Beograd nastanjuju moji sugrađani i ne propuštaju da naglase da su Beograđani i da uz to obavezno bliže odrede gradsku lokaciju sa koje su, pa onda ide Čuburac, Dorćolac, Savamalac, ali uz to dodaju još detaljnije objašnjenje i naglašava se i Šumadinac, Ličanin, Cincarin, Piroćanac, Rus (zna se od kada), ili u poslednje vreme Kitajac i to im dođe kao neki podnaslov. Pored toga posebno naglašavaju da su rođeni u Beogradu ili ako to nisu kažu koje godine su došli ili doneti ovde i pritom koriste odrednice kao: već treća generacija,  pre više decenija, odmah posle rata bilo kog, uvek je težnja da to bude što dalje u istoriji. Reči o poreklu su uvek posebno naglašene i imaju težinu nadilazeći sva druga obeležija što svedoči o tome da cene plemensko uređenje i da iz njega još mnogi nisu nos pomolili.  

Ali svi, oni što su došli sa raznih strana, bilo nedavno, bilo da imaju u gradu već koju generaciju iza sebe, tokom dana se nose i osećaju kao pravi Beograđani. 

Magazin Mama i Bitka za bebe organizuju konkurs za
Naj-maminu priču

Kakve treba da budu priče?
Priče treba da opišu neke od najlepših trenutaka koje ste imali sa svojom bebom tokom njenih prvih godinu dana. U svakom broju Mame zadaćemo novu temu, a januarska je:

Prva reč moje bebe...

Kako da pošaljete priču?
Dužina priče treba da bude do 2500 karaktera (bez razmaka)
Priču pošaljite na imejl: maminaprica@bitkazabebe.rs, do 31. januara

kakav isprazan i nemastovit covek, bez ideja, bez vizija... onaj KGB je s razlogom propao...

Ових дана су мисли и изјаве покојног Габријела Гарсије Маркеса веома експлоатисано средство у рукама оних који се боре да представу о себи, којом никако нису задовољни, улепшају колико год могу. Поучени искуством, знају да се то привремено може постићи преко лешева, али не било чијих, већ лешева писаца, песника, филозофа...

Prošle godine dogodio se pokušaj nadziđivanja i dogradnje Doma štampe na Trgu Republike u centru Beograda koji je projektovao Arhitekta Ratomir Bogojević čime bi se ozbiljno ugrozilo zdanje koje ima veoma značajnu ulogu u istoriji beogradske i srpske arhitekture. Naime, vlasnik prostora na poslednjem etažu je poželeo da proširi svoju imovinu ali i da nadzida još jedan nivo, predusretljivi arhitekti, postoji indicija da je angažovan i jedan ademik, uradili su projekat, jedan streotipan stakleni kubus koji su postavili na sasvim završenu i autentičnu zgradu kao neprirodan i neprimeren dodatak, zanemarujući principe struke i profesije, nazvali sve to „rekompozicijom fasade“ i započeli proceduru pokušaja pribavljanja uslova i dozvola.

Društvo arhitekata Beograda je dalo pozitivno mišljenje na predloženi projekat ne poštujući zakon jer u zakonu piše da Društvo arhitekata može to učiniti samo ako ne postoji osoba koja zastupa autorska prava.

Još 2010.godine  Boris Tadić je na sednici Glavnog odbora  rekao da će predložiti " da DS sebe osnaži kada je u pitanju socijalni dijalog, da pomeri političko težište ka levici".

Tada rečeno a pre nekoliko nedelja učinjeno. Ranije očito nije moglo, a izgleda uopšte nije moglo pa je morao da formira Novu demokratsku stranku.

 

Boris Tadić je upravo rekao „Imamo iskustvo i ispravićemo greške koje smo činili u prošlosti" i upravo to će biti prvi ispit stranke i dokaz njenog kredibiliteta.

Nadajmo se da je Srbija dobila  stranku koja će biti okosnica u borbi za održiva rešenja problema koje je život u Srbiji već nametnuo a predizborna kampanja aktuelizovala.

Nova demokratska stranka ima jasnu viziju rešavanja  prioriteta kao što su oživljavanje privrede, borba protiv kriminala i korupcije, borba protiv siromaštva, nezaposlernosti i socijalne nejednakosti , poboljšanje ukupnog materijalnog položaja i vraćanja dostojanstva osiromašenom narodu, izgradnja društva dostojnog čoveka sa socijalno odgovornom i efikasnom državom- jednom rečju, za moderno, socijalno odgovorno, pravno uređeno, sigurno i solidarno društvo- za modernu Srbiju u modernoj EU.

Izgradnja solidarnog društva sa primatom demokratske politike i socijalno odgovorne države nad pojedinačnim profiterskim interesima tajkuna, zdrava konkurencija i slobodno tržište koliko god je moguće,

Ако вам школа баш и није ишла од руке; ако вас Бог није обдарио талентом за уметност ни смислом за хумор; ако нисте пронашли себе ни у једном мануелном послу; ако вам се чини да никога не занимате ни ви, ни оно што

Тако су протицали дани мирно, нечујно, тромо, док се једног дана не поремети равнотежа друштвене хармоније.

Млад један човек изда на јавност збирку својих песама.

Песме су биле лепе, пуне дубоког, искреног осећања и идеала.

Цело друштво дочека књигу с негодовањем. Нико је није читао, нити је хтео читати; али коме год дође до руку, одмах направи лице-кисело, претури листове, на два-три места и пропипа листове као да гледа квалитет хартије, одгурне књигу од себе као какву најодвратнију ствар на свету, окрене с презрењем главу на другу страну и изговори јетко:

— Песме?!... Којешта!...

— Ко зна? Можда има лепих ствари?! — додао би неко при таквом разговору.

Први се прекрсти, понамести се на седишту, па с изразом сажаљења на лицу мери свог друга и клима главом, па ће тек рећи:

Parodija na pesmu evrovizije uspela. Šareno, skakutavo, sve pršti od "originalnosti" i multimedijalnog, "izvornog folklora" zemalja čiji predstavnici nastupiše. Kao da se gleda u kaleidoskop u kome male električne bube glume ljude koji pevaju. 

 

Postoji jedan suptilni, ali verovatno krucijalni razlog zasto nikad, u drustveno-ekonomskom smislu, na ovoj planeti nece biti bolje. Jedan razlog koji sam po sebi ne izgleda tako veliki i znacajan, ali koji odnosi prevagu oko dve jakosno identicne stvari sto dovodi do toga da se svaki pokusaj promene neumitno transformise u jedan te isti status quo. A taj status quo je da desnica vlada, da levica strada, i da je 99% ljudi na planeti mentalno anestezirano, a da nisu toga ni svesni.

Naravno, mislim na "novu (?) levu kriticku misao", kojoj se mnogi dive, kojom su mnogi opcinjeni, koja je