„I da je bila stoput gora nego što je bila –Jugoslavija bi opet bila stoput bolja od svega što je nakon nje nastalo.“

Svima koji poštuju svoju istoriju i ponose se antifašističkom borbom protiv nacista i fašista svih vrsta, čestitam Dan republike.

Ti ćeš men' da pričaš šta je ljubav?! Ti ćeš sa svoje pileće godine men' da pričaš kol'ko jaka ljubav mož' da biva?!

Oj, šta ja dočeka u ove moje godine...

Sedi tu da ti pričam...

Kad čovek voli ženu, onda je i lud i ma'nit i žedan pored vode..

Znaš ti, ćeri, koji čovek voli svoju ženu? Adam.. Toj ću da ti pričam, kako Adam voli Nadu... Ajd da kažem, al ne znam što, pa i ovi su na sokoćalo već uvatili ko je ko u moju familiju.. Adam je sin mojega

               Pre nekoliko dana, dok sam lutala bespućima interneta, iskočio mi je članak Nacionalne geografije Srbija o jednom nadasve..., pa, da se blago izrazim, jezivom ostrvu nadomak Meksika. Da ga sad ne prepričavam, ko je zainteresovan za detalje neka otvori priloženi link ( https://www.nationalgeographic.rs/reportaze/galerije/6605-hiljade-pari-plasticnih-ociju-motre-na-meksicko-ostrvo.html / Žao mi je što nisam u mogućnosti da link postavim kako spada jer mi je karikica namrtvo mrtva - ne reaguje ni na kakve podsticaje./ ) i sam se uveri da baš i ne preterujem u iznesenoj tvrdnji. Za one koji su neskloni zavirivanju u linkove, dovoljno će biti da kažem da me je podstakao na intenzivno razmišljanje o lutkama, dodatno osokoljeno opetovanim nesanicama zbog promene vremena, prestupne godine, mojih uobičajenih nemira i već ko li će ga znati čega. I tako, evo me gde svoje reminiscencije velikodušno ;) delim sa vama.

Aj... Jes, u pravu si, još onomad kazala ono djete Branka da toj nisam sve ispričala... Al za to mi i nije mnogo do priče, em davno bilo, em nije bilo lako.. Ali, ajde da pričam, sve mora da se priča..

Toj sam sve pričala, kako sam se udala i kako sam otišla u Bjela polja... Bila jesen, trijesosme,

Moje selo lepše od Pariza

Na samom početku moram da vas upozorim da je ovo istinita priča. Radnja je smeštena u Srbiji i Crnoj Gori na pragu XXI veka, a podseća nas na one detalje o nama koji su često nevidljivi kada drugima predstavljamo naše društvo i njegovu političko-ekonomsku situaciju.

Dobro poznajem čoveka

... 

The sun on the meadow is summery warm
The stag in the forest runs free
But gather together to greet the storm
Tomorrow belongs to me

The branch of the linden is leafy and green
The Rhine gives its gold to the sea
But somewhere a glory awaits unseen
Tomorrow belongs to me

The

Srpska Nova Godina nikako nije bila na popisu mojih kulturoloških nasrtaja stvaranja brenda u konkurenciji Nišvila, pozorišnih i rok festivala, festivala klasike, umetničke kolonije otpadnog materijala, niti više stotina pojedinačnih dešavanja koje sam organizovao devedesetih godina - ničim opravdanim entuzijazmom.

Savez izviđača Srbije ušao je u godinu jubileja. Ove godine, slavimo 100 godina od formiranja prvih skautskih jedinica u Srbiji, koja je kao jedna od prvih zemalja u svetu i osnivač Svetske organizacije skautskog pokreta.

Kao prvo - zahvaljujem se A. Stošiću – The Teči, čiji je izvanredan blog "normalni ljudi" bio inspiracija za ovaj skromny tekst. Da budem potpuno iskren, svemu je pripomoglo i par komentara Dr Wu -a

   Poprilično često se na blogu, na raznolikim temama, susrećemo sa "starom Jugoslavijom".
Da li su to : muzika, TV, sport, putovanja, geografsko prostranstvo, političke zavrzlame, rat, pokolji, nacionalizam, navijači, zločinci,

Valjda nije potrebno da naglašavam da pred sutrašnje finale RG navijam za Novaka, bliskog po plemenu. Ali moram to, zbog karaktera samog teksta, da ne ispadne da sam zbog manjka sportske strasti pribegao tome da pravim tekst koji ide van sporta. Elem, "pratim" Novaka još od kada se pojavio i tada se u nekim situacijama skoro posvađao, uslovno rečeno, sa nekim poznanicima koji su na moje više nego slutnje da je on potencijal za vrh oštro odgovarali da ni slučajno neće moći da se nosi sa „ovom dvojicom“ (koji su u tadašnje vreme uistinu delovali nedodirljivo). Vreme je pokazalo šta je pokazalo. No, preskočimo klasičnu navijačku priču, oponiranja, nacionalni nerv, jednu od retkih svetlih tačaka dugo mrcvarenog i u pojam ubijenog srpskog naroda što našem teniskom heroju daje novu dimenziju... Sve se to podrazumeva. Što se mene tiče, sada, pred sutrašnje finale Rolan Garosa, postoji nešto što je još važnije i dalekosežnije od pukog i složenog navijanja. To je činjenica da prisustvujemo istoriji. prisustvujemo jednom gigantskom trenutku koji se više nikada neće ponoviti. Ali ne zbog trke za GOAT titulu, ne zbog bilo kakve statistike...