О Митровдану 2018. године у слободној Србији.

Један век = 100 година = 100 генерација = 4 покољења у једној породици.

 

 

 

... and War is on the Earth

Uđem juče u prodavnicu, a ono neka čudna tišina, nema čak ni muzike sa razglasa. Inače ljubazna prodavačica mi se jedva obrati plačnim glasom. Pitam je da li je dobro, a ona kaže: "Nisam, upravo javili da nam je poginula koleginica (29 godina). Ostalo malo dete za njom." Neprijatno mi da zapitkujem, a ona nastavlja: "Vraćala se s mužem i detetom s nekog slavlja, muž bio pijan, brzo vozio i eto... Ona poginula, njemu ništa. Dete ostade siroče."
Uh, meni se steglo u grlu, ne znam šta bih joj rekla, kad se ubaci neki glas sa strane: "Pa sama je kriva, nije trebala da seda s

Индија, јун 2000. године 

Село Мадентуси у североисточном делу земље у коме деца у школи не уче енглески језик. 

Шугата Митра, професор образовних технологија на Универзитету Њукасл, одлучује да спроведе необичан експеримент. Прави рупу у једном зиду на сред села и у њу инсталира компјутер поред кога оставља брдо компакт дискова. Потом одлази, препуштајући сеоској деци да се забављају с новим сокоћалом, без речи објашњења. 

 

Pre deset dana smo Milivoju davali pomen. Godina je prošla kao par dana. Pop, pojac, nas četvoro i tri spomenika naše familije na Starom bežanijskom groblju.

***

 

 

Mogao bih se kladiti da će napadači na profesorku geografije Vilmu Grebenarević (XII beogradska Gimnazija, napad u večernjim časovima, na parkingu ispred škole) biti na kraju pronađeni i privedeni. Mogu da pretpostavim (iz ranijih iskustava) da će zgražavanje nad napadom da utihne, a počeće da se javlja čitava plejada ljudi sa izjavama „to su naša deca“ ili drugara sa „nemoguće da su oni to uradili“. Kazna će verovatno biti simbolična i/ili smešna (npr. slučaj napada na Teofila Pančića). Profesorka Grebenarević će verovatno imati sreće i to samo zato što je njen slučaj u medijima bio duže od 3 dana. Ogroman broj profesora tu sreću nema i stvar je otišla predaleko. Poverenik Šabić je u svom blogu odlično opisao kako izgledaju školski dani profesora u srednjim školama u Beogradu i Srbiji. Slažem se sa njim da puko proglašavanje profesora „službenim licima“ neće ama baš ništa promeniti i da je jedini recept koktel raznih mera. Što se mene tiče, smatram da prva mera u slučaju bilo koje vrste nasilja mora biti puna i brza primena zakona. Dakle, svaki nasilnik (u školi, na ulici, u porodici) mora biti siguran da će ga zadesiti adekvatna zatvorska kazna u veoma brzom postupku. Samo to će ga odvratiti od nasilja i ostaviti prostor društvu da mnogim drugim merama (edukativnim pre svega) pokuša da deluje preventivno.

Ne znam da li će za tačno nedelju dana biti više vragolana koji će pokušati da spreče grupu građana Srbije (i Evrope) da uživaju svoje Ustavom garantovano pravo na mirno okupljanje. Do danas ih se istaklo svega nekoliko i za sada deluju veoma smešno, a najviše kada pokušaju da objasne kako ustvari EU organizuje Paradu. Ne tako davno za njih je EU

 Jesenas joj Milanko doneo trubu pamuka, da od nje spremu za dete opravi.  Ih, da joj je znati šta će biti, mogla bi vezom košuljicu ukrasiti? Povazdan se Jeleni iste misli prepliću, il’ se pita što joj pod njedrima raste il’ mašta kako  se u svoj dom vraća. Od one Jefine posete samo joj je to u pameti, kako Milanka s Obrenom da izmiri. „E, kad bi dao Bog da se njih dvojica nekako slože, valjda bi i meni babo oprostio.“ Al’ od tih misli je tuga pritiska, jer sluti da će Milanko i Obren jedan drugom teško popustiti. Onda spusti ruke sebi na stomak i šapuće: