PROCES

Umesto komentara:

Mart jos traje…znaci jos nekoliko prilika za obozavaoce godisnjica i obelezavanja svega i svacega. Oni, koji su se slucajno u tom drustvu nasli, a u koje spada i moja malenkost, sa sopstvenim i ocevim rodjendanom, ne treba da se plase da su zalutali ili da ne daj Boze aklamativno pripadaju drustvu obelezavaoca svega sto se ikada u Martu dogodilo. Ne, nikako…

To drustvo cine razne grupe i individualci…izmedju ostalih i postovaci ucinka 27-martovskih demonstracija-najavne spice nadolazeceg horora drugog svetskog rata; sledbenici zlocinackog kulta i rezima bracnog para iz Pozaravca; svi mi koji smo nekako doprineli da se isti par skloni sa vlasti nekih devet godina kasnije nakon sto je Bora Jovic poslao tenkove na ulice glavnog grada, prvi put nakon Rusa; svi oni koji slave Ratkov rodjendan…koji bizarno pada na isti dan kada se, mahom u tisini, obavijenoj stidom i sramotom, obelezava godisnjica najveceg zlocina u istoriji moderne Srbije, ubistva najboljeg medju nama…

Tako odmah na pocetku dolazimo i do sustine ovog bloga sa ovakvim uvodom. Obelezavanje godisnjice dvanaestog marta nikada i nikako ne sme biti stavljeno u isti kos ni sa cim, jer je magnituda zlocina ucinjenog tada, nemerljiva apsolutno ni sa jednim dogadjajem pre i posle tog sramnog dana 2003-e godine. Sve ovo stoji u kontekstu odbrane od svrstavanja ovog datuma uz kategoriju lamentiranje, narikanje, velicanje, pljuvanje, skrnavljenje, skrivanje…sta god…evo linije, pa sami upisite________________________.

Upravo iz razloga promene svesti i nacina secanja sam i pisao poslednje dve godine na tu temu. Covek tako bedno ubijen pre sedam godina, dok je pokusavao da raspadnuto drustvo pokupi i dozove ga pameti da pocne da radi i da misli za svoje sopstveno dobro svojom sopstvenom glavom, nije zasluzio da bude zapamcen kao instrument bilo koje od navedenih “slobodno formiranih grupacija”. Ne radi se o tome da li se on velica, omalovazava, njegova smrt zloupotrebljava u politicke svrhe, narice ili lamentira nad nesrecnom sudbinom (njegovom & njegove porodice i nasom), vec o cinjenici da jedan dan ili sedam godina kasnije i dalje se iste stvari, po istom bolesnom scenariju konstantno ponavljaju, sa postepenim uvodom novih (etiketiranje kao nacionaliste pred kraj svog zivota…besmislica potpuna, sama po sebi). Srpsko drustvo nije uspelo da postigne konsenzus ni oko toga sta je pokusao da ucini za Srbiju, ni o tome sta je uspeo, a pogotovo ne o tome sta je njegova smrt za samu Srbiju i njene gradjane znacila.

"Ako danas ne uspemo, jedini razlog smo mi sami! " 

Ubijen je i manje vise svima je nekako laknulo…Onima koji su ga pre smrti pljuvali jer sada to mogu da rade rekreativno; onima koji su ga zeleli mrtvog jer su uspeli u tome; onima koji su ga se plasili jer sada mogu da dignu sve cetiri u vis; onima koji su se krili iza njegovih sopstvenih uspeha i dostignuca jer mogu da ubiraju plodove “svog” rada; onima koji su ga voleli i postovali jer mogu da….

Sta? Sta zaista mogu i trebaju ti i takvi da rade…?

To i jeste sustina…sta da rade svi ti…ne bih da se ponavljam, ali stvarno mislim da ljudi u Srbiji treba da se zapitaju gde je Zoran Djindjic u nasim zivotima, nasoj politici, svemu pomenutom u sedmom pecatu…Poenta svega ovoga je promena svesti, po kojoj se cak i oni najdobronamerniji sete lika i dela coveka sa ubitacnim osmehom i nepresusnom energijom tek u danima neposredno pre svakog dvanaestog marta…

Premalo, najblaze receno…To je proces koji treba da traje svih 365 dana u godini, ne kao lament, ne kao licna politicka akcija, ne kao jedino utociste za nezadovoljstvo svime oko nas samih, vec kao obrazac ponasanja, delovanja, razmisljanja, drustvene i politicke aktivnosti na svakom planu i pri svakom koraku koji pravimo.

Tako treba da bude…i tek tada cemo svi moci da delimicno podelimo osmeh i mrvicu zadovoljstva sa onim ko danas lezi pored Narodnih heroja iz NOB-a u Aleji velikana u Ruzveltovoj ulici u Beogradu.

 Do tada…