Tri dana i tri noći more i nebo bili su spojeni u ludom zanosu, zaslepljeni sevovima munja i zaglušeni parajućom lomljavom gromova. Talasi su se uzdizali dodirujući vrhovima otežale oblake, lomili se, prosipajući belu penu ispred sebe, pa ponovo spajali u moćne vodene planine, da bi se konačno svom silinom obrušili na peščani sprud.

Bendžamin Dizraeli (Benjamin Disraeli, 1804-1881.) će biti začetnik tradicije torijevske demokratije (tory democracy) kroz koju će se engleska torijevska konzervativna tradicija otvoriti masama, formirajući projekat jedinstvene nacije u kojoj i kroz koju će se pokušati izmiriti različiti društveni slojevi. Dizraelijev ideološki projekat oličen u tzv. konzervativizmu jedne nacije (one nation conservativism) će ponuditi ideju shodno kojoj će različiti društveni slojevi imati obaveze jedni prema drugima.

U Dizraelijevom ranom, nezavisnom, „radikalskom" periodu, će već biti vidljivi obrisi principa „torijevske demokratije", odnosno „konzervativizma jedne nacije", koji će mu kasnije postati udarnim političkim idejama, koje će ga učiniti ostvarenim državnikom. On, neminovno svestan demokratskog doba koje ima nasupiti upravo u obliku „demokratske nacije", kao nezavisni radikal poziva torijevce da prihvate demokratiju i da se ujedine sa radikalima u novu „nacionalnu stranku" kako bi se zajednički suprostavili vigovskoj liberalnoj oligarhiji koja je u to vreme bila glavni nosilac industrijske revolucije. U ovo vreme on mašta o jednoj novoj „narodnoj stranci" koja bi povezala zemljoposedničku aristokratiju sa moralistički i radikalistički intoniranim građanstvom, kao i sa siromašnijim slojevima, nudeći viziju koja je upravo bila potrebna vremenu - viziju zrele devetaestovekovne nacije unutar koje bi bili ujedinjeni svi slojevi i koja bi mogla da pozove na odgovornost one koji mešetare na njen račun.

 Autor: dr Davor Džalto

(Tekst predstavlja izvod iz teksta „Fides at Regnvm“, Plus Ultra: izabrani eseji o kulturi, komunikaciji i veri, Beograd, 2011, 65-74).

 U ovom tekstu ću pokušati da na sintetičan način izložim i analiziram glavne argumente, koji se iz perspektive pravoslavne tradicije najčešće navode u prilog monarhije kao oblika vladavine. U tom cilju, u daljem izlaganju ću analizirati dva teksta u kojima je se argumentuje u prilog monarhije, sa željom da se ona opravda i obrazloži na osnovu dogmi Crkve i pravoslavnog predanja. Razlog za pozivanje upravo na ove tekstove, pored velikog broja onih koji se bave vezama monarhije i pravoslavne vere, leži u činjenici da su ova dva teksta međusobno komplementarna, te da je iz njih moguće iščitati, na sažet ali i dovoljno razrađen način, praktično sve važnije aspekte nečega što se krajnje uslovno može okarakterisati kao «(afirmativna) pravoslavna teologija monarhije».

Почело је све од филозофије као и увек до сада што је почињало било шта што је људски ум постигао још од самих својих почетака, од тренутка када је уопште и завредео тај горди назив људски ум, у том свом превезивању (хвала Милану Новковићу за овај сјајан израз) кроз време и различите периоде свог постојања.