Da bi sprečili širenje zaraze venecijanske vlasti su 1423. godine ustanovili izolaciju bolesnih ili onih za koje se sumnjalo da su bolesni. Mesto za izolaciju bilo je jedno od ostrva u Venecijanskom zalivu, a sama izolacija je trajala 40 dana. Četrdeset se na italijanskom kaže quarantina, pa je od te reči nastala i reč karantin odn. karantena kako se još kaže.

Do ovog vremenskog perioda za karantin nije se došlo na osnovu medicinskih istraživanja, već na osnovu biblijske priče o Mojsiju i Isusu koji su živeli 40 dana u izolaciji u pustinji.

Ali karantin se uvodio

 

Kada prost svet ne poštuje zabrane, tada postoji mnoštvo surovih kazni. Kada vladar ne teži da mu naredbe budu jasne, šire se lake kazne. Kada postoji mnoštvo surovih kazni, a još se šire i lake, to znači da državu preplavljuju zločinci. I tada bogati neće uspeti da sačuvaju svoj imetak, a siromašni neće moći da se bave svojim poslovima, oranice će zarasti u korov i država će osiromašiti. Kada oranice zarastu u korov, narod nabavlja hranu nepravednim putem; a kada država osiromaši, vladar će deliti manje nagrada. Zato, kada zemljom upravlja mudrac, kažnjavani zločinci ne zauzimaju državne položaje, a zlotvori ne postaju činovnici. Ako kažnjavani zločinci budu na položajima, plemeniti ljudi počeće da preziru svoje položaje; ako zlotvori budu išli odeveni u svilu i jeli meso, prost svet će pokušati da stekne korist na isti način. Ako plemeniti ljudi počnu prezirati svoje položaje, oni će se stideti i svojih nagrada; kada prost svet pokuša da stekne korist na isti način, počeće da se razmeće svojim zločinima. Zato je surovo kažnjavanje zlotvora upravo onaj način pomoću kojeg se suzbijaju zločini, a dodeljivanje činovničkih položaja i plemićkih zvanja je način pomoću kojeg se podstiču zasluge.

Danas država uvodi plemićka zvanja, ali ljudi ih se stide; uvodi kazne, ali ljudi im se podsmevaju. Uzrok tome verovatno leži u nedostacima zakona i metoda upravljanja.

Još od osnovne škole, kada sam odbio da idem na školsku ekskurziju zbog jednog nekorektnog gesta razrednog starešine,

Poštovani gospodine Selakoviću,

 

najpre da Vas pozdravim i poželim uspeh u radu.

Takođe, ovim otvorenim pismom želim da Vam uputim reči podrške za odluku da upravi opštine Novi Pazar naložite uklanjanje table posvećene kvislingu Aćifu Hadžiahmetoviću - Aćif efendiji, sa rokom od 30 (trideset) dana. 

Na taj način ste na samom početku svog mandata jasno demonstrirali svoje antifašističko opredeljenje i nepristajanje na rehabilitaciju kvislinga i kolaboracionista.

Помислих да ово напишем као коментар на неком од геополитичких блогова који су отворени ових дана, али пошто ценим да ће их бити све више, рекох себи: што да то лепо не запишем овде код себе?

Ситуација која настаје је почетак хладног рата. Иако однос снага није ни приближан односу снага из првог, трендови иду у том правцу. Да

Nikada se ne treba opustiti u ovom gradu i pomisliti da se odmaklo ka nekoj uznapredovaloj fazi urbane civilizacije. Jer, da bi se na tom putu napredovalo jedan važan uslov je čuvanje kulturnog nasleđa i briga o vrednostima stvorenih u proteklom vremenu, pre nego smo počeli koračanje unapred. Bilo je do skora pravilo da kretanje unapred izvire iz onog što je stvoreno pre polaska, da bude unapređenje i nastavak dela predhodnika. Tako je bilo odvajkada, sve do danas kada je ovladao lukrativni kriterij naručioca a kome su se pridružili i podržali ga arhitekte i po cenu stavljanja etike esnafa na stranu.

Ovog puta je tema Dom štampe na Trgu Republike čiji je autor Arhitekta Ratomir Bogojević, izgrađen 1961 godine po dobijenoj prvoj nagradi na konkursu iz 1957 godine. Ovom zdanju preti nasilje u skaldu sa turbo varijantom civilizacijskog modela koji je ovde, u Beogradu, na putu da prevlada.