I ništa Milanko zadugo ne odluči.  Uto dođe vreme da opet s Aleskom na put krene i Jelena opet sama ostade. Zove je Ljubica da joj se u kući pridruži, bar noću sama da ne bude. Ma kakvi, ni da čuje Jelena neće. Zainatila se da neće nikom pomoć moliti, a i navikla na mir Milankove kuće, a kod Ljubice vazda neka gužva i galama. I skolila je neka malaksalost, otkad je otežala, mogla bi po ceo dan u krevetu provesti. Zna da ne valja, da joj dete lenjo ne bude, pa se od sna brani tkanjem i neke poslove po avliji izmišlja, a kad je baš savlada – spusti se na onaj jedini

     Prava dinastija, porodica Boromeo, vodi  poreklo iz 15. veka kada je Vitaliano I, rizničar milanskog vojvode, počeo da se bogati i  prikuplja veliku imovinu. Tokom  16. veka, veliki  deo današnje severne i centralne  Italije bio je poznat kao država Boromeo, a porodica je imala potpunu političku i  vojnu moć. U centralnom delu ovog feuda,  nalazi se jezero

Do nedavno, u Turskoj sam samo dva puta bio i to oba puta u Istanbulu... I oba puta sam bio totalno impresioniran ovim megalopolisom. Ta moja opčinjenost tim gradom datira još iz vremena pre ovih serija "Sulejman brani Sarajevo" i sličnih. Oba puta sam downloadovao po 100 jura istom taksisti sa odličnim znanjem engleskog da me vozi. Na pitanje:

"Gde?"
lakonski samo odgovarao:
"Just drive." kao u filmovima sa Hemfri Bogartom.

Istabnbul je ogroman grad sa preko 20 miliona stanovnika i barem pola miliona znamenistosti koje treba videti, a to mi je uvek delovalo prilično beznadežno, pa sam se kruzirao po gradu, uz povremene pit stopove da pijem espreso. Jebiga takav sam čovek. Volim da osetim grad a mrzi me da idem klasičnim "stazama turista"... nego pade mi napamet da sam negde sam pročitao da u Istanbulu živi 3 miliona Srba koji su ponosni na svoj jezik i poreklo.

Gost - autor: Vukica Kotarić

(Vukica nema nalog na B92, i nešto nije sklona da ga otvori... ako bude zanimljivih komentara, to će je možda ponukati da to učini, nadam se...)

Zvala se Hermosa Diego... sa 16 godina, koliko je tada imala, izgledala je kao devojka koja je zašla u ozbiljan svet ženskih tajni, nevinog pogleda i naivnog smeha, ostavljajući bez daha svakog ko je ikad imao priliku da barem pet minuta udje u njen svet. Vitka, kako samo mogu biti devojčice toga doba, lako je koračala

место: котор, у сред лаког летњег пљуска

актери: осмех који скровиште од кише тражи у посластичарници на тргу од оружја и посластичар који не реагује посебно на прешу јер су сви таулини на тараци попуњени

Evo nama opet jecineimisinemame u gostima.

Problem koji je, verujem, u ovo smutno vreme blizak mnogima. Ali, bolje da vam ispriča sama: 

 

Poštovane blogokolege...

Pošto nikako ne vidim izlaz iz moje trenutne situacije, reših da istu podelim sa vama, pa da pokušam da je rešim uz vašu pomoć.

Elem, pre neke dve godine, došla sam, igrom slučaja, do neke količine novca. I, kao što bi i većina uradila, dala sam se na renoviranje stana. Dobro, ne kompletnog, ali svakako većeg nejgovog dela. Tako smo, suprug i ja, renovirali kompletno kupatilo, a ostatak stana, delimično.

 Utrogestan je jedini prirodni hormon koji pomaže u trudnoći, i ginekolozi ga prepisuju ali ne na recept već na papirić, uz napomenu trudnici da mora da ga kupi u privatnoj apoteci. Utrogestan nije ni na jednoj zvaničnoj listi lekova koji mogu da se kupe u državi, osim što je na tom papiriću. Ali može da se kupi, već 10 godina!

Kako se uopšte lekovi na crno „uvoze“ i zašto?

Ovo uopšte nije retoričko pitanje.

Stvarno očekujem da mi neko kaže. Objasni. Dočara. Nacrta. Štagod.

Situacija je sledeća:

Utrogestan pije

Moja kuća mora da bude živa!

by Aleksandar Bekan Todorović on Wednesday, March 14, 2012 at 2:42am ·

Tudje smrti najlakse se podnose. Uvek sam bezao od tudjih smrti! Realno, najveci strah je kad se uplasis za sebe. A zatim za onog prvog sledeceg do sebe. I tako sve redom. Uglavnom to je dug niz. Onog udaljenog u tom nizu, koji ti se cini beskonacnim, niko se skoro i ne seti. Ali nece ni taj tebe, kad njemu dodje vreme da se uplasi za tebe.

 

Poslednji roman Igora Marojevića, Majčina ruka, čitaoca vraća pitanjima koja ne zastarevaju. Možda je ispravnije reći – „upućuje“ budući da  porodična istorija, kao blagodet ili kao balast, neizostavno postaje deo svake nove životne priče koja nastaje iz njenog okrilja. Ona može da odredi ili da proguta, da skrene ili sasvim uputi u jednom pravcu doživljaja sveta, ali uvek je tu. Interpretirana, naslikana rečima drugih, umekšana ili ocrnjena – u svakom slučaju na taj način prihvaćena – lako može da odvede u zabludu. Individualni zaron, a Marojević je oduvek za takve likove zainteresovan, riskantan je i angažuje celu ličnost. Pa ipak, „probijanje ljuske“ i postajanje čovekom među ljudima prvi je uslov istinskog prisustva u životu. Pomilovan ili stegnut majčinom rukom,  što otvara još jedan domen arhetipskih odnosa, junak pred čitaocima raste do sopstvene slike drugih i svog mesta među njima.

Једног лета, средином деведесетих, када су јаја на пијаци у мом родном граду коштала колико и сада, али месечна плата била довољна за само десет комада, дође мој друг Јова у родни крај, да са својима проведе прву слободну седмицу коју је добио од газде у Данској, Шведској... Или Финској?