Sukob ribolovaca i kormorana sve češće nalazi svoj put do medija, koji o tome listom izveštavaju iz ugla samo jedne strane, ribolovačke, smatrajući, valjda, opravdanjem što ptice ne govore, pa se, otuda, i ne pitaju. U nastavku prenosim poslednji u nizu takvih tekstova (eh, da je poslednji...), izašao u Zovu br. 638 od 02.01.2009:

NAJEZDA KOROMORANA PRETI RIBLJEM FONDU DRINSKOG JEZERA:

Kada mlada crna čiopa Apus apus napusti gnezdo, hraniće se isključivo loveći insekte u letu, spavaće u letu (samo jednom hemisferom mozga odjednom) i tako će se seliti do ekvatorijalne Afrike, pa i južne, i vraćati u Evropu – a da u prve tri godine života nijednom ne sleti. Dnevno će prelaziti, u proseku, po 800 km; odnosno dva miliona kilometara tokom života.

 

Poslednje potvrđeno opažanje belokrile žune bilo je 1980-ih 

BirdLife International je pokrenuo globalni poziv za pokušaj potvrđivanja postojanja 47 vrsta ptica od kojih su neke poslednji put posmatrane pre 184 godine.

Zakopan, pa otkriven 'opasan' otpad u Obrenovcu, ist to pronađeno i na drugom mestu, crvena tečnost ispuštena u Dunav u Novom Sadu. Bački kanal izvor zaraze, najveća beogradska deponija kod Vinče gori celo prošlo leto i bukvalno guši deo Beograda... Poznanik koji redovno vozi kroz Srem svedoči da se pored puta stalno vidi dim sa mnogih od divljih i 'pitomih' đubrišta, uništavanje otpada nije regulisano, preduzetnici koji su nameravali da pokrenu pogone za uništavanje organskog otpada propali su čekajući neke dozvole, u zaštićenoj zoni se sprema gradnja luke, đubreta svuda, nasipi se ruše da bi se sagradile vikendice, preduzimački vladajući metod je 'gde god nađeš zgodno mesto ti šut baci' ...

Još jedno prerano ustajanje. Žurim da se na vrhu Avale nađem s prijateljima. N. i S. su pre par nedelja pronašli crnu žunu kako doteruje duplju za gnežđenje, a to je ne samo najveći evropski detlić, veličine vrane, već i jedan od onih koje nikada nisam video, samo čuo.

Pre neki dan (tačnije, u sredu uveče) Fu je surfovala TV kanalima. Krajičkom oka ugledao sam na jednom (TRT-u -- državnom kanalu) Aru Gulera i rekoh joj da ostane na njemu.

Ko je uspeo da prođe (samo)torturu čitanja zločina protiv prevodilačke delatnosti Istanbul uspomene i grad, Orhana Pamuka, u izdanju Geopoetike, zločinac/prevodilac Mirjana Marinković, taj je upoznat sa imenom Ara Guler (Ara Güler). Za one koji nisu, dovoljno je da upotrebim najraubovanije klišee koji idu uz čikino ime -- fotograf Istanbula, "oko Istanbula", najpoznatiji turski fotograf.

No, vraćam se dokumentarcu koji smo gledali. Po svemu sudeći propustili smo samo najavnu špicu i prva dva-tri minuta, jer smo bez problema uhvatili nit priče, a ona ide otprilike ovako:

predlog 

http://www.facebook.com/topic.php?topic=12228&uid=371637395526


"Poznato je pravilo da je za istinu dovoljan samo jedan argument, a više argumenata nagoveštavaju neku sumnjivu rabotu. A sve nas više zasipaju novim i novim argumentima zašto treba poseči najlepši drvored na Balkanu od petsto platana na Bulevaru kralja Aleksandra. Sve to pomalo liči na petljanje oko novog gripa i njene vakcine. Stari platani zasenili su bajku o novom gripu.

 

 

Noć u savani Južne Afrike... Ne čuju se nikakvi krici. Izuzimajući motor Land Cruisera, tama je nečujna. Obavijena je notom pepela i dima od požara koji je tuda prošao pre nekoliko dana. Jedino što vidim je uski snop reflektora kojim vodič šara po šipražju. U snopu se nađe pokoja impala ili zec i.... hej-hej-hej-hej!!!!

Putem se nonšalantno približavaju dva afrička divlja psa (lat. Lycaon pictus, bukvalno: oslikani pas) – najugroženiji mesojedi podsaharske Afrike!! Da me podsete da je ovo ipak 21. vek u kome divljina može opstati samo uz dobar wildlife management, jedan nosi ogrlicu sa radio-odašiljačem. Približavaju se kao da ne postojimo, kao da motor ne brunda i kao da nismo uperili snop svetla u njih. Naprosto, idu svojim putem. Pitanje je – u kom pravcu taj put vodi?