Da li je dozvoljeno razgledanje vašeg vrta?

 

• Mišljenja objavljena na Blogu su privatno mišljenje autora i komentatora, i ne predstavljaju stavove redakcije B92. Po postojećem Zakonu o javnom informisanju RDP B92 odgovara za sve sadržaje koji se nalaze na njegovim veb adresama, pa ćemo u skladu sa tim postupati.
• Komentari koji sadrže uvrede, pretnje, psovke, pornografiju, vulgarne izraze, klevete, pozive na nasilje, nazivanje pripadnika drugih nacionalnosti pogrdnim imenima, neće biti tolerisani. Ovo uključuje,

Izdavačka kuća ARHIPELAG objavila je knjigu DNEVNIK JEDNOG GRAĐANINA autora Djordja Bobića

Posle nekoliko knjiga u kojima je tragao za gradom i ispisivao uzroke koji su arhitekturu kroz istoriju, a ništa manje ni u savremenosti, učinili iznuđenom umetnošću, Bobić je napravio neobičnu hroniku grada u slici i reči. To nije bilo koji grad, nego prepoznatljivi Beograd, niti je to bilo koje vreme, nego upravo naše vreme u kome se Beograd menja mimo svoje urbanističke tradicije, nezavisno od arhitektonskih načela, sasvim proizvoljno u odnosu na stvarne potrebe građana. I ta hronika je, sasvim precizno govoreći, dnevnik, jer autor ne traži nikakvu spasonosnu istorijsku distancu, već neposredne, iz prve ruke, crta i beleži ono što mu se nameće kao slika grada i kao slika njegovog sadašnjeg trenutka.

Današnji građani Beograda u Bobićevim crtežima, ilustracijama i karikaturama prepoznaju svoj grad i kritičku dimenziju autorovog rada. Sutrašnji građani Beograda moći će u Bobićevoj knjizi da vide čas u kome se grad menjao ne uspevajući da se odupre urbanističkom haosu, arhitektonskim proizvoljnostima i kapitalnoj neodgovornosti.

Šta se dobija kada se pomešaju ružičasta boja, kojom nam vlada zamazuje oči, i crna boja, koja nas zapljusne čim izadjemo na ulice ili pogledamo u džepove? Dobija  se - žuta boja.

E, upravo je žuta boja preplavila sve naše medije, zahvaljujući dvodecenijskom gacanju u blatu laži, samoobmana i monopola. Totalno je požuteo naš medijski

Umesto komentara:

Mart jos traje…znaci jos nekoliko prilika za obozavaoce godisnjica i obelezavanja svega i svacega. Oni, koji su se slucajno u tom drustvu nasli, a u koje spada i moja malenkost, sa sopstvenim i ocevim rodjendanom, ne treba da se plase da su zalutali ili da ne daj Boze aklamativno pripadaju drustvu obelezavaoca svega sto se ikada u Martu dogodilo. Ne, nikako…

To

 Diktatori su vladari koji izgledaju dobro sve do poslednjih deset minuta.
Jan Masarik

 

 

 

 

 

 

 

Dok srčem prvu jutarnju kafu ...

 

Srk ...

Listam novine, srkućem kaficu, pa tako saznajem sledeće vesti ...

Srk ...

Predsednik se prethodne sedmice družio sa osnovcima ... Ne zna se da li im je tom prilikom pričao o našem putu ka Evropi, ali se stručnjaci

a

 

Lične istorije su kao galerija. Šarenije slike na početku a kasnije one, možda zbog naših izbora, možda zbog okruženja, možda zbog kolektivnog uma i sećanja, gube boje ili odlaze u sive crne i neke grozne nijanse braon boje. U snovima, ili košmarima viđamo ih često. Na javi hoćemo da ih zaboravimo. Čak smo i ljuti na one koji nas podsećaju na te slike bez boje. Umemo da, te slike, nazovemo detaljima.

Ovih dana okončao sam pisanje najnovijeg dramskog teksta “Izvršitelj” i krenuo u pripreme za štampanje nove knjige “PRIBRANE DRAME”.

Socijalna drama “Izvršitelj” nastala je na osnovu ličnog iskustva sa ovdašnjim izvršiteljima, mnogobrojnih novinskih tekstova o neverovatnim sudbinama “dužnika”, kao

 

Kada prost svet ne poštuje zabrane, tada postoji mnoštvo surovih kazni. Kada vladar ne teži da mu naredbe budu jasne, šire se lake kazne. Kada postoji mnoštvo surovih kazni, a još se šire i lake, to znači da državu preplavljuju zločinci. I tada bogati neće uspeti da sačuvaju svoj imetak, a siromašni neće moći da se bave svojim poslovima, oranice će zarasti u korov i država će osiromašiti. Kada oranice zarastu u korov, narod nabavlja hranu nepravednim putem; a kada država osiromaši, vladar će deliti manje nagrada. Zato, kada zemljom upravlja mudrac, kažnjavani zločinci ne zauzimaju državne položaje, a zlotvori ne postaju činovnici. Ako kažnjavani zločinci budu na položajima, plemeniti ljudi počeće da preziru svoje položaje; ako zlotvori budu išli odeveni u svilu i jeli meso, prost svet će pokušati da stekne korist na isti način. Ako plemeniti ljudi počnu prezirati svoje položaje, oni će se stideti i svojih nagrada; kada prost svet pokuša da stekne korist na isti način, počeće da se razmeće svojim zločinima. Zato je surovo kažnjavanje zlotvora upravo onaj način pomoću kojeg se suzbijaju zločini, a dodeljivanje činovničkih položaja i plemićkih zvanja je način pomoću kojeg se podstiču zasluge.

Danas država uvodi plemićka zvanja, ali ljudi ih se stide; uvodi kazne, ali ljudi im se podsmevaju. Uzrok tome verovatno leži u nedostacima zakona i metoda upravljanja.