Na stranu što su prilike u Srbije takve da su njeni građani postali nojevi koji nikako da izvade glavu iz peska, što unesrećeni i puni samosažaljenja žive nemoćni da pomognu i sebi, ovih dana sam zbog izložbe i monografije o mom nekadašnjem radu sa grupom Magnet nekoliko puta pitan za mišljenje o globalnom pokretu Okupacija (Occupy). Čuo sam razne paralele sa mojim radom i uvek je pitanje bilo zamišljeno kao šlagvort sa očekivanjem da ću imati samo reči podrške. I premda podržavam mnoge ideje, pokrete, grupe koje se bore za pozitivne vrednosti, sa slučajem zvanim OKUPACIJA imam isti problem kao sa nekadašnjom pokretom ANTIGLOBALIZAM.

Mene oduvek zanimaju SLOBODA i UJEDINJAVANJE. I nisam još sreo nijednu pojavu koja se bavila tim univerzalnim ciljevima, a da se zvala OKUPACIJA. Prosto, ne mogu da verujem da neko može već u samom jeziku da osudi na propast nasušnu potrebu svih ljudi sveta da se ujedine u pobuni protiv tiranije kapitala, korupcije, granica... Koliko razumem stvari, deluje mi da sam/smo ja/mi okupirani i ne razumem kako onda neko može da očekuje da se protiv okupatora i okupacije ljudi bore kao pripadnici pokreta koji se zove Okupacija!?

Fobija – (grč. phobos ) – strah; med. patološki strah

Ovih dana, fobija je reč koja se prečesto pojavljuje na blogu.

Najčešće imamo strah od nepoznatog ili makar nerazumljivog.

Od toga počinjem da strahujem.

Postao sam pravi fobofobičar.

Gnostici su bili listom protiv knjiga i predanja Starog Zaveta. U njima su nalazili dokaze božanskog kao principa zla, samovolje, pokore koja se bezrazložno usmerava na ljudski rod. Na taj način gradili su i sopstvenu politiku –

Nema sumnje da Gašpar Noe voli da iritira ljude. Njegova tri ostvarenja, „Stojim sam" (I Stand Alone), „Nepovratno" (Irréversible) i novo „Uđi u prazninu" (Enter The Void), su testovi izdržljivosti koliko i djela umjetnosti, pri čemu Noe praktično izaziva publiku da ostanu u svojim sjedištima. Ali oni koji ostanu, doživjeće neke od najizazovnijih, najprovokativnih filmova danas u svijetu, filmove koje utiču na mozak isto koliko i na živce. „Uđi u prazninu" je Noov najekstravagantniji i najduže prolongiran eksperiment, dva i po sata subjektivne fantazmagorije, opsežno uobličene protagonistom koji je duh oslobođen tijela. (Kao što Noé kaže ispod, američka verzija filma je skraćena za čitavu jednu rolnu filmske trake, ali to može samo da ublaži veoma snažan udarac.) Napajajući se energijom neona najživljih četvrti Tokija, kako priča krči put kroz reflektujuće eksplozije obojenog svijetla, film pristupa inventivnošću forme eksperimentalnog filma. To jeste ludo pretjerano, neprestano pretenciozno i totalno stimulativno. Poslije prikazivanja filma na festivalu Sandens živahni Noe je nedavno govorio za portal A.V. Klub o filmu „Tron", o incestu i o tome zašto voli kada ljudi mrze njegove filmove.

Jedan primer za obeshrabrene:  ... kako je Duhovnik uspeo u ciglo dvadeset vekova da Ovcu pratilju bivajući požrtvovan, uz uporno obostrano blejanje i pre svega verovanje svo vreme, pretoči u Proizvod (pratilju) visokog  tehnološkog nivoa sa kožnim sedištima ...  sledećih dvadeset vekova je pred vama, započnite već danas da budete požrtvovani, da blejite i pre svega verujete ... 

Alex Grey - Net of Being

"Not only is the universe stranger than we imagine, it is stranger than we can imagine. "

Ova misao, u neznatno izmjenjenim oblicima, pripisuje se  i Ser Artur Edingtonu, i Hajzenbergu i J.B.S. Haldejnu.

Lično mogu samo da dopišem jedno skromno – Saglasan!

... - povratne sprege, petlje i kontradikcije, stereotipi and The Second Mind.

Kako se piše knjiga, roman, na primer? Ozbiljno pitam, što možda zvuči čudno s obzirom na to da pojma nemam o literaturi!

Interesantno mi je sledeće: U "I Am a Strange Loop" kružnom putu oko samog sebe gledam kako svaki put kad naletim na osobu koja je dobra i inspirativna u nečemu što mene nikad u prošlosti nije dotaklo ja odjednom želim da probam isto to, o talentu ni ne razmišljam!

I često probam! I to je radoznalost, i to nam je evolucija podarila.

Rišelje i njegovo osnivanje Francuske akademije će potvrditi jedno pravilo koje će važiti u svim vremenima i koje ćemo moći primeniti u ocenjivanju formata nekog nekog državnika uopšte - što će neki državnik biti većeg formata, biće sklon da oko sebe okupi ljude jednakog formata iz drugih oblasti; nauke, umetnosti i uopšte oblasti vaskolikoga stvaranja, u nekom nekspliciranom pravilu „društvene sile teže" čija će gravitacija voditi do grupisanja inovativnih i kreativnih umova jednih uz druge, kako bi mogli poslužiti zajedničkom cilju. Jednostavno govoreći, svakog državnika i političara uopšte, moći ćemo da ocenimo po kvalitetu saradnika kojima se okružio, kao i po procvatu raznovrsnih društvenih oblasti tokom njegovog vladanja. U tom smislu se može reći da je „svetovni kardinal" Rišelje, od samozatajnog i tihog Di Tremblea kao „sive eminencije" poretka, preko niza drugih saradnika, koje je, mora se reći, kandidovao uglavnom iz tajnovitih crkvenih redova, stvorio pouzdanu elitu države, nadograđujući je umetničkom i naučnom elitom okupljenom u Francuskoj akademiji (čija je prva svrha trebala da bude zaštita francuskog jezika, a time i francuske kulture, čime se Kardinal ne ukazuje samo kao tvorac moderne francuske nacije u političkom, već jednako tako i u kulturnom smislu).

Ako ne računamo statističke repove, sex, boks i slične đakonije, gde su neki mišići ponekad prirodno zategnuti, crni pojas deseti dan danas odnose, bar ponekom od nas u kasnijim adolescentnim godinama, oni koji umeju da nas nasmeju do bolno zategnutih trbušnih i oklolnih mišića, opuste u prirodnom osmehu pametne i kreativne osobe, bez obzira na prazne reči koje, možda, tačno znaju gde idu u svojoj nepotrebnosti, dok niko na njih ne obraća pažnju, iznenada veselo urade iracionalnu stvar, uzbuđeno skuvaju nešto dobro, pevaju do prijatnosti uz dobru muziku bez obzira na kanonično odsustvo izvođačkih kapaciteta, igraju uz ritam ako ne uz graciozno njihanje celog tela a ono bar uz oštro cimanje glavom sa prihvatljivo malim faznim kašnjenjem u odnosu na muziku, ... ima svašta, sve u svemu.

Oni što umeju da bleje sa iskrenim osmehom na licu, da se izrazim na književnom prigrevačkom (lažem, ovo sam maznuo od Beograđana).

U invaziji raznih informativnih gremlina što su donele godine blagih tehnoloških zima, svaki intelektualac (ili intelektualka, the singular includes the plural, he shall include she, and vice versa) koji drži do sebe u preletanju preko znanja koja nemamo mi, nego drugi, uz pomoć premalo proverenih obrazaca da nova znanja stavimo gde im je mesto, će prvo pokušati da uradi sve da bi se podigao na viši nivo.

Koji nivo?