Од свога деде сам, као мали, а и много пута касније, слушао најневероватније приче дрекалима. Тако су становници села надомак мог родног града називали сподобе које су ноћу испуштале најстрашније, неартикулисане

 (Novi Sad, krajem marta 2016.)

1.

Kiša je počela da pada kao iz kabla kad sam utrčala u pasaž na početku Zmaj Jovine. Dobro je što sam se s prijateljicom dogovorila da se nađemo u Bezecu. Obe oldschool tipovi, mogle smo kao nekad da se dogovorimo da se nađemo kod Miletića, što je tipično novosadski. Pokisle bismo kao miševi. 

Stajala sam u pokrivenom pasažu četvorke naslonjena na zid i otpetljavala kapuljaču iz kragne na jakni, ne bih li kad kiša malo oslabi pretrčala još nekoliko desetina metara do kafića. Da ne uđem unutra  baš k’o pokislo pile. Kišobran sam po običaju zaboravila. Ostao je, i suv suvcat leškario negde u autu.

Blaženi bili pokriveni pasaži Novog Sada i svi oni koji su ih gradili, pomislih. To su putevi koji su uvek suvi.

"Učinite da se moje kosti vrate u maloj urni da, i ako mrtav, ne ostanem u izgnanstvu."

Ovidije

"K'o nekad u osam i sad prodjem ulicom tvojom
I stanem sam pod prozor tvoj.
Ponekad u osam i sad zvizdim ulicom tvojom,
I stanem  sam pod prozor tvoj.”

Iz perioda čiji jedan deo i ne pamtim tako dobro (najviše zato što nisam ni bio rođen), prepričava se priča o stadionu Tašmajdan. Dok komšije govore o tome kako je nekad bilo, razmišljam o mladima koji dolaze. U stvari, više o tome šta ih dočekuje...

Još uvek pamtim vic koji mi je otac ispričao pred kraj osmoljetke. Ne verujem da je to bio motivacioni govor, jer sam bio jako solidan đak, ali ne bih ni isključio tu mogućnost. Vic ide od prilike ovako:

"Vratio se ćale sa roditeljskog, a sin malo podbacio u školi pa čcekivao da ce ćale da se dere. Medjutim ništa. Atmosfera opuštena. Čak ćale iznese viski i dve čaše:

- Ajde sine naspi nam ovaj viski, šta me gledaš?

Sin zbunjeno sipa samo ocu.

- Sipaj... Sipaj i za sebe.
- Tata ja ne pijem.
- Ma slobodno sipaj... Je l ti se svđja?
- Pa nije loše... Bolje je od one brlje što pijem drugarima.
- Pa jeste. Ovo je džoni voker blek, najkvalitetniji viski. Stariji od tebe... Zapali jedan malboro.
- Tata ja ne pušim.
- Ajde bre. Znam da pušis... Kako je?
- Pa bolje od krdže koju pusimo u školskom dvorištu.

 Onaj ko hoće da usvoji sistem vrednosti čiji je amblem bio turbo folk, neće to učiniti zbog turbo folka. Muzika je devedestih bila samo mazivo, a bez mašine mazivo nije ništa više od gomile sluzi koja neprijatno miriše.

Šta čovek da misli o tim devedesetim? Zavisi koji čovek i zavisi kojim devedesetim. Devedesete su imale mnogo slojeva. Osim toga su, kao srednjoškolska pisana vežba, imale početak, razradu i kraj. Razrada je naravno bila najveća

Ima li ministar Sutanovac pametnija posla nego da poput uspaljene tinejdzerke dopisuje sa ljudima sa americkog TV-a? Da stvar bude ludja od maturske ekskurzije u Prag sa senilnom matematicarkom, on se i ne dopisuje sa Celzi. On se dopisuje sa nama pretvarajuci se da se dopisuje sa Celzi. Jer, da se dopisuje sa Celzi, valjda bi joj, jel, pisao na njenom zidu, poslao joj e-mail, poruku... Poke? Pisao na engleskom?

Ali, ne, Dragan se dopisuje sa nama - vrlo predizborno, tvrdolinijski pritom.  Ima li Gagec pametnija posla? Ima. Recimo da nam saopsti ko je ubio gardiste na Topcideru. To

Ne, nisam mislila da pišem o istorijskom značaju ovog datuma, ni o emancipaciji žena, ni o smežuranim karanfilima i plastičnom cveću kupljenom na uličnoj tezgi. Htela sam da vam ispričam kako sam se provela na sindikalnoj proslavi Dana žena i to 6. marta. Dobro, malo smo poranile, al' to je samo zato što smo preduzimljive žene i ne čekamo da nam praznici dolaze na noge, nego mi njima idemo u susret.

Dakle, spremim se ja u subotu najbolje što sam mogla, što znači kompletan tretman kod frizera + šminka + nove cipele uparene uz tašnu. Toaleta nenapadna varijanta s naglaskom