima diljem Evrope, jer se zaista ne može očekivati, naivno je tako misliti, da u velikoj produkciji svaka zgrada treba da bude remek delo ili u najmanju ruku prihvatljivo dobro urađena arhitektura.

Davne 1996. godine, pred izbore, glavni trač po gradu Nišu bio je o knjizi koju je izdao, u to vreme. Mr. Mile Ilić. Knjiga se zvala „Oči istine“. Ta knjiga je oličavala autokratski pristup političkom životu u Srbiji, posebno u Nišu. Pisali su se hvalospevi, veličala intelektualna snaga mr. Mileta Ilića. Samo mali broj pravih intelektualnih gromada mog grada imalo je snage da ukaže na pogubno dejstvo takvog narcisoidnog pristupa političkom životu, koji određuje sudbinu svih nas. Većina kvazi intelektualaca je aplaudirala i pomno čekala da skupi koju bačenu kosku neprikosnovenog vladara grada Niša. I onda se desilo da loše procene budu kažnjene katastrofalnim rezultatima SPS-a. Personifikacija svih promašaja bio je Mile Ilić.

dan je bio tmuran. a ja u sličnom raspoloženju.  

sipila je neka smrdljiva kiša i prosto nisam znao šta bih sa sobom.

nekoliko minuta sam zverao u prazno.

zatim, svojim tupim pogledom premerio zidove sobe.

nije mi se dopao poster mog omiljenog pisca, zapitah se zašto sam to učinio pre nekoliko meseci, kada sam ga okačio, i da li je on, taj pisac, u mladosti kačio svog omiljenog pisca na zid. da li je, recimo, Bukovski kačio Fantea? teško.  

shvatih da je glupost to što mi nabasalo na um, onda priđoh prozoru da vidim šta se dešava van

Neprospavana noc uoci odlaska u Hong Kong zbog kise koja je bubnjala po limenoj nadstresnici mog balkona, kao u kakvom raspomamljenom ratnickom (apokalipticnom?) pozivu

»Fake porno«, Bitef omnibus od pet priča za četiri glumca i jedan taxi, opet je navukla svojim provokativnim nazivom i deo publike naoštren da će biti u prilici da voajeriše, ako ne baš simulaciju grupnjaka, ili neke balkanske redaljke, kao rosne podvarijante ove seksulane izvedbe za domaće pornofile, a ono bar dobru skidačinu nekog glumačkog sisančeta, ili nešto poput »Tražim djevicu

'' the golden billion consumes the lion's share of all resources on the planet ''
Sergey Georgyevich Kara-Murza

 

I imam mp3 u ušima,

I idu mi emisije ‘’Noćna mora’’ Željka Malnara.

Dorćolski kej 

Budim se jutros, otupljenog uma, promajne glave, s nekom od onih melodija koje vam se bez pitanja i dozvole usele u praznu glavu, pa samo čekaju da počnu da ječe. Ide ovako nekako „...ne krivim / oženjen sam, kao momak živim / rke-koke rke-koke / gore-dole gore-dole / levo-desno levo-desno / je l’ možemo posle da popravimo, grešio sam?“ pitao je nesuđeni a smrznutii pevač (ako si kod „levo / desno“ grešio, šta li bi bilo sa Lili Marlen, pitam se u prolazu), samo u beloj košulji, normalno utopljenog kamermana na mostiću splava na koji sam sišao da potražim crnogrlog morskog gnjurca, pa ga po treći put za redom promašio. Gnjurca, šlager-pevača sam baš i mogao.